Pančić: Vučić i Đilas - ili dvojac bez kormilara

Nakon oštre i do poslednjeg trenutka neizvesne izborne trke, Aleksandar Vučić izabran je za novog predsednika Srpske napredne stranke. Ovaj dramatičan trijumf aktuelnog „šefa nad šefovima“ svih srpskih tajnih i polutajnih službi ne umanjuje ni činjenica da je on ujedno bio i jedini kandidat za predsednika SNS, dakle da nije imao ko da ga eventualno pobedi. Deluje kao šala, ali nije: svako ko je video izraz nepomućene sreće na Vučićevom licu nije mogao nego da zaključi da je Nikolićevom stranačkom nasledniku vidno laknulo od saznanja da je ipak pobedio u trci sa samim sobom.

Ostatke dezorijentisane, poluparalisane i pre svega demoralisane „demokratske javnosti“ ova ubedljiva pobeda u meču bez suparnika možda neće mnogo impresionirati, ali nešto se ne vidi ni da joj se mnogo prigovara, baš kao ni činjenici da je za Vučićevu zamenicu izabrana izvesna Jorgovanka Tabaković. Naravno, primetili ste već da se ta osoba zove isto kao i aktuelna guvernerka Narodne banke Srbije, i to uopšte nije slučajno: radi se o jednoj te istoj osobi. Ali, kako to? Zar nam nije rečeno da je nova vlast, a naročito naprednjaci, rešena da sprovodi „deparizaciju javnih funkcija“? Zar nije i sama guvernerka s moralno superiornim gnušanjem odbacila insinuacije zlih jezika da je stranački oktroisana na visoku dužnost, da je partijski komesar u koži čelnika nezavisne monetarne vlasti? Ma, nema tu ni jada ni jeda: građanka će Tabaković lepo „zamrznuti svoju stranačku funkciju“, baš kao da se radi o pilećem bataku umotanom u celofan, i svi će biti srećni, a naročito one i oni koji su onoliko bogoradali zbog donedavnih vladara sa duplim državno-partijskim funkcijama. Sada ispada da nije toliko važno da toga stvarno ne bude, nego samo da se otalja neka forma, i to će volšebno zadovoljiti jednu čudnu, a vrlo glasnu, sortu naše „progresivne inteligencije“, koja svojim recentnim ponašanjem i inače starom, dobrom izrazu „malograđanski ukus“ udahnjuje novi, sveži sadržaj.

Vučićevim formalnim stranačkim ustoličenjem u potpunosti je zokružen i učvršćen trijumvirat Nikolić-Vučić-Dačić, uz tehničku ispomoć večitog Dinkića, kao ona koji je predestiniran da vlada Srbijom bar u jednom celom mandatu. Ivica Dačić tu je još i najnestabilniji, odnosno najmanje nezamenjivi element u toj konstrukciji, mada ništa ne bi bilo pogrešnije od potcenjivanja njegovih sposobnosti za opstanak. Evo, čak se i Koštuničin DSS, stranka specijalizovana za umotavanje strašnog sadržaja u uljudno pakovanje, zahvaljujući neopreznom istupu omlađeg poslanika saplela o Dačića, i došla u malo nezgodnu situaciju da mu se izvinjava.


Na drugoj strani spektra srpskih duginih boja, Dragan Đilas je u Kragujevcu održao neku vrstu nezvanične „predizborne konvencije“ za početak svoje unutarstranačke predsedničke kampanje. A taj se događaj može tumačiti i kao svojevrsna „demonstracija snage“, ako hoćete. I nije da u tome nije uspeo, jer je pokazao da ima podršku vrlo bitnih elemenata DS-a, a najznačajnije od svega je da mu je Bojan Pajtić praktično izručio celokupnu strukturu vojvođanskih demokrata. Sve ovo nesumnjivo znači da Đilasove šanse za novembar rastu. Teško je zamisliti da Boris Tadić može da pobedi protiv DS-ovskog Beograda, Vojvodine i sve više odbora u Srbiji, kao i sve većeg broja stranačkih „viđenih glava“. Ovo pojačava utisak da je 10. novembar datum drugog, završnog čina „Osme sednice“.

Naravno, do tada još ima vremena i ne mora da znači da Boris Tadić nema skrivenih aduta u rukavu, ali ako Đilas uistinu pobedi u njihovom međusobnom srazu, to dovodi do novog mešanja karata u Srbiji. Naime, to praktično znači da se u zemlji uspostavljaju dva ključna centra političke moći, od kojih se jedan preziva Vučić (sa okolinom), a drugi Đilas (sa okolinom takođe). I da jedan od njih vlada, a drugi mu diše za vratom. Mada više nije nipošto nemoguće – kao što je, iz raznih razloga, to ipak bilo nemoguće sa Tadićem i Nikolićem - da u nekom trenutku iznova izmešaju karte i nađu se na istoj strani. Ovo ne znači da su njih dvojica naprosto „isti“ – takva olaka ocena ipak bi bila nepravedna prema Draganu Đilasu, čija se politička biografija razlikuje od Vučićeve u nekoliko ključnih stavki koje su Srbiju dvadesetak godina delile na Svetliju i Tamniju stranu – ali ih i vidljivo i nevidljivo povezuje izvesna logika stvari po kojoj bi još dugo mogli – kao nekakav dvojac bez kormilara - da budu upućeni jedan na drugog u inače prilično tesnom i zagušljivom svetu srpske politike.