Vegel: Srbija, društvo bez levice

Reciklaža sistema vrednosti iz devedesetih, zamagljivanje temeljnih ideja moderne Srbije, potiranje glasa nezavisnih intelektualaca, potiskivanje osnovnih političkih principa u partijama koje se bore za vlast - sve to svakodnevica je društva bez istinske levice, kakva je danas Srbija, navodi u intervjuu za Radio Slobodna Evropa dobitnik ovogodišnje nagrade “Konstantin Obradović” za unapređenje kulture ljudskih prava, pisac - Laslo Vegel. Svedoci smo kraja Ðinđićevog vremena, kaže on.

RSE: Kada ste primili nagradu rekli ste da 'živimo u atmosferi reciklaže devedesetih'. Mnogi bi rekli da je to, ipak, prejaka ocena.

Vegel: Ja mislim da nije, jer sama reč 'reciklaža' znači jednu vrstu ponavljanja koje nema onu istu težinu kao original. Ne radi se, naravno, o tome da preti rizik ponovnih ratova, već se radi o jednoj vrsti političke klime, radi se o vrsti vrednosnog sistema. I tu počinje ta reciklaža devedesetih, kada su izgubljeni neki temeljni demokratski ideali. To najbolje dokazuje i nastavak –pregovori, razgovori o koalicijama itd., tu se vidi da su vrednosni sistemi izgubljeni, da su neke temeljne ideje zamagljene. Ja bih to nekako rekao da je definitivno završeno sa Đinđićevim vremenom.

RSE: Kako biste gledali, u tom kontekstu, na ulogu vlasti koja upravo odlazi – mislim na vlast koju simbolizuje Boris Tadić. Oni su dosta uradili na regionalnom pomirenju, ali ipak trpe kritike. Koliko su oni sami doprineli toj reciklaži devedesetih?

Vegel: Apsolutno. Oni su ustvari mnogo pomogli da dođe ta nova vlast.

RSE: Kako mislite da su pomogli? Čitali ste Borisa Tadića. On u prvom intervjuu koji je dao posle izbora među svoje zazasluga stavlja i to što je pomogao pacifikaciju ekstremnih stranaka, kao što je bila Srpska radikalna stranka.

Vegel: Ne verujem da je Radikalna stranka izgubila zato što je Demokratska stranka vodila neku kampanju protiv njih. Jednostavno, ljudi su se menjali, nezavisno od partije. Vidi se da mnogi ljudi misle da mogu iste ideje da izlažu u nekoj pacifikovanoj formi. Mislim - jeste da je jedan deo krajnje desnice neutralizovan, ali to ima jednu veliku cenu. Pošto je celo društvo išlo ka desnom, istisnulo je na desnici Srpsku radikalnu stranku. Ne radi se o tome da društvo ima jasan kompas, nego postepeno klizi u desno, pa više nije bilo mesta za Srpsku radikalnu stranku. Ali sada se dešava pojavljivanje malih, fragmentaranih ultradesnih organizacija.

RSE: Mislite li da te grupacije imaju potenicijal da postanu ono što  je nekada bila, na primer, Srpska radikalna stranka?

Vegel: Takav potencijal nemaju. Naročito ga nemaju sa tim metodama i tim idejama, ali, naravno, one imaju veliku šansu da utiču na društvo, da prodube taj nacionalizam i da na neki način budu indikatori – one će kao marginalni faktori uticati na centar.

RSE: Kakvu će ulogu u tom smislu igrati vlast koja se upravo formira u Srbiji? Biće to, po svemu sudeći, kombinacija levičara-socijalista, desnice-naprednjaka i opcije koja je negde na centru Ujedinjenih regiona Srbije. Da li će ta vlast nositi taj epitet 'desno orijentisana'?

Vegel: Ova nova vlast, mislim, ustvari ima samo jednu mogućnost i jednu želju - ja ne vidim neki dugoročni program. Ona za cilj ima da konzervira postojeću situaciju. Ne verujem da će ona činiti neke ozbiljne korake ni na levo, ni na desno, ni napred, ni nazad, nego će to biti vlast tapkanja.

RSE: Oni su ipak došli na vlast – barem ukoliko govorimo o naprednjacima – sa idejom promena, što im je bio i moto kampanje.

Vegel: Da, ali kako se može promeniti ono što je jedan deo vlasti isto tako napravio? To je nejasno. To sada više izgleda samo kao slogan.

RSE: Možda tako što će zemlju usmeriti ka interesnoj sferi Rusije?

Vegel: Jeste, pojačaće se proruska orijentacija, ali mislim da će to trajati godinu dana, pa će se i to neutralizovati, jer neće davati rezultate.

Srbiju očekuje stagnacija

RSE: Kažete u jednom tekstu koji ste nedavno objavili: 'Naš najveći problem nije to što postoji nacionalizam – to postoji u svim državama Evrope i, kako vidimo, posle izvesnog zastoja, on ponovo jača. Najveći problem ovde jeste nacionalizam populističke geneze koja je imala svoje masovno utemeljenje u socijalizmu'. U čemu je razlika između nacionalizma ovde i, da kažem, politike koju sprovodi desničarska vlst u Mađarskoj? Gde smo mi, gde su oni?

