Trojica mladića u uniformama JNA, u kadru koji je emitovala austrijska televizija ORF, drže beli čaršav u znak predaje. Odmah zatim čuje se rafalna paljba, a vojnici trenutak kasnije padaju na zemlju. Upravo ovaj snimak inicirao je, ispostavilo se, preuranjene zaključke mnogih da je reč o ubistvu trojice mladića, pripadnika JNA, tokom ratnog sukoba u Sloveniji 1991. godine.
Ministar odbrane Srbije i Crne Gore Zoran Stankvić, međutim, kaže da su osobe koje se vide na snimku identifikovane, da je mladić koji drži beli čaršav Slovenac koji i sada živi u Sloveniji, da je drugi čovek sa snimka podoficir koji je sada na tertoriji Srbije i Crne Gore, a da je i treće lice sa snimka također identifikovano. Stanković je na direktno pitanje da pojasni da li to znači da su mladići sa video zapisa austrijske televizije živi, ovako odgovorio:
«Onaj mladić koji drži beli čaršav je živ, a ova druga dvojica su ranjena. U ovoj situaciji mi smo sve to dostavili, sa svim onim saznanjima, Sudu za ratne zločine s obzirom da ima razloga da oni vode istragu, s obzirom da su ti ljudi koji su na tom mestu bili ranjeni i s obzirom da te okolnosti podrazumevaju i krivičnu odgovornost za one ljude koji su to učinili.»
Razloga za istragu, kako kaže Stanković, možda i ima, ali je svakako bilo neophodno sačekati sa ishitrenim tvrdnjama da se radi o ubistvu vojnika. Iako je slovenačko tužilaštvo u nekoliko navrata saopštilo da je ovaj slučaj istraživan i da nema dokaza da se radi o ubistvu, pojedini mediji u Srbiji, poput Državne televizije, požurili su da zaključe upravo suprotno:
«Ovo su najvažnije vesti dana. Snimak austriijske državne televizije pokazuje da su trojica regruta JNA u slovenačkom ratu 1991. godine ubijeni iako su se predali.»
Predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Sloveniji Neva Miklavčič – Predan tvrdi međutim da je, principijelno gledajući, reč o ratnom zločinu čak i ako se ne radi o ubistvu vojnika:
«Oni drže beli čaršaf i ide rafal – i oni padaju. Sad neki kažu oni se sakrivaju, oni su sad pali, na trbuh su legli, a onda su lijepo odšetali kući i išli su svojoj majci. Npr. da je to tako, još uvijek je to ratni zločin, jer se rafal uputio na ratne zarobljenike.»
S druge strane, nakon izjave Zorana Stankovića da su vojnici koji se vide na snimku živi, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko ističe da je slučaj Holmenc bio iskorišćen kako bi se na nekoliko nedelja ponovo oživela navodna odgovornost Slovenije za raspad Jugoslavije:
«Mislim da je to bio jedini i glavni povod naših medija da se tim slučajem bave, s obzirom da prošlo je toliko godina i da taj slučaj nikada nije izašao u našoj javnosti. I, koliko je poznato, u nekoliko navrata je pokrenuta neka istraga i nije ni do čega došla.»
U čitavu priču oko slučaja Holmenc nakon emitovanja snimka austrijske televizije ORF uključen je i Haški tribunal sa zahtevom da se slučaj tamo procesuira, ali su u Tužilaštvu u Hagu odgovorlili da su istrage za područje bivše Jugoslavije zatvorene i da se tim slučajem eventualno mogu baviti domicilna pravosuđa.
Bruno Vekarić, portparol Tužilaštva za ratne zločine u Srbiji, odmah nakon što je slučaj dospeo u javnost, potvrdio je da Tužilaštvo vodi predkrivični postupak:
«Naše tužilaštvo za ratne zločine će svakako dati sve od sebe u smislu vođenja ovog predkrivičnog postupka, a da bi se zaista rasvetlio zločin i da bi se zaista došlo do prave istine o onome šta se dešavalo tamo, poželjno je upravo da dođe do saradnje između dva tužilaštva – slovenačkog i srpskog.»
Da li je do saradnje tužilaštava Slovenije i Srbije došlo ostaje da se vidi, ali Sonja Biserko naposletku zaključuje da je izjava ministra odbrane Zorana Stankovića izuzetno značajna, i to ovako obrazlaže:
«Kako bi se sve te glasine otklonile kada su tako ozbiljne stvari u pitanju. Ja smatram da je najmonstruoznije manipulisati sa zločinima i sudbinom tih ljudi, ali da se sruši ta tenzija koja je nastala između Slovenije i Srbije.»
