Vilson: Granice na Balkanu će izgubiti na značaju

Nije preduslov za Srbiju da uđe u NATO na njenom putu ka Evropskoj Uniji, kazao je za Radio Slobodna Evropa Dejmon Vilson (Damon Wilson), potpredsednik Atlantskog saveta iz Vašingtona i nekadašnji šef odeljenja za evropske poslove u američkom savetu za nacionalnu bezbednost u vreme administracije Džordža Buša Jr.

Vilson je u razgovoru tokom konferencije o globalnoj bezbednosti u Bratislavi, istakao da ne treba potcenjivati ozbiljnost nedavnog terorističkog napada na američku ambasadu u Sarajevu, ali da više brine delovanje radikalnih islamističkih grupa u Londonu, kao i veze pakistanskih i britanskih državljana.

Govoreći o rekonfiguraciji međunarodnih odnosa, Vilson je istakao da se težište moći pomera ka Aziji, ali da ne preti novi hladni rat između Kine i SAD. Doduše, moguća je njihova surevnjivost, ali i saradnja.

RSE: Sve je intenzivnija debata o pomeranju težišta moći sa Zapada ka Aziji, pre svega Kini. Da li je to neizbežan proces, koliko može da traje. Da li Kina čak i kada nadmaši SAD po veličini društvenog proizvoda, može i suštinski da postane najmoćnija država sveta imajući vidu da su prosečna primanja njenih građana i dalje veoma niska. Takođe, čini se da Vašington ima veći potencijal za stvaranje koalicija nego Peking, barem za sada. Mislim na potencijal za savezništva sa Evropom, Japanom, Indijom, Japanom, Južnom Korejom, Tajvanom i tako dalje. Da li taj transfer moći može biti relativno miran kao krajem 19. i početkom 20. veka, kada su SAD preuzele primat u svetskim pitanjima od Velike Britanije – ili je skopčan sa rizicima i neizvesnostima.

Vilson: To je otvoreno pitanje. Mislim da je svako pomeranje težišta moći kroz svetsku istoriju često pratilo nasilje i sukobi. Sada se ravnoteža moći pomera sa Zapada na Istok. To ne znači da SAD i Evropa slabe, već da je azijsko-pacifički region u usponu. Ključno je pitanje kako osigurati da ta dinamika koja se menja bude mirna, kroz saradnju i ne vodi sukobima. Zato je u nedavnom izveštaju o američkoj odbrambenoj strategiji stavljen veći naglasak na azijsko-pacifički region. SAD su na neki način pacifička sila. One su istovremeno prisutne i u Evropi i u Aziji. To nije ništa novo i neće se u dogledno vreme promeniti.

Međutim, uvažava se činjenica da raste moć, pre svega Kine, ali i čitavog regiona. Stoga SAD moraju da učine više na stvaranju savezništava i različitih nivoa saradnje koji su manje razvijeni nego NATO infrastruktura u Evropi. U stvari, Evropa je, na neki način, model za odnose kakve bismo želeli da uspostavimo i sa našim partnerima u Aziji.
Neosporno je da se Kina razvija, postaje sve moćnija, ali je neizvesno sa kakvom Kinom ćemo se dugoročno suočiti. Ona ne deli naše vrednosti, nije demokratska zemlja. To ne znači da je neizbežan sukob Kine i SAD, ali Vašington treba da veoma obazrivo prati koje interese slede vlasti u Pekingu.

Dakle, svedoci smo tektonskih geopolitičkih promena. SAD nastoje da budu spremne za to. Brine me da zbog sve većeg fokusa na Aziju, SAD smanje angažman u Evropi gde još uvek imaju ulogu i odgovornost.

RSE: SAD jačaju svoje vojno prisustvo u Aziji, pre svega pomorske snage. Istovremeno, Kina ubrzano modernizuje svoje armiju. Da li preti opasnost od novog Hladnog rata, pre svega u toj oblasti, tako da će mir više zavisiti od odnosa snaga a ne saglasnosti oko ključnih principa i saradnje, kao što je bio slučaj tokom Hladnog rata sa Varšavskim paktom.