Vegel: Nacionalizam u Mađarskoj hoće da rehabilituje jednu tradiciju, tradiciju koja je potpuno eliminisana iz javnosti posle 1945. Godine. To nikada nije bio populistički nacionalizam, nego nacionalizam jedne centroidne klase, mogao bih da kažem, srednje klase. U Srbiji ustvari nije bila tako jaka srednja klasa i u istoriji nije mogla da bude nosilac nacionalizma, nego je upravo zbog toga klizila ka populističkoj varijanti koja je mnogo anarhičnija, mnogo manje se može kontrolisati.

RSE: Mađarski filozof i pisac, upravo u intervjuu za Radio Slobodna Evropa, Gašpar Mikloš Tamaš je rekao da je desnica uništila mađarsko društvo. Vidite li vi taj proces na isti način i mislite li da naša desnica može da dođe 'glave' srpskom društvu, konačno?

Vegel: Tu sad govorimo o tom srednjoistočnom evropskom pokretu. Ja mislim da ono što se dešava u Mađarskoj i ono što se dešava u Srbiji, u osnovi ipak ima dosta sličnosti, ali ima dosta sličnosti i u celom regionu. To znači da posle tranzicije političke elite nisu umele da definišu jednu novu strategiju. One su mislile da će tranzicija učiniti čuda, pa je sad zavladala jedna masovna razočaranost tranzicijom. To pogađa skoro celi region – možda je izuzetak Poljska koja je brzo prebolela ovu fazu i, kako vidim, tamo se ipak nešto ozbiljnije razmišlja – i to je veliki problem celog regiona. Ovde se sada uviđa, posle jedne utopijske faze kada je bilo puno nade, da je ta nada izgubljena. I to, s jedne strane zbog nemoći političke elite, zbog pasivnosti kulturne elite, a sa druge strane zbog mase koja je očekivala nešto sasvim drugo.

RSE: Koliko se, da tako kažem, gubitak podrške koju smo očekivali iz Evropske unije na način kako smo očekivali, na primer, negde do početka krize 2008. godine, može odraziti na tranzicione procese?

Vegel: U regionu će doći do jedne jake stagnacije. Zapad je jedno vreme, početkom devedesetih, više govorio o demokratiji, o ljudskim pravima, a sada upravo Zapad i sam zaboravlja na taj problem i unutar sebe, a s druge strane, više ne vodi brigu, više ne razmišlja šta se događa u tom istočnoevropskom regionu. Misle: ako se ne puca, onda je sve u redu. Mislim da zapadna desnica, ta narodnjačka frakcija u Evropskom parlamentu, snosi veliku odgovornost za događaje u Istočnoj Evropi.

RSE: Da se vratimo na okolnosti koje imamo u Srbiji. Rekli ste da vas ovo što se događa u formiranju nove vlasti podseća na ljubavni trougao. Tako ste se izrazili. Ono što je nemoguće  negirati jeste da smo svedoci jednog potpunog dustajanja od programskih principa svake partije koja učestvuje u dogovorima o novoj vlasti. To je zapravo počelo još sa Demokratskom strankom i njihovim dogovorom sa socijalistima. Ako je to već stanje stvari ovde, zašto se onda uopšte uzbuđujemo?

Vegel: Mislim da to vodi do stagnacije. Znate, ako jedno društvo izgubi moralne principe, neke osnove, ako se u društvu počne da sumnja u neke vrednosti, onda može da dođe, naročito ako je socijalna situacija teška, do veoma anarhične – neću da kažem pobune, već takvog stanja. Može da se širi nasilje na ulicama, međuljudski odnosi se potpuno srozavaju, itd. Ja se bojim – ne za političke partije, one će se uvek snaći, uvek će naći nove 'ljubavnike' – da će to na mase imati jako veliki destruktivni efekat, koji će ponovo odgovarati krajnjoj desnici.

RSE: Vidite li vi neku snagu koja bi mogla da artikuliše to socijalno nezadovoljstvo?

Vegel: Socijalno nezadovoljstvo u levičarskom smislu, ne vidim.  Ja ne vidim u Srbiji partiju koja ima kompletan levičarski program, kao francuski socijalisti. Takva u Srbiji ne postoji.

RSE: Ali, uostalom, ne primećujemo ni da se nešto preterano drže programa.

Vegel: Da. Te leve snage koja bi išla u reformu tog divljeg kapitalizma – toga u Srbiji nema, niti na vidiku. Postoji samo ta anarhična krajnja desnica koja može te socijalne teškoće da koristi u svoje svrhe.

Partijski lideri kao Madona

RSE: U kontekstu priče o zanemarivanju principa u srpskoj politici, kako vam u tom smislu zvuči ono što je rekao kandidat za predsednika vlade Vojvodine, Bojan Pajtić, da on neće prihvatiti da bude formirana vlada uz podršku socijalista, a zbog njihovog dogovora sa naprednjacima. Je li to trenutak na koji možemo reći: 'e, sad će se već držati principa'?

