Radovan BOROVIC, Slobodan KOSTIC
Oko Muzeja „25. maj“ na Dedinju, nedaleko od „Kuće cveća“ gde je sahranjen Josip Broz Tito, okupilo se oko hiljadu pristalica koje pristižu kako bi u mimohodu odali poslednju poštu nekadašnjem predsedniku Srbije i Jugoslavije Slobodanu Miloševiću, a pojedine žene su glasno jecale dok je kovčeg unošen u zgradu Muzeja.Kovčeg, prekriven srpskog trobojkom, nosili su najbliži partijski saradnici Slobodana Miloševića – Milorad Vučelić, Uroš Šuvaković, Milutin Mrkonjić i Bogoljub Bjelica. Želeći da uđu u muzej, Miloševićeve pristalice slomile su jedno staklo na ulaznim vratima, pa je petnaestak pripadnika specijalne jedinice MUP-a obezbeđivalo ulaz.
„Poniženi smo. Srbija plače za svojim sinom Slobodanom. Oni, Tadić, Rikovodstvo, oni su ga izdali! Došla sam da tugujem i do Boga da kukam za Slobodanom, što su ga ubili NATO zlikovci.“
„Pa vidite sami koji je to ambijent, koliko ima naroda. Ja sam došao jutros sa Kosova da odam počast Slobodanu, a biću i na sahrani. Velika je razlika – ja ne znam ko je Đinđić, ali znam ko je bio Slobodan Milošević. Svi ovi drugi, oni su mali u odnosu na Slobodana Miloševića, na ono što je on bio.“
„Pa nije mi baš prijatno. Uostalom, cela ta priča je na mene uticala. Sve to od početka, i razbijanje Jugoslavije i sve ove ujdurme.“
U Muzeju „25. maj“ bila je i delegacija Srpske radikalne stranke, u kojoj su bili funkcioneri te partije – Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić, Milorad Mirčić, kao i pisac Brana Crnčević. Nikolić je kritikovao vlast što nije dozvolila državnu sahranu za Slobodana Miloševića. Međutim, direktorka Muzeja istorije Jugoslavije Ljiljana Cetinić kaže da je protiv njene volje muzejski prostor preinačen u kapelu za izlaganje posmrtnih ostataka Slobodana Miloševića i izrazila protest zbog takve odluke Republičke direkcije za imovinu:
„Odlukom bez presedana u istoriji kulturnih institucija na prostoru Republike Srbije i grada Beograda, narušen je ne samo integritet institucija kulture, već i njihova svrha, ako ne i sam pojam kulture. Najoštrije protestujući, kao direktor, čovek i građanka ove zemlje, zahtevam da javnost i Vlada Republike Srbije reaguju na akt koji narušava autonomnost kulturne institucije, kulture uopšte i u skaradnom smislu ih uvodi u dnevno-političku funkciju.“
Funkcioneri SPS-a su najavili da će Mirjana Marković i ostali članovi porodice u petak doći u Beograd i prisustvovati sahrani u subotu u Požarevcu, u dvorištu porodične kuće, ispod stoletne lipe, što je, kažu, bila poslednja Miloševićeva želja. Tamošnja lokalna uprava, na čelu sa Socijalističkom partijom, to je odobrila, proglašavajući dan sahrane u tom gradu i za dan žalosti. Međutim, načelnik Braničevskog okruga i funkcioner Srpskog pokreta obnove Živadin Jotić, prvi je koji neće poštovati odluku lokalne uprave u Požarevcu:
„To je samo njihova odluka i samo njihove pristalice i poštovaoci Slobodana Miloševića će to da poštuju. Mislim da drugi ljudi to neće poštovati, niti to možemo da tražimo od njih. A što se tiče izlaganja tela Slobodana Miloševića u svečanom salonu skupštine opštine, mislim da su tu stvarno izgubili meru i izgubili su dobar ukus.“
Desetak televizijskih ekipa, reportažnim kolima, direktno je pratilo početak mimohoda, dok je preko stotinu novinara, sa gotovo svih kontinenata, pokušavalo da na trenutak uđe u muzej. Nekima je to pošlo za rukom, uključujući i reportera ovog radija, dok su pristalice nekadašnjeg predsednika Srbije i Jugoslavije, u jednom trenutku pokušale i fizički da se obračunaju sa nekoliko snimatelja i novinara, optužujući ih da su i oni odgovorni za smrt Slobodana Miloševića.
Kovčeg sa Miloševićevim telom biće izložen u Muzeju „25. maj“ do subote.
