Paket međunarodne finansijske pomoći za Grčku težak 86 milijardi evra nije ni 10 odsto od sume koju Italija i Španija treba da pozajme sa tržišta pre kraja 2017. da bi servisirale dugove, što pokazuje da dužnički problemi u evrozoni nisu ni blizu kraja, prenosi Rojters.
Budući da su grčki partneri iz evrozone blizu postizanja sporazuma o odobrenju kredita Atini za premošćavanje, fokus se okreće ka drugim zaduženim zemljama monetarne unije i njihovim potrebama za finansiranje.
Niko, medjutim, ne predviđa da će investitori ignorisati Španiju i Italiju kada zatraže kredite, kao što su ignorisali Grčku, navodi Rojters.
Ipak, postoji rizik da će investitori tražiti više kamatne stope za zajmove Madridu i Rimu u vreme kada se Španija i Italija bore da svoja dugovanja učine održivim.
Neki investitori čak veruju da će, u svetlu rasta troškova zaduživanja i slabog privrednog oporavka u evrozoni, Evropska centralna banka (ECB) morati da produži postojeći program kvantitativnog labavljenja, koji bi, prema sadašnjem planu, trebalo da se okonča u septembru 2016.
Ovonedeljni podaci iz Italije pokazali su da je javni dug te zemlje dostigao rekordnih 2,2 biliona evra, a vlada u Rimu do kraja 2017. treba da refinansira obveznice vredne 635 milijardi evra, odnosno trećinu duga.
Španija istovremeno treba da servisira dugovanja teška 351 milijardu evra, što je takodje oko trećina njenog ukupnog javnog duga.
"Apetit" investitora za dugovima evrozone je dosad bio snažan zahvaljujući merama monetarnog labavljenja koje su troškove zaduživanja na 10-godišnje obveznice spustile na rekordno niskih jedan odsto u martu.
Prinosi na obveznice su, medjutim, od marta porasli za oko 100 baznih poena i pored kvantitativnog labavljenja, što je trend koji brine bankare koji organizuju prodaju državnih obveznica.
Preko svop trgovine obveznicama i izdavanja hartija od vrednosti na duži rok, Španija i Italija su koristeći taj jeftini vid zaduživanja produžavale prosek dospeća servisiranja njihovih dužničkih obaveza i olakšavale budući teret duga.
Na taj način su, ipak, marginalno snizili ukupne troškove servisiranja državnih dugova, ali ne dovoljno da bi stabilizovale dugove.
