Nebojša BUGARINOVIC, Dragan ŠTAVLJANIN, Enis ZEBIC, Slobodan KOSTIC
Okružni sud u Beogradu prihvatio je predloženo jemstvo da Mirjana Marković ostane na slobodi, odnosno da ne bude privedena po rešenju o određivanju pritvora i raspisanoj poternici. Rešenje u određivanju pritvora ostaje, međutim, na snazi, što znači da će ona biti lišena slobode i stavljena u pritvor ako ne dođe na zakazani glavni pretres i neopravda izostanak. Sud je prihvatio jemstvo u iznosu od 15.000 evra u dinarskoj protuvrednosti, ocenjujući da je to dovoljna garancija koja isključuje sumnju da bi okrivljena do završetka krivičnog postupka mogla da se krije.Predsednik Društva sudija Srbije Omer Hadžiomerović objašnjava šta odluka Okružnog suda načelno znači:
„Pritvor je mera koja treba da obezbedi s jedne strane prisustvo okrivljenog i s druge strane nesmetano vođenje krivičnog postupka. Zakon kaže da će se uvek ta mera ukinuti i zameniti drugom, blažom merom, kada za to postoji uslov. Dakle, ako je nekom licu određen pritvor, zbog toga što se krije ili što postoji opasnost bekstva, zakon dopušta mogućnost, kao blažu meru, polaganja jemstva. Ukoliko se ne odazove na poziv suda, onda to jemstvo propada i određuje se pritvor. Tako je po zakonu.“
Odlukom okružnog suda da Mirjana Marković može da dođe u zemlju na sahranu svog muža Slobodana Miloševića, omogućeno je porodici da sahranu obavi u Srbiji, izjavio je premijer Vojislav Koštunica. On je naveo:
„Sahrana je civilizacijski čin koji se poštuje, to je u duhu naše tradicije i uveren sam da će se svi u ovoj prilici odnositi na ovaj način.“
Funkcioner stranke G17 plus Čedomir Antić kaže da je pitanje sahrane pitanje Miloševićeve porodice i da niko nema ništa protiv prirodnog prava Mirjane Marković da prisustvuje sahrani svog supruga, ali:
„Ali se odlučno protivimo tome da humano pravo rodbine i prijatelja podrazumeva da neko bude iznad zakona. Zakoni su obavezni za sve, kako za svakog građanina, tako i za Mirjanu Marković, koja je, nažalost, bila nedostupna zakonima Republike Srbije već evo više od tri godine. Kada je reč o zloupotrebama vezanim za sahranu Slobodana Miloševića, one potiču pre svega od strane Srpske radikalne stranke i Socijalističke partije Srbije, i te zloupotrebe najbolje govore pre svega o tim strankama. Devedesetih godina su živele od smrti desetina hiljada ljudi, a sada pokušavaju da prežive na smrti jednog čoveka, i to nekada prvog među njima.“
Kako zloupotreba izgleda na delu, pokazalo je zasedanje Skupštine Vojvodine, gde se dogodio incident, nakon što su poslanici Socijalističke partije Srbije, podržani srpskim Radikalima, zahtevali da sednica počne minutom ćutanja za Slobodana Miloševića. Počelo je tako što je, bez obzira na upozorenje predsednika Skupštine Bojana kostreša, šef poslaničkog kluba Socijalista Dušan Bajatović, sa govornice, u stavu mirno, pozvao kolege:
„Da minutom ćutanja odamo počast tragično preminulom, ubijenom, bivšem predsedniku Srbije i Savezne Republike Jugoslavije Slobodanu Miloševiću.“
„Gospodine Bajatoviću, ja sam vas pismeno obavestio da nisam u prilici da vam sada dam reč i, molim vas, nemojte zloupotrebljavati govornicu. Gospodine Bajatoviću, izričem vam opomenu. Gospodine Bajatoviću, izričem vam drugu opomenu. Mi ćemo nastaviti sa radom.“
„Slava mu.“
Vođa Radikala u Skupštini Vojvodine Milorad Mirčić optužio je predsednika Parlamenta Bojana Kostreša za „nedostatak elementarnog hrišćanskog morala“:
„Vi očito gubite iz vida da je na jedan besomučan način ubijen bivši predsednik Savezne Republike Jugoslavije. Samo vi bučite. Znam ja vas kakvi ste vi bili njegovi politički protivnici.“
Predsednik vojvođanskog Parlamenta Bojan Kostreš odgovorio je na optužbe takođe oštro:
„Bilo bi mnogo moralnije da smo mi stajali mirno i odavali počast minutom ćutanja dvesta hiljada žrtava Slobodana Miloševića, da mso odavali počast minutom ćutanja žrtvama na Ibarskoj magistrali, za Ivana Stambolića, za Slavka Ćuruviju, za sve žrtve u Bosni i Hercegovini, u Hrvatskoj, na Kosovu i za sve građane Vojvodine koji su, zahvaljujući politici Slobodana Miloševića preminuli ili morali da napuste ovu državu.“
* * * * *
Znatan deo ruskih medija i političara prilično je kritično prema Haškom tribunalu i Zapadu u celini, okrivljujući ih ne samo indirektno za Miloševićevu smrt, nego i za pristrasnost tokom celog procesa.