Vilson: Ja sam skeptičan prema tezi da srljamo u novi hladni rat. Ako analizirate politiku Vašingtona i Pekinga, ona je dvostruka. S jedne strane, oni nastoje da intenziviraju saradnju, pre svega ekonomsku, da umanje tenzije. Istovremeno, ne postoji potpuno poverenje između dve strane. Ne verujem da će Kina u dogledno vreme biti zainteresovana za bilo kakav sukob sa SAD-om, oko Tajvana ili drugih pitanja. Stoga se nadam da ovaj prelazni period može da se iskoristi za transformaciju kineskog društva. Dakle, biće nadmetanja ali i prostora za saradnju.

RSE: Kao što smo rekli, Kina trenutno ima manji koalicioni potencijal nego SAD. Međutim, ona nastoji da pokaže svoju moć na međunarodnom planu. Sve više investira u Afriku, Aziju, Južnu Ameriku, pre svega u potrazi za sirovinama i novim tržištima za svoju robu. Takođe, članica je Šangajske organizacije za saradnju, zatim takozvanog kluba BRIKS, koji okuplja velike zemlje u usponu. Da li sve ove inicijative vode stvaranju multipolarnog sveta u kome će biti teže da se uspostavi balans. Ta situacija može da podseča na ravnotežu moći koja je uspostavljena u Evropi nakon poraza Napoleona 1815. i trajala je do ujedinjenja Nemačke 1871. godine, da bi nakon toga bila narušena što je vodilo Prvom svetskom ratu.

Vilson: SAD svakako ostaju najdinamičnija i najvažnija zemlja u svetu kada je reč o moći i uticaju. Međutim, živimo u svetu koji se ubrzano menja i raste moć ostalih, što je dobro. SAD nastoje da imaju ključnu i stabilizirajuću ulogu na međunarodnom planu, ali to ne znače da žele da ostale zemlje budu nerazvijene i slabe. U meri u kojoj se razvijaju ekonomije Kine, Indije, Brazila, Južnoafričke republike i njihovi građani postaju bogatiji – ove zemlje mogu da imaju još konstruktivniju ulogu u međunarodnim odnosima i pomognu rešavanju globalnih problema. SAD žele partnerstvo sa ovim zemljama. To što svet postaje sve složeniji ne znači nužno da se vraćamo politici balansiranja moći iz 19 veka. U meri u kojoj ostatak sveta uvažava ključne demokratske norme, principe tržišne ekonomije i ljudskih prava – to omogućava stvaranje ambijenta pogodnog za saradnju a ne surevnjivosti. Dakle, zdrava konkurencija je dobra, ali ne i sukobi.

RSE: Međutim, po mnogim procenama zemlje BRIKS-a su se okupile u nastojanju da pariraju SAD, koje se doživljavaju kao svetski hegemon, policajac. Da li su SAD pomalo umorne od te uloge, odnosno da li je moguće da se ponovo povuku u neku vrstu izolacionizma, što se dešavalo u nekoliko navrata kroz istoriju, mada je to sada u globalizovanom svetu veoma teško.

Vilson: Da, na neki način. U SAD se čuju glasovi koji pozivaju na njenu ograničeniju ulogu na međunarodnoj sceni, imajući u vidu budžetska opterećenja, odnosno deficit. Takođe, neki smatraju da SAD imaju mnogo toga da urade na domaćem planu u cilju jačanja vitalnosti našeg društva. Mislim na reformu zdravstvenog, penzionog i obrazovnog sistema, dugoročnu budžetsku disciplinu. Ja se slažem da SAD moraju mnogo toga da urade na unutrašnjem planu, da donesu teške odluke. Ako ne budu rešavale te probleme, to će u velikoj meri limitirati i njihovu globalnu moć. Međutim, to ne bi smelo nikako da znači njihov deangažman, odnosno povlačenje sa međunarodne scene. To bi bio recept za katastrofu.