Ministar odbrane Srbije i Crne Gore Zoran Stankvić, međutim, kaže da su osobe koje se vide na snimku identifikovane, da je mladić koji drži beli čaršav Slovenac koji i sada živi u Sloveniji, da je drugi čovek sa snimka podoficir koji je sada na tertoriji Srbije i Crne Gore, a da je i treće lice sa snimka također identifikovano. Stanković je na direktno pitanje da pojasni da li to znači da su mladići sa video zapisa austrijske televizije živi, ovako odgovorio:
«Onaj mladić koji drži beli čaršav je živ, a ova druga dvojica su ranjena. U ovoj situaciji mi smo sve to dostavili, sa svim onim saznanjima, Sudu za ratne zločine s obzirom da ima razloga da oni vode istragu, s obzirom da su ti ljudi koji su na tom mestu bili ranjeni i s obzirom da te okolnosti podrazumevaju i krivičnu odgovornost za one ljude koji su to učinili.»
Razloga za istragu, kako kaže Stanković, možda i ima, ali je svakako bilo neophodno sačekati sa ishitrenim tvrdnjama da se radi o ubistvu vojnika. Iako je slovenačko tužilaštvo u nekoliko navrata saopštilo da je ovaj slučaj istraživan i da nema dokaza da se radi o ubistvu, pojedini mediji u Srbiji, poput Državne televizije, požurili su da zaključe upravo suprotno:
«Ovo su najvažnije vesti dana. Snimak austriijske državne televizije pokazuje da su trojica regruta JNA u slovenačkom ratu 1991. godine ubijeni iako su se predali.»
Predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Sloveniji Neva Miklavčič – Predan tvrdi međutim da je, principijelno gledajući, reč o ratnom zločinu čak i ako se ne radi o ubistvu vojnika:
«Oni drže beli čaršaf i ide rafal – i oni padaju. Sad neki kažu oni se sakrivaju, oni su sad pali, na trbuh su legli, a onda su lijepo odšetali kući i išli su svojoj majci. Npr. da je to tako, još uvijek je to ratni zločin, jer se rafal uputio na ratne zarobljenike.»
S druge strane, nakon izjave Zorana Stankovića da su vojnici koji se vide na snimku živi, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko ističe da je slučaj Holmenc bio iskorišćen kako bi se na nekoliko nedelja ponovo oživela navodna odgovornost Slovenije za raspad Jugoslavije:
«Mislim da je to bio jedini i glavni povod naših medija da se tim slučajem bave, s obzirom da prošlo je toliko godina i da taj slučaj nikada nije izašao u našoj javnosti. I, koliko je poznato, u nekoliko navrata je pokrenuta neka istraga i nije ni do čega došla.»
U čitavu priču oko slučaja Holmenc nakon emitovanja snimka austrijske televizije ORF uključen je i Haški tribunal sa zahtevom da se slučaj tamo procesuira, ali su u Tužilaštvu u Hagu odgovorlili da su istrage za područje bivše Jugoslavije zatvorene i da se tim slučajem eventualno mogu baviti domicilna pravosuđa.
Bruno Vekarić, portparol Tužilaštva za ratne zločine u Srbiji, odmah nakon što je slučaj dospeo u javnost, potvrdio je da Tužilaštvo vodi predkrivični postupak:
«Naše tužilaštvo za ratne zločine će svakako dati sve od sebe u smislu vođenja ovog predkrivičnog postupka, a da bi se zaista rasvetlio zločin i da bi se zaista došlo do prave istine o onome šta se dešavalo tamo, poželjno je upravo da dođe do saradnje između dva tužilaštva – slovenačkog i srpskog.»
Da li je do saradnje tužilaštava Slovenije i Srbije došlo ostaje da se vidi, ali Sonja Biserko naposletku zaključuje da je izjava ministra odbrane Zorana Stankovića izuzetno značajna, i to ovako obrazlaže:
«Kako bi se sve te glasine otklonile kada su tako ozbiljne stvari u pitanju. Ja smatram da je najmonstruoznije manipulisati sa zločinima i sudbinom tih ljudi, ali da se sruši ta tenzija koja je nastala između Slovenije i Srbije.»