Vegel: To je samo replika na vladu na republičkom nivou: ako na republičkom nivou nema mesta za demokrate, onda je i na pokrajinskom nivou to moguće bez socijalista. Ako to dobro odmerimo, to je dosta logičan zaključak, međutim, može da ima posledice – Vojvodina je sada, htela-ne htela, osuđena da bude jedna vrsta opozicijske regije, čime će ta samosvest Vojvođana još više ojačati. Ona poslednjih godina već sve više jača.

RSE: Gde to može odvesti? U Srbiji i dalje ima onih koji olako potežu teze o jačanju secesionističkih tendencija u Vojvodini. Mislite li da se može govoriti u tom pravcu, ili su to preterivanja?

Vegel: To su preterivanja. To su apsolutno preterivanja. Ja ne vidim u Vojvodini neku političku snagu koja ima za cilj secesiju.

RSE: O čemu onda govorimo kada govorimo o jačanju samosvesti u Vojvodini?

Vegel: Samosvest je u tome da prepoznaje svoj specifični interes – i kulturni, i ekonomski – i u tom smislu će tražiti jednu novu redistribuciju u Srbiji. Vojvodina, vi znate, sada privredno apsolutno spada u zaostale krajeve Srbije, i s tim se ljudi ovde, naravno, ne slažu. To nije samo politička ideja, zato sam i govorio 'samosvest Vojvodine'.

RSE: Ono što je takođe zanimljivo u Vojvodini, a jeste u kontekstu većinskog saveza u Skupštini Vojvodine. Na čelu Skupštine je predsednik Saveza vojvođanskih Mađara, isti onaj koji je govorio o izbornoj krađi. Moram i to da vas pitam. Kako se pomirio s optužbama koje je sam iznosio?

Vegel: On je verovatno hteo da se opravda pred svojim biračima. On je rekao da je otprilike 30 posto njegovih glasova ukradeno. To je toliko mnogo da toliko nije ni Milošević mogao da krade. On se više pravdao pred svojim biračima, jer nikada Savez vojvođanskih Mađara nije tako slabo prošao na izborima kao sada.

RSE: Vi mu, dakle, niste poverovali?

Vegel: Ma naravno. To niko nije poverovao. To ne znači da su izbori bili čisti. Sigurno da je bilo manipulacija, ali ne verujem da je bilo takvih direktnih krađa, kao što ne verujem ni naprednjacima i onim njihovim 'džakovima'.

RSE: U svakom slučaju, kada ste govorili o izborima, napisali ste: 'U vazduhu su, poput Hičkokovih ptica, lebdele vreće sa glasačkim listićima'.

Vegel: Jeste. To su te bajke u Srbiji. Hteli su da postignu propagandni efekat.

RSE: Kada uzmemo sve to u obzir, možemo li reći da je poslednja kampanja protekla u demokratskoj atmosferi i da ono što se sada događa jeste demokratija?

Vegel: Ona jeste bila demokratska. Ljudi su mogli slobodno da glasaju, mediji – ako je i bilo neke jednostranosti, ipak su dali mogućnosti da se vidi alternativa. Nije problem u formi. Demokratska forma je postojala, samo su nedostajale demokratske ideje.

RSE: Pominjali ste odgovornost političke i kulturne elite. U ovakvoj Srbiji, gde vi vidite poziciju intelektualaca?

Vegel: Srbija ima dve vrste intelektualaca. Jedni su partijski – ja u principu nisam protiv partijskih intelektualaca – a drugi su nezavisni. Problem je što ne postoji ravnoteža. Nezavisni intelektualci u Srbiji su potpuno marginalizovani, oni su parija u ovom društvu, a partijski intelektualci, unutar svojih partija, što se tiče dostojanstva kulture, dosta su pasivni.

RSE: Da li biste se složili sa ocenama onih koji kažu da su intelektualci izdali Srbiju, izdali građane?

Vegel: Ne, ne. Ja mislim da su nezavisni intelektualci ustvari pokazali najveću dalekovidnost u ovom periodu.

RSE: Ali, nekako se nisu čuli. Ko je odgovoran za to?

Vegel: Taj sistem. Vladali su partijski krugovi. Oni vladaju, oni daju ton. Ni u medijima, nigde ne postoji neki jak forum nezavisnih intelektualaca. Ne postoji nijedan ozbiljan časopis, nedostaju ozbiljne novine, televizije imaju dosta populističke emisije. Znate, u Srbiji je sada svaki partijski lider kao Madona, to su zvezde, to je takva vrsta preterivanja, još malo pa će ceo izborni mehanizam učiniti smešnim. U toj gužvi, opštem haosu, taj nezavisni glas nije mogao da dođe do izražaja, ali on postoji. Sada neki govore i o 'belim' listićima. I to je jedan od znakova. Ne kažem da samo to postoji. Vidi se da se formira neki ton – pozorišne predstave, pa dosta knjiga – znači, sazreva neki drugi glas koji je malo trezvenije i malo dalekovidnije misli u ovoj državi.