Srbija je pred finansijskim bankrotom, kako upozori pre neki dan izvestilac o njenom stanju iz Evropskog parlamenta, ali – uprkos tome, vlade nema, DS kandidat za njenog čelnika
Boris Tadić žali se da se nalazi u makazama, a građane Srbije, umesto završnim računom države i strašnim cehom koji ih čeka, mediji zamajavaju štivom o tome u koju će se od dve dedinjske vile useliti novi predsednik
Tomislav Nikolić.
Da li će novi šef države, koji je najpre hteo da ostane u svom stanu, a onda su ga bezbednjaci prelomili, ući u vilu “Mir” ili u rezidenciju u Tolstojevoj 2a – pitanje je kojim građani Srbije, u privilegovanom nedostatku drugih briga, treba ozbiljno da se pozabave.
Kako bi im taj mentalni napor bio olakšan, mediji sugerišu da će se Nikolić verovatno nastaniti u rezidenciji u Tolstojevoj 2a, jer je vila “Mir”, u kojoj je poslednji put stanovao
Slobodan Milošević, u međuvremenu propala i zapuštena, pa bi njeno renoviranje zahtevalo mnogo novca.
Svom prethodniku Borisu Tadiću Toma Nikolić je, pak, u benevolentnom maniru, ostavio da i dalje prebiva na dosadašnjoj dedinjskoj adresi – navika je navika, zašto deranžirati čoveka, a uz to još i mogućeg buduće premijera koga bi Dedinje, u svakom slučaju čekalo.
Time se bave srpski mediji, ali ovih dana, nekim neobjašnjivim propustom, objaviše i fotografiju londonskog seksi gradonačelnika
Borisa Johnsona, kako na biciklu dolazi na posao. On to čini svakodnevno jer smatra da bicikl civilizuje grad. Da to čini i danska kraljica – odavno je i širom planete urbana legenda. Kao i čitava skandinavska nomenklatura.
Gradonačelnik Londona Boris Johnson na biciklux
Gradonačelnik Londona Boris Johnson na biciklu
Sad, možemo li zamisliti beogradskog gradonačelnika
Dragana Đilasa kako biciklom dolazi na posao? Neee. Prevozna sredstva tog tipa pripadnik ovdašnje političke kaste ne smatra svog ega dostojnim “brendom”. Javni gradski prevoz takođe ne, a retko i šeta ulicama svoga grada, iako bi tako najlakše proverio kako stoji u očima građana. Voli, doduše, da se s vremena na vreme, naročito pred izbore, požali, gotovo da pozavidi građanima na toj privilegiji koju kao čovek-političar nema, naime, da normalno prošeta gradom.
Pre mesec dana otprilike bivši predsednik Tadić gotovo se rasplakao nad svojom hudom sudbinom zbog koje ni sam ne pamti kad je poslednji put prošetao prošetao Knez Mihailovom. A što ne može, ko mu brani – pitali smo naše sagovornike.
Sociolog
Božidar Jakšić kaže da mu je potpuno razumljivo što Tadić i kompanija ne mogu da šetaju metaforičkom i stvarnom Knez Mihailovom bez gomile gorila oko sebe i dodaje:
“Ja sam i monarhiste začikavao da mi kažu da li bi kraljica u Srbiji mogla da se proveze kroz glavnu ulicu na biciklu kao što radi danska kraljica. Izvolite, ako to može, možda ja ne bih ni bio protiv monarhije”.
Dvostruka igra
Priča o srpskoj političkoj kasti ima, međutim, i drugu stranu koju čine podanici, podseća Jakšić:
Srpski državni funkcioneri parkirali svoje automobile na mestu obeleženom za invalidex
Srpski državni funkcioneri parkirali svoje automobile na mestu obeleženom za invalide kaže Jakšić.