To su istorijske lekcije iz Prvog i Drugog svetskog rata. SAD nisu tipičan hegemon, već nastoje da igraju konstruktivnu i stablizirajuću ulogu u međunarodnim odnosima, što omogućava i drugim državama da se demokratizuju, ekonomski napreduju. SAD nisu Rimsko carstvo. One nastoje da stvore široku mrežu savezništava. Vašington imaju odlične odnose sa većinom članicama BRIKS-a. On ne doživljava ovu grupu zemalja kao poseban izazov. Na kraju, one se u mnogim stvarima razlikuju, tako da se o BRIKS-u teško može govoriti kao jedinstvenom ekonomskom, političkom ili vojnom bloku.

RSE: Stiče se da je NATO na neki način u vakumu nakon kraja Hladnog rata, tražeći smisao svog postojanja u odsustvu jasnog neprijatelja, što potvrđuju i različita viđenja evropskih zemalja i SAD njegove uloge.

Vilson: Smatram da uloga NATO-a, zapravo, postaje još važnija, Tokom Hladnog rata ta uloga je bila jasna i predvidiva. Severnoatlantska alijansa je imala za cilj da parira sovjetskoj pretnji. Sada su međunarodni odnosi sve nepredvidiviji. Niko početkom 2000. godine nije mogao, na primer, da predvidi da će Alijansa biti tako dugo angažovana u Avganistanu. Dakle, da bi smo se suočili sa novim bezbednosnim izazovima potreban nam je snažan i fleksibilan vojni savez.

RSE: Da li se može predvideti koliko će još međunarodne snage ostati na Balkanu, pre svega u BiH i na Kosovu. Stalno se smanjuje njihov broj, ali zbog još rovite situacije, odnosno nerešenih etničkih sporova, prisustvo stranih trupa je očito neophodno.

Wilson: Razočaran sam u naše balkanske prijatelje. Razočaran sam što još uvek moramo da držimo međunarodne snage na Kosovu i u Bosni. Ja sam podržavao njihovo slanje. Međutim, narodi Zapadnog Balkana zaslužuju mnogo bolji život, pre svega bolje lidere, da žive kao i ostali evropski narodi u prosperitetnim društvima u kojima se poštuju vladavina prava, ljudska prava i slobode. Smatram da balkanski političari nisu u dovoljnoj meri ispunili očekivanja građana. Davno su završeni ratovi na tom prostoru, a Bosna i Hercegovina je još u političkoj blokadi, bezbednost regiona je krhka. Sve dok je tako, američke i NATO trupe moraju da budu prisutne.

Međutim, krajnje je vreme da domaći političari donesu teške odluke koje bi omogućile brži napredak njihovih zemalja ka NATO-u i Evropskoj Uniji, a ne da još uvek razgovaramo o ulozi KFOR-a i reformama u sektoru bezbednosti u BiH. Bosanski političari treba da se stide.

RSE: Šta je rešenje za Kosovo, imajući pre svega u vidu nestabilnu situaciju na severu, zatim teškoće čak i u primeni sporazuma koje su Beograd i Priština nedavno postigli oko integrisane kontrole granica i regionalnog predstavljanja Kosova.

Vilson: Mi smo mnogo toga uložili na Zapadnom Balkanu. Ja sam u velikoj meri bio angažovan na vašingtonskom samitu 1999. godine na kome je odlučeno da se pokrene vazdušna kampanja. Taj deo posla u smislu zaustavljanja nasilja je obavljen. Naravno da postoji rešenje.

To podrazumeva da se u dogledno vreme ova društva transformišu u predvidljive tržišne demokratije, koje će biti uključene u evropske institucije. Na kraju će granice između Kosova i Srbije, kao i na celom Balkanu, izgubiti na značaju kada sve ove zemlje postanu članice Evropske Unije i NATO-a, tako da će opasti važnost mnogih pitanja koja sada izazivaju sporove. Znam da je to lako reći, a teško ostvariti.

Međutim, vidljivi su i pomaci. Očekujem da će predstojeći izbori u Srbiji potvrditi opredeljenje većine njenih građana za evropsku budućnost. Smatram da će to Srbiji vremenom olakšati suočavanje sa pitanjem Kosova. Naravno, ne postoji rešenje magičnim štapićem, jer je potrebno da i Kosovo usvoji neke od mera koje će omogućiti veću zaposlenost njegovih građana, zatim vladavinu prava, predvidivu demokratsku strukturu, kako bi Srbi na severu i širom Kosova mogli da se osećaju bezbedno kada je reč o njihovoj budućnosti.

