Stef Jansen se od 1996. godine bavi etnografskim istraživanjima nacionalizma u Srbiji i Hrvatskoj. U Beograd je prvi put boravio za vreme čuvenih tromesečnih protesta zbog pokradenih izbora 1996./1997. godine. Tri meseca je proveo sa Beograđanima na ulici. Danas o tom vremenu kaže da je tada bilo puno nade i verovanja da su promene moguće, ali da se ta pozitivna energija, na žalost, istopila. Potom je otišao u Zagreb gde je radio u nevladinim organizacijama za povratnike. Jansena nisu interesovali oni koji su slovili za ''poznate heroje otporu nacionalističkim režimima Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana''. Sa neskrivenom ironijom kaže da njihove sudbine ostavlja holivudskoj produkciji. Jansena su interesovale sudbine i mišljenje onih kojima bi se stvorila knedla u grlu i krenula suza iz oka slušajući pesme Đorđa Balaševića. Jansen je njima, koje je nazvao getoiziranim antinacionalistima, dao prednost. Zahvaljujući njima Stef Jansen je briljantno shvatio šta je na bivšem prostoru Jugoslavije značilo biti jugonostalgičar. Jugonostalgija je bila poseban oblik antinacionalizma, bila je vid ličnog i političkog otpora. Stef Jansen odlično poznaje Bosnu, dobro Kosovo. Veoma tečno govori jezik koji naziva srpsko-hrvatskim i bošnjačkim. Obožava jugoslovensku rok muziku iz osamdesetih prošlog veka, posebno grupu Haustor. Divi se romskoj muzici. Jansen je direktan i jasan kada kritikuje pisce i sagovornike teze da je Balkan egzotično primitivan i drugačiji od Evrope. Strašno se ljuti na takva mišljenja i uz osmeh dodaje da tada postaje kao njegov otac koji se u Belgiji ljutito svađa sa TV ekranom slušajući političare.
Jansen potiče iz siromašne porodice i prvi je i sa majčine i očeve strane koji je završio fakultet. Već u srednjoj školi bio je član mirovnog pokreta u Belgiji. Od tada, pa do danas, pripadnik je ideja levog korpusa. Stef Jansen predaje socijalnu antropologiju na Univerzitetu u Mađarskoj i u Velikoj Britaniji. Svestan je da nervira studente kada im govori o tome da se oni ne razlikuju mnogo od ljudi sa bivšeg prostora Jugoslavije jer mogu vrlo lako, u zavisnosti od situacije, da upadnu u nacionalističku zamku. Stef Jansen izgleda moderno. Nekolicina srebrenih minđuša u ušima doprinosi njegovom mladalačkom izgledu. Godina mu je 35. Kaže da mu je već nakon sedam dana boravka u bivšoj Jugoslaviji bilo jasno da ovde može da živi i radi. Dodaje da ga je u ovaj prostor dovela slučajnost koju ne može da objasni, ali da mu je ona stvarno promenila život. Uverena sam da je i Stef Jansen promenio živote onih sa kojima se u proteklim godinama družio jer, iako samo saputnik, pružio je iskreno razumevanje za njihove često tragične sudbine.
*****
RSE: Vi niste poreklom sa prostora bivše Jugoslavije, niti ste balkanski zet?
JANSEN: Nisam.
RSE: Kakva je onda tajna veza između jednog mladog naučnika iz Belgije i prostora bivše Jugoslavije?
JANSEN: Bila je to slučajnost. Bavio sam se nekim stvarima u mirovnom pokretu u Belgiji kada je počeo rat na prostoru bivše Jugoslavije. U tom smislu sam počeo time da se bavim. Prije toga nisam imao nikakvu vezu sa tim regionom.
RSE: Niste upoznali bivšu Jugoslaviju?
JANSEN: Nisam. Nisam bio ni na odmoru. Malo nam je falilo da odemo 1989. godine na more u Hrvatsku, ali već tada je bilo malo skupo da se tamo ide.
RSE: Možete li nešto da nam kažete o svojim roditeljima. Na početku vaše knjige je izuzetna topla posveta vašim roditeljima: ''Ovu knjigu ću posvetiti dvoje ljudi koji su mi omogućili da studiram, što do sada nije pošlo za rukom nikome iz naše porodice, i koji su mi, što je možda još važnije, ulili pouzdanje da ja to zaista mogu, a da me pri tom nisu pritiskali da moram da budem prvi lekar, ili prvi advokat, od svih Jansenovih. Ne samo što su mi bili važan oslonac, nego su mi dali energiju, veru, rešenost i želju da učim, koja će me pratiti kroz čitav moj poduhvat. Zato ovu knjigu poklanjam mojim roditeljima: Mari Fransen i Johanu Jansenu.''
JANSEN: Dolazim iz jednostavne, radničke, porodice. Možda smo bili malo drugačiji od drugih ljudi u mom selu blizu Antverpena jer je moj tata iz Holandije. Mama je rođena baš na granici. Pola je Holanđanka, a pola Belgijanka. Govorili smo malo drugačijim naglaskom. Ljudi su znali da smo ja i brat bili sinovi Holanđana. Nismo bili bogati, ali pošto smo živeli u Belgiji, koja je tada bila socijalna država, postojao je sistem socijalne sigurnosti koji je meni i bratu omogućio da studiramo.
RSE: Malo je neobično da je vaša knjiga prvo izašla na srpsko-hrvatsko-bosanskom jeziku, pa tek onda na engleskom.