Tako je ruski ministar inostranih poslova Lavrov juče rekao da ne veruje rezultatima obdukcije koju su izvršili holandski lekari, kao što ni Hag nije verovao garancijama Kremlja da dozvoli Miloševiću lečenje u Moskvi. Ruska doma je danas čak zatražila ukidanje Haškog tribunala. Da li su ovakve reakcije izraz pomalo mitskog rusko – srpskog prijateljstva ili se Miloševićeva smrt koristi za unutrašnjopolitičke potrebe u širenju antizapadnog raspoloženja, imajući u vidu nesuglasice Rusije i SAD? O tome govori Andrej Šari, novinar ruskog servisa Radija Slobodna Evropa.
ŠARI: Medijska scena u Rusiji sada vrlo liči na medijsku scenu u Srbiji u doba Miloševića. Nezavisnih medija gotovo da i nema. Postoji nekoliko novina malog tiraža koje služe uglavnom liberalima. Veći deo svih medija je kontrolisan direktno iz Kremlja. Većina je puka nacionalistička propaganda, anti-amerikanizam. Vesti oko Miloševićeve smrti su uglavnom tipa da je jedan zločinački Haški tribunal ubio jednog časnog političara, a Rusija je htela da mu pomogne. Neki pišu da je Rusija, kao član Saveta bezbednosti, bila osnivač Haškog tribunala i da je više-manje korektno sarađivala. Bilo je i nekih svedoka iz Rusije na Miloševićevom procesu. Ove reakcije se više-manje poklapaju s reakcijom političke scene. Izvesne razlike u stavovima postoje. Radikalski zahtevi u državnoj Dumi otvoreno traže da se Tribunal ukine. Oficijelni stav Ministarstva vanjskih poslova Kremlja je suzdržanost, dok je ministar vanjskih poslova, Sergej Lavrov, rekao da ako Zapad nije hteo verovati nama i pustiti Miloševića kod nas na lečenje, onda ni mi nećemo verovati Zapadu.
RSE: Haški tribunal je pre tri nedelje odbio Miloševićev zahtev da dođe u Moskvu, a samim tim i ruske garancije. Moska se tada nije oglasila. Oglasila se tek sada kada je Milošević umro.
ŠARI: Bilo je reakcija Ministarstva vanjskih poslova. Oni su rekli da sada sa žaljenjem mogu da konstatovati da Milošević nije pušten.
RSE: Šta je cilj te cele medijske i političke kampanje? Da li je to slovenska i pravoslavna veza Rusa i Srba, koja je gotovo mitska, ili su u pitanju praktične političke potrebe, imajući u vidu da u poslednje vreme odnosi između Rusije i Amerike imaju sve više disonantnih tonova?
ŠARI: I jedno i drugo. Uglavnom je srpsko ili balkansko pitanje za rusku političku scenu uvek bilo gotovo unutrašnje političko pitanje. Vekovima je bilo instrumentalizovano tako da sređuju neke svoje račune. Rusija pati od kompleksa raspada velike imperije. Uvek je imala neku malu braću koja su tražila od nje neku pomoć. Sada to niko od nje ne traži, osim Srba i Miloševića, osim Belorusije i Lukašenka. Nema više saveznika. Ima i jednu psihološko-patološku potrebu, uvek kada može Zapadu da zakomplikuje, to i iskoristi.