RSE: Međutim, čak iako se ti demokratski standardi dostignu na Balkanu, što još nije sigurno, to ne garantuje samo po sebi normalizaciju odnosa između do skora zaraćenih strana. Vidimo da postoje nacionalne tenzije čak i u uređenim, demokratskim državama, kao što je slučaj Katalonije u Španiji, najava Škotske da će možda raspisati referendum o nezavisnosti 2014. Dakle, da li je osim neophodnih političkih i ekonomskih reformi, potreban i moguć i neki konkretni aranžman koji bi dodatno osigurao stabilnost. Tako se na primer govori da bi jedno od rešenja za sever Kosova mogla biti neka vrsta autonomije za Srbe.

Vilson: Kada govorimo o većoj autonomiji za neku zajednicu, a pri tom zanemarimo pitanja kao što vladavina prava, nezavisno sudstvo, slobodu medija – na taj način podrivamo i sam smisao autonomije. U meri u kojoj Kosovo i Srbija napreduju u demokratizaciji, onda će se sva ova sporna pitanja lakše rešavati, jer time dajete dodatne garancije građanima da će njihova prava biti zaštićena.

Ja sam apsolutno protiv prekrajanja granica jer bi to gurnulo čitav region u nove neizvesnosti i teškoće, nakon haosa i patnji kroz koje je prošao. Međutim, postoji širok prostor da se omogući napredak srpske zajednice na Kosovu, kroz lokalnu samoupravu, lokalnu autonomiju, tako da može da kontroliše i utiče na svoju budućnost, kao i da zadrži bliske veze sa Srbijom.

RSE: Srbija je proglasila vojnu neutralnost, pre svega zbog NATO intervencije 1999. Istovremeno, ona teži članstvu u Evropskoj Uniji. Da li su Zapad, mislim na SAD i evropske zemlje, skeptične prema takoj poziciji Srbije, odnosno da li se može očekivati da će na neki način usloviti njenu evropsku perspektivu članstvom u Severnoatlatskoj alijasni, što je put koji su prošle sve nove članice EU iz Centralne i Istočne Evrope – imajući u vidu i njene bliske odnose sa Rusijom.

Vilson: Ne, ne mislim da će to biti problem. Zbog Miloševićevog nasleđa došlo je do sukoba Srbije i NATO-a. Stoga je veoma razumljivo da je to osetljivo pitanje za građane Srbije. Međutim, to ne znači da oni žele da brane Miloševićevu politiku. Budućnost Srbije je u Evropi, kao liberalne demokratije sa bliskim odnosima sa SAD. Dobro je da ima i bliske odnose sa Rusijom. Dakle, Srbija će postati članica EU, možda će dugoročno ući i u NATO, ali je sasvim u redu ako ostane i pri sadašnjem stavu.

Pogledajte u kojoj meri su bliski odnosi NATO-a sa Švedskom, Finskom, Austrijom, Švajcarskom kao vojno neutralnim zemljama. Nije neopohodno da Srbija postane i članica Severnoatlatnske alijanse. Nema potrebe za žurbom niti neki poseban razlog da ona u ovom trenutku postane deo NATO-a. Verujem da će vremenom Beograd uvideti da je mnogo bolje da gaji bliske odnose sa Alijansom nego neprijateljske – bilo da je reč angažman u slučaju prirodnih katastrofa, učešća u mirovnim operacijama. Čak bi i angažman Srbije u mirovnim operacijama pod okriljem UN bio jednostavniji ako bi njene jedinice vežbale sa NATO snagama, jer su njegovi standardi međunarodno prihvaćeni.
Reč je o novom konceptu NATO-a. To nije Varšavski pakt. Smatram da je koncept neutralnosti zastareo. Neutralnost u odnosu na šta? Mi nećemo ratovati sa Rusijom. Čak i Švedska napušta tradicionalni koncept neutralnosti. Redefinisana je i uloga pokreta nesvrstanih. Ne primoravamo Srbiju da odabere stranu. Ona treba da ima istovremeno dobre odnose sa Briselom, Vašingtonom i Moskvom.