"Ljudi koji za sada pribegavaju samosakaćenju zato što su izgubili sve na svetu mogli bi da potegnu i kašikaru kada se predsednik ili bilo ko od njih šeta po Knez Mihailovoj”, kaže Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić, urednica “Peščanika”, povodom aktuelnih rezidencijalno-političkih dilema, kaže da ne prati u poslednje vreme dedinjske stambene kombinacije lokalih političara, ali o tome ovako rezonuje:
“Ja tu imam, i to bez viška cinizma, racionalno objašnjenje zbog čega svi oni treba da odu, za početak, na Dedinje. Jedno je što, s obzirom na politiku koju vode i na ekonomsku katastrofu koja se tek sprema, mislim da je dobro da se grupišu na istom mestu jer će onda moći lakše da se brane. Mnoge stvari, naime, počinju tako što ljudi najpre provaljuju u prodavnice za hleb, onda u radnje tehničke robe, pa na kraju, u skladu sa onim sloganom iz vremena Miloševića – idemo na Dedinje. U tom smislu, smatram da je s tačke gledišta njihove bezbednosti dobro da se povuku tamo.
S druge strane, to s Tadićevim šetanjem po Knez Mihailovoj podseća me pomalo na jednu polemiku koju sam vodila sa svojim kolegama kada je svojevremeno Koštunica odlučio da, kao svaki skromni Srbin, ostane u svom stanu umesto da se ne seli na Dedinje. Ja mislim da je to i tada bilo pogrešno, da je on morao da se odseli na Dedinje jer, ako je ugrožena njegova bezbednost – a ne bih volela da Koštunica ili bilo ko od njih izgine –nikako ne bih želela da neko od građana, pas ili mačka, strada zbog Vojislava Koštunice ili Borisa Tadića. Hoću da kažem da sam i tada govorila, kao i sada - ako moram da živim u zemlji u kojoj oni vladaju, ne moram da umrem sa njima; zbog toga mislim da Tadić i ne treba da se šeta Knez Mihailovom; naime, ljudi koji za sada pribegavaju samosakaćenju zato što su izgubili sve na svetu mogli bi da potegnu i kašikaru kada se predsednik ili bilo ko od njih šeta po Knez Mihailovoj, tako da mislim da imaju razloga da se plaše”, objašnjava Svetlana Lukić.
Sagovornica našeg radija dalje elaborira zašto srpska politička kasta treba da ostane u dedinjskom karantinu, kao i tome kakva je u poređenju sa onima koje voli da gleda sa visine:
“Juče je samoubistvo pokušao bivši rumunski premijer Adrian Nastase. Rumunija je, inače, nama uvek paradigma nepravde da su oni primljeni u Evropsku uniju a mi nismo, iako je tamo vlada korupcija gora nego ovde. Međutim, ono što je ovde važno jeste da je Vrhovni sud Rumunije potvrdio presudu da je Nastase koristio dva miliona evra koja je reketirao od državnih firmi i usmerio u svoju predizbornu kampanju.
E sad, hajte vi zamislite da Vrhovni ili bilo koji sud ovde ustanovi da su nešto od ovih nekoliko desetina miliona evra potrošenih na ovu predizbornu kampanju, recimo, Dačić ili Tadić koristili nenamenski i da ih osudi na dve godine robije i – još – da oni pri tome pokušaju samoubistvo da izvrše. Možete li to da zamislite? Samo da vas podsetim da je samo pre nekoliko dana bivši premijer Cvetković u klubu PRIVREDNIK, uz trubače i uz Anu Bekutu, proslavio kraj svog mandata. Eto, i to vam je razlika između te Rumunije s kojom se sprdamo, i Srbije; njihov bivši premijer je završio tako kako je završio, a naš doskorašnji predsednik vlade smatra da je uspešno vodio državu i da treba da mu na uvce peva Ana Bekuta. S obzirom na to, dakle, dokle su zemlju doveli, mislim da bi trebalo, poput onog hrama u Gvajani, da se izvrši kolektivno samoubistvo – i to po mogućstvu na Dedinju, da ne strada neko slučajno zajedno sa njima”, uverava Svetlana Lukić.