JANSEN: To jeste neobično u smislu akademskog i kulturnog kapitala, kao i statusa. Većina se trudi da objavi knjige na engleskom jeziku pošto je ono najveće tržište. Trudim se da objavim i drugo izdanje knjige na engleskom jeziku.
RSE: Vaša knjiga je rađena vrlo zanimljivo. U nekim segmentima reporterski. Vaše proučavanje antinacionalističke scene u Hrvatskoj i Srbiji je bilo u direktnom kontaktu sa ljudima. Nekoliko godina ste živeli u Zagrebu i Beogradu.
JANSEN: Imao sam 25 godina kada sam stigao na prostore bivše Jugoslavije. Mnogo sam se družio sa studentima i ljudima mojih godina. Živeo sam u Beogradu sa nekim ljudima koji su mi na početku ponudili sobu u svom stanu dok se ne snađem. Bilo mi je teško naći prostor za život. U međuvremenu smo se toliko sprijateljili i postali dobri drugari da nikada nisam otišao iz njihovog stana. I danas kada odem u Beograd, uvek odem kod njih. U Zagrebu sam živeo u studentskoj kući. U privatnoj kući smo živeli tri studenta i ja. Uvek sam se družio sa studentima, a ne sa ljudima koji su radili za nevladine organizacije, stranim naučnicima i novinarima. Tako sam učio i jezik.
RSE: Da li bi ste razumeli šta se događalo na Balkanu i šta se danas događa da niste živeli tamo?
JANSEN: Teško. Nisam siguran da li iko na ovom svetu razume ono što se dešavalo. Strašno teško je razumeti i razumnom čoveku šta se tamo događalo. Ne verujem da bih razumeo niti jedan posto od onoga što se događalo da nisam bio na licu mesta, da nisam naučio jezik i slušao ljude. Trudio sam se mnogo da čitam. Čitao sam i ono što su stranci o tome pisali. Slušao sam televizijske emisije. Tako sam učio o regionu.
RSE: Zašto ste se odlučili da proučavate antinacionalističku scenu? Obično su u fokusu oni koji su napravili belaj na Balkanu.
JANSEN: Zato što sam i ja antinacionalista. Nama je bilo lako da budemo protiv rata i da budemo kritični prema nastaloj situaciji na Balkanu. Svaki normalan čovek u Belgiji je bio protiv onoga što se dešavalo. Zanimalo me kako se može organizovati otpor protiv takvih događanja, takvog režima i takve politike u situaciji kada se to dešava, kada je pritisak ogroman, kada je socijalna i ekonomska situacija totalno drugačija i gde je ideološki pritisak ogroman. Zato me je to zanimalo. Već je mnogo ljudi pre mene pisalo o nacionalizmu. Mene je iz naučne antropološke perspektive, ali i iz lične, zanimalo kako se može organizovati otpor nacionalizmu u takvom okruženju gde je nacionalizam najjači.
RSE: Antinacionalistički krugovi, i u Srbiji i u Hrvatskoj, su bili demonizovani kao Titoisti, jugonostalgičari, crvena buržuazija, izdajnici, zapadni plaćenici, prikriveni komunisti i elitisti. Kako ih vi vidite? Da li su u devedesetim oni bili homogena grupa?
JANSEN: Mislim da nisu. Kakao neko može biti i strani plaćenik i komunista i nostalgičar. To je teško jer američke i zapadnoevropske zemlje nisu za komunizam. U početku sam mislio da postoji neki kolektivni identitet, ali su mi sagovornici sami objasnili da toga nema. Najvažnija stvar koja ih vezuje, i koja im je zajednička, je baš taj otpor nacionalizmu. Možda se sada vide neke posledice toga. Postoji dosta sukoba između ljudi koji su se složili oko pitanja protiv čega su, a sada se teže odlučuju za nešto.
RSE: Kada ste došli, potražili ste kontakt u disidentskim grupama očekujući da nađete neka kolektivna uverenja, praksu ili neke rituale. Kako se antinacionalizam manifestovao u svakodnevnici?
JANSEN: U knjizi su poglavlja organizovana baš na taj način. Frapirala me velika razlika između grada i sela. Čini mi se da ona ima veliku važnost u celoj bivšoj Jugoslaviji, u Bosni, u Hrvatskoj, kao i u Srbiji.
RSE: Dočekala vas je priča o sukobu između urbanog i ruralnog o kojoj pričate s dozom humora.
JANSEN: Odrastao sam na selu. Za mene je to bilo potpuno neočekivano. Razumeo sam sve o tome kako nacionalnost nije najvažnija, kako se ljudi prije toga nisu time bavili, nego su se bavili sličnim stvarima kojima sam se i ja bavio dve hiljade kilometara daleko od njih. Mi se nismo bavili time da li je neko iz grada, ili sa sela. Činilo mi se da je to bilo izuzetno važno i u Beogradu i u Zagrebu. Ta različitost se ogledala u javnim diskusijama, u svakodnevnom životu, u načinu oblačenja, u muzici koju su slušali, kakav naglasak su imali. Dosta sam u početku grešio u izgovoru, kao što grešim i sada, ali su mi mnogi govorili da pričam kao seljak. Meni, kao antropologu, je bilo jako važno da to razumem i da shvatim taj kontekst. Kada ste gledali rat na televiziji, pojavljivali su se ljudi koji su jako daleko od civiliziranog i kulture, koji su huškali, koji su u