Znam da pojedini političari u Beogradu prenaglašavaju važnost bliskih odnosa sa Rusijom i Kinom. Smatram, međutim, da to nije alternativa. Reč je o autoritarnim sistemima koji nisu model za Srbiju. Ne verujem da njeni građani žele da žive u autoritarnom sistemu kakav je u Rusiji, već u prosperitetnom društvu u kome se poštuju ljudska prava i demokratski principi.

RSE: Prošle godine je pripadnik vehabističkog pokreta pucao na američku ambasadu u Sarajevu. Poslednjih godina je sve vidljivije prisustvo ovog radikalnog islamističkog pokreta na Balkanu. Po nekim procenama njihovo delovanje može ugroziti bezbednost. Ima čak mišljenja da bi oni mogli da koriste ovo područje kao odskočnu dasku za akcije širom Evrope.

Vilson: To je svakako važno pitanje. Međutim, postoji veća zabrinutost zbog delovanja radikalnih islamskih grupa u Londonu, nego u Sarajevu. Kada se analizira bezbednosna pretnja po SAD, obaveštajne službe više brinu veze između pakistanskih i britanskih građana, nego delovanje nekog od vehabističkih pokreta na Balkanu.

To ne znači da treba potcenjivati opasnost od radikalnih islamističkih organizacija i na ovom području, imajući u vidu i nasleđe nedavnih ratova. Želim samo da kažem da delovanje vehabista nije ograničeno samo na Bosnu i Zapadni Balkan u celini. Pogledajte šta se desilo nedavno u Francuskoj ili u drugim zapadnim društvima. Teroristički napadi na SAD su planirani u Nemačkoj, a ne u Bosni.

Naravno, napad na ambasadu SAD u Sarajevu je izazvao veliku zabrinutost. Američke službe bezbednosti su odmah reagovale i dobro sarađuju sa kolegama u regionu. Posebno bih naglasio odličnu saradnju sa Srbijom, uprkos javnoj percepciji, što je omogućilo razbijanje mafijaških grupa i lanca organizovanog kriminala.

RSE: Ove godine se navršava 20 godina od početka rata u BiH. Međutim, 17 godina nakon okončanja sukoba, ona je i dalje podeljena po etničkim linijama i nefunkcionalna je država. Kakvo je rešenje moguće?

Vilson: Jedino dugoročno održivo rešenje za Bosnu i Hercegovinu jeste da postane evropska država u pravom smislu te reči. Tačka. Jasno mi je da postoje razlilčiti interesi koje treba uvažavati, ali podela BiH u posebne etničke zajednice nije recept za prosperitet građana Republike Srpske, za bolju budućnost koju zaslužuju. Pomenuli ste Kataloniju. Uvek su postojale regionalne razlike, postavljala se pitanja identiteta. To nije samo po sebi loše. To je dobro, to treba gajiti i slaviti.

Ja potičem sa ostrva u Čarlstonu u Južnoj Karolini gde je opaljen prvi metak u građanskom ratu u Americi u 19. veku. Veoma sam ponosan na mesto gde sam rođen. Volim svoju lokalnu istoriju i nasleđe. To mi je izuzetno važno u kulturološkom smislu. Istovremeno, ponosan sam i na SAD kao svoju zemlju. Dakle, kulturne, verske i druge razlike postoje na Balkanu stotinama godinama i to je u redu. To može da u pozitivnom smislu doprinese kulturnom identitetu svakoga. Međutim, budućnost BiH može biti jedino evropska, u kojoj pitanja identiteta u kulturnom smislu neće biti politizovana i voditi deobama, što će sputavati ljude. Građani Bosne i Hercegovine sada ispaštaju ekonomski, politički zbog parohijalnih podela. Da bi se to prevazišlo potrebna je hrabrost političara da se izdignu iznad tih podela, ali je u ovom trenutku ne vidim.

Takva politička hrabrost na neki način postoji u Srbiji. Pogledajte Crnu Goru koja se brzo kreće ka EU i NATO, vidite dokle je stigla Hrvatska. Čak i Albanija napreduje. Postala je članica NATO zajedno sa Hrvatskom.