RSE: Da li će Kremlj poduzeti neke akcije ukoliko ruski lekari dođu do nekih drugačijih nalaza nego što je došao tim haških lekara oko uzroka smrti Slobodana Miloševića?
ŠARI: Ne verujem da će to imati neke konkretne političke posledice. Previše je bitnih pitanja. Moskva ne može svoje veze prekinuti sa Zapadom. To je sve važno. Verovatno će usvojiti neku deklaraciju o bratskoj Srbiji i Miloševiću. Možda će doći i ministar vanjskih poslova na sat u vladu i odgovarati na neka pitanja, ali će biti manje-više suzdržan.
* * * * *
Miloševićeva smrt i nedavno samoubistvo Milana Babića poljuljao je ugled Haškog tribunala, smatraju u Zagrebu. U Hrvatskoj se procenjuje da će sada biti ubrzani procesi protiv svih okrivljenih, uključujući i iz ove zemlje, nakon odlaska najvažnijeg haškog optuženika.
Smrt Slobodana Miloševića u Scheweningenskom zatvoru neće ostaviti bez posljedica dalji rad Haškog tribunala, kaže za Radio Slobodna Evropa donedavna ministrica pravosuđa Vesna Škare-Ožbolt:
„Ja mislim da će Haški sud sada ubrzano početi raditi na predmetima koji se pred njim nalaze, te će još više pooštriti potragu za Karadžićem i Mladićem. Sve ono što je predmet rada pred sudom, sada će se još više aktivirati, iz razloga da Haški sud pokaže da nije izgubio kredibilitet, da nije izgubio na tempu, na dinamici, iako je glavna zvijezda Haškog suda otišla, to je činjenica.“
Ingrdi Antičević-Marinović, koja je bila socijaldemokratska ministrica pravosuđa u koalicijskoj vlasti početkom desetljeća, kaže za naš radio da bi svaki sud – bilo nacionalni, bilo nadnacionalni – nakon ovakvih slučajeva kao što je smrt Babića i Miloševića, doživio pad povjerenja i porast podozrenja u javnosti:
„Međutim, poznavajući logiku suda, on se baš na to sve puno ne obazire, izuzev što će sigurno, nakon ovakvih slučajeva, pooštriti mjere opreza, mjere sigurnosti, mjere nadgledanja samih pritvorenika.“
Odvjetnik sa opsežnim haškim iskustvom i aktualno branitelj hrvatskog generala Ivana Čermaka, Čedo Prodanović, kaže kako smrću Miloševića nije doveden u pitanje kredibilitet haških suđenja:
„Ta smrt Miloševića, koliko god bila pod čudnim okolnostima, ipak, u odnosu na pojedine druge predmete koji se vode pred sudom, neće imati bilo kakvih reperkusija.“
Ipak, posljedica će biti, i to u odnosu na kredibilitet institucije koja treba ostavljati dojam profesionalnog i ozbiljnog postupanja, a njihovim nonšalantnim i olakim ponašanjem u ne samo liječenju, već i drugim momentima u slučaju Milošević, taj je kredibilitet doveden u pitanje. Primjerice, svaki bi sud u Hrvatskoj, da se ustanovi da se u tijelu pritvorenika nalaze neke supstance koje nisu propisane i dozvoljene od strane liječnika, uspostavio apsolutnu kontrolu i onemogućio da se to ubuduće dešava, kaže Prodanović:
„Oni su totalno pali na ispitu i ostavili jedan dojam apsolutne neozbiljnosti, i sada će ta situacija ustvari prvi put načeti njihov neprikosnoveni autoritet i u samim suđenjima. Naime, oni svih ovih godina koliko suđenja traju, imaju jedan neupitan autoritet koji su si više-manje sami stvorili, i apsolutno nitko nije mogao dovesti u pitanje bilo kakvo njihovo postupanje, koje je često puta bilo neprofesionalno, odnosno odudaralo od neke zdrave logike. Čini mi se da je taj, dakle, neprikosnoveni autoritet, prije svega Tužiteljstva, sada bitno poljuljan.“
Čedo Prodanović ne vjeruje da će zbog Miloševićeve smrti i obustave postupka biti bilo kakvih promjena u suđenjima Čermak, Markač, Gotovina, Prlić i ostali. Bivša ministrica Škare-Ožbolt vjeruje da će buduća suđenja biti brža – zbog želje da se povrati kredibilitet, zbog činjenice da će se koristiti mnogo dokaza izvedenih u prijašnjim postupcima, ali i zbog veće raspoloživosti aparata Haškog
tribunala:
„Suđenje Miloševiću uzelo je osamdeset posto vremena i kapaciteta Haškog suda.“
* * * * *
Smrt Slobodana Miloševića otežaće utvđivanje istine i pravde na Balkanu, kažu za Radio Slobodna Evropa Brus Hičner (Bruce Hitchner), profesor Tafts (Tufts) univerziteta u Bostonu i direktor Projekta za sprovođenje Dejtonskog sporazuma i Franc-Lotar Altman (Franz-Lothar Altmann), direktor balkanskog ogranka Instituta za međunarodna i bezbednosna pitanja iz Berlina.
HIČNER: Ja mislim da je situacija veoma ozbiljna. Proces je nepotrebno odugovlačen. Nakon Miloševićeve smrti biće teže utvrditi istinu o ratovima, da li je izvršen genocid i naravno postizanje pravde. Da je Milošević proglašen krivim za ratove u BiH i na Kosovu, time bi se nema sumnje stvorio osnov za postizanje pravde. Sada smo na neki način u predvorju pakla. Zato će sada biti važnije nego ikada ranije pospešiti rad Komisije za utvrđivanje istine o ratovima, i u BiH i na Kosovu. Istovremeno, hapšenje Mladića i Karadžića nameće se kao još urgentnije pitanje, jer je to od ključne važnosti da se utvrdi istina i ispuni pravda. I proces po tužbi BiH protiv Srbije i Crne Gore za agresiju i genocid takođe sada dobija dodatnu važnost, pokretanjem ključnih pitanja a koja su bila i deo procesa protiv Slobodana Miloševića.
Sličan je i stav nemačkog analitičara Franc-Lotara Altmana.
ALTMAN: Miloševićeva smrt otežaće utvrđivanje istine i pravde, jer neće biti presude za sve zašta ga je otpužnica teretila. Ako je izostalo utvrđivanje njegove odgovornosti, na primer za rat u Bosni, onda će to otežati dokazni postupak po tužbi vlasti BiH protiv Srbije i Crne Gore za agresiju i genocid. Istovremeno, neće biti moguće uzimanje iskaza od Miloševića u procesima protiv Šešelja, Mladića i Karadžića kada se jednog dana nađu u Hagu
Altman smatra da će se to loše odraziti i na reputaciju Tribunala u Srbiji.
ALTMAN: Milošević će sada u delu srpskog naroda biti doživljavan više kao žrtva nego odgovoran za ratne strahote. Takvo osećanje će naročito jačati ako se ispostavi da bi mu odlazak u Moskvu na lečenje mogao pomoći, a što mu Haški tribunal nije dozvolio. Imajući u vidu i nedavno samoubistvo Milana Babića, koji je inače priznao krivicu i bio veoma kooperativan prema Međunarodnom tribunalu, sve to će negativno uticati na reputaciju Haškog suda u Srbiji, koji ustvari nikada nije bio popularan u ovoj zemlji. Sveukupno, mislim da je Babićevo samoubistvo i smrt glavnog optuženika Miloševića pre izricanja presude, previše za tako kratko vreme i to će se odraziti na poziciju Tribunala.
Kakve će biti političke posledice po Balkan u celini?
HIČNER: S jedne strane, Miloševićeva smrt će otežati utvrđivanje istine, postizanje pravde a što će u celini usporiti proces pomirenja. S druge strane, mnogo je pokazatelja da su u svim zemljama regiona, sadašnja vođstva okrenuta novoj politici, koja podrazumeva međusobnu saradnju, stvaranje novih odnosa i atmosfere u kojoj nema mesta za pojedince koji su izazvali ratove. Na kraju krajeva, vreme čine svoje, stari političari odlaze, a novi stupaju na scenu.
* * * * *
U beogradskim dnevnim listovima “Politika” i “Večernje novosti” pojavila se danas čitulja Slobodanu Miloševiću, gde su se u potpisu našli i optuženici Haškog tribunala hrvatske nacionalnosti poput Ante Gotovine, Paška Ljubičića i Mladena Naletilića Tute.