* * * * *
Slobodan Milošević je tokom života koristio elemente međusobno isključujućih ideologija od levičarske do nacionalističke, kako bi se što duže održao na vlasti. Njegova smrt i najava verskog obreda na sahrani ponovo je otvorila pitanje njegovih stvarnih ideoloških uverenja.
Pripreme za sahranu Slobodana Miloševića, s obzirom na jaku simboliku bivšeg Muzeja “25 maj” gde će narednih dana biti izložen kovčeg sa njegovim telom, ponovo su pokrenula pitanja Miloševićeve ideološke pripadnosti. Milošević je tokom svoje vladavine prešao put od komuniste do nacionalističkog lidera sa jakim populističkim crtama. Stoga pretvaranje ovog muzejskog prostora u kapelu predstavlja za istoričarku Branku Prpu, direktora Arhiva grada Beograda, krajnje neumesan pokušaj dovođenja Miloševićeve ideologije u vezu sa Josipom Brozom:
“Ta neklofilska metafora je nešto najskaradnije što sam ja uspela u svom životu da vidim. Ja ne znam kako i na koji način te dve metafore mogu da se uporede, ne znam na koji način je čovek koji je u antifašističkom pokretu stvarao drugu jugoslavesnku državu, razbijenu ne samo okupacijom nego i građanskim ratom, i kako može da se spoji s čovekom koji je na kraju krajeva tu istu Jugoslaviju okupao u krivi i razbio u komadiće. Kako je moguće da institucija Vlade Republike Srbije koja se zove Direkcija za imovinu upotrebi kulturnu instituciju Muzeja istorije Jugoslavije i pretvori je u kapelu. Grotesta koja odatle proizilazi je nešto što će ostati dugo, dugo svima nama u pamćenju.”
Ne samo da je patrijarh srpski Pavle sa nesvakidašnjom toplinom izrazio saučešće Miloševićevoj porodici, nego generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić najavljuje i verski obred na sahrani Slobodana Miloševića:
“Gospodin Šešelj je razgovarao i sa članovima porodica Milošević i mislim da je dogovor da bude i verski obred na sahrani.”
Lideru Demohrišćanske stranke Srbije Milanu Protiću nije međutim jasna zainteresovanost Srpske pravoslavne crkve za nekoga ko se deklarisao kao ateista:
“Slobodan Milošević nije bio vernik i nije bio hrišćanin nego bio ateista, bezbožnik. Otuda me veoma čudi i zabrinjava da se srpski patrijarh toliko zanima i brine za smrt čoveka koji je izabrao put u prokletstvo i da se ne radi o ovakvim strahotama i zločinima za kakve je u svom zemaljskom životu bio odgovoran Milošević.”
No, sama najava verskog obreda samo je deo jednog ideološkog konglomerata najrazličitijih uverenja koja je Milošević ostavio iza sebe. Na njihovom početku stajala su njegova obraćanja, kako je tada govorio, drugovima i drugaricama, na Kosovu polju 1989 godine...
“Opet smo u bitkama i predbitkama. One nisu oružane mada i takve još nisu isključene.”
... Da bi se njegova vladavina okončala okretanjem Srbije protiv čitavog sveta:
“Srbija se neće ni povijati ni saginjati.”
Koliko je uopšte Milošević bio iskren u ispoljavanju svojih međusobno suprotstavljenih ideoloških uverenja, upitali smo njegovog nekadašnjeg saradnika, pisca Branu Crnčevića:
“Obe opcije u različitim periodima zastupao je iskreno. Bio je više levičar nego nacionalista ali je sazreo na bolu, pa ako nije bio nacionalista dok je vladao u meri je to postao u Haškom tribunalu gledajući šta mu rade sa nacijom koju je vodio.”
Umesto bilo kakvih iskrenih stavova, istoričar Branka Prpa u smeni Miloševićevih ideoloških uverenja vidi samo ogoljenu težnju da se ostane na vlasti:
“To je čovek koji je ujedino u nekakvoj svojoj politici sva najgora totalitarna iskustva Evrope pa su se tu umešale i levičarske ideje s nacističkim, dakle, i jedno i drugo, to je čovek za čije vladavine je bilo moguće ubiti čoveka samo zato što je druge vere ili nacije. To je čovek, koji je dakle, sa tom neopisivom demagogijom, infantilnom mistifikovao naciju, to je čovek koji je stvorio jedan populistički, nacionalistički pokret. Pa on je u svom ideološkom habitusu jedan galimatijas 20 veka na način stoleća zlih, kako bi to rekla Agneš Heler.”