Kao potvrda solidarnosti koja vlada između haških optuženika u pojedinim medijima u Srbiji osvanula je čitulja Sobodanu Miloševiću koju je potpisalo veše od 30 pritvorenika zatvora u Ševeningenu. No, osim zatvorenika srpske nacionalnosti na spisku onih koji su izjavili saučešće porodici njihovog, kako kažu, haškog saborca, nalazi se i optuženici drugih naroda. Advokat Ante Gotovine Ivo Farčić nije mogao zbog toka suđenja da potvrdi za naš program da li je njegov branjenik zaista dao saglasnost da se nađe na tom spisku, ali branilac Paška Ljubičiča Tomislav Jonjić ne isključuje mogućnost da se njegov klijent svojom voljom našao među potpisnicima čitulje.
“Ja sam kao branitelj gospodina Paška Ljubičića s njim razgovarao jutros o nizu stvari, između ostalog i o odjecima smrti Slobodana Miloševića u haškom pritvoru, međutim, nije mi spomenuo nikakav brzojav, sućut, izraz sućuti, nekakvu posmrtnicu ili nešto u tom stilu. Dakle, to ne mogu ni potvrditi ni demantirati. Međutim, ono što je uvjek korisno imati na umu to je, dakle, činjenica među svim pritvorenicima postoji solidarnost koja je shvatljiva, koja je naravno ne znači poistovećivanje nikakvo političko, nacionalno, ideološko, ili nešto u tom stilu.”
Mada se uprava zatvora u početku bojala da bi zatvorenici mogli reagovati agresivno jedni na druge tokom višegodišnjeg rada Haškog tribunala se pokazalo da nema razloga za tu vrstu straha. Osoblje Ševeningena moglo se više puta uveriti da su zatvorenici izuzetno ljubazni jedni prema drugima, da igraju zajedno odbojku, kuvaju hranu ili prekraćuju vreme uz šah. Socijalni psiholog Jovan Bajford.
“Zna se recimo da zatvorenici u Hagu nisu razdvojeni po nacionalnoj osnovi, da oni tamo igraju šah, ćaskaju, bilo je priče da im je Biljana Plavišić svojevremeno svima pravila uštipke. Za ostale haške zatvorenike, čini mi se da je Milošević koji se sam branio, koji je često bio bezobrazan prema sudu, bio verovatno nekakav mangup i predmet nekog skrivenog divljenja. Ti zatvorenici čim stupe u Hag dobijaju međunarodnu pravdu kao nekog zajedničkog neprijatelja i to je na neki način poreklo te njihove solidarnosti.”
Nekadašnji predsednik Odbora za zaštitu Veselina Šljivančanina, a sada funkcioner Socijalistike partije Srbije, Vesna Gojković ne vidi ništa čudno u tome što su se na jednom spisku našli njen štičenik i neki od onih koji su u ratu nosili uniformu hrvatske vojske.
“Meni uopšte nije pobudilo iznenađenje to što sam danas videle čitulju koja je osvanula zato što znam kako su se svi ti ljudi odnosili prema našem predsedniku Slobodanu Miloševiću gore u Hagu uz dužno poštovanje, sa puno respekta i uvažavanja bez obzira kako se oni zvali, da li se zvali Ante Gotovina, Tuta, niko mu se nije obraćao sa Slobo nego sa gospodine predsedniče. Oni jesu u toku rata bili na suprostavljenim stranama ali to ne znači da nisu poštovali svog protivnika. Ova čitulja potvrđuje i to.”
Mada se moglo pomisliti da se u haškom zajedništu naslućuje klica mogućnosti pomirenja naroda na prostoru zapadnog Balkana, psiholog Jovan Bajford u tome pre svega vidi dokaz lažnog patriotizma koji su tokom 90-ih ispoljavali i oni koji su gurnuli narode u rat iu zločine.
“Čitulja i sve te priče o njihovom međusobnom odnosu u Hagu, žrtvama, recimo, ovih ratova, može da bude samo so na ranu. To ukazuje da su ti ratni zločinci sedeći u zatvoru jedan drugome izgleda sve oprostili, a iza sebe ostavili društva kojima će trebati sto godina da dođe do bilo kakvog pomirenja. Siguran sam da svi ti ljudi u Hagu imaju više simpatija za Milošvića i za njegovu familiju nego za bilo koju žrtvu balkanskih ratova i to je ono što je možda u ovoj situaciji najstarašnije.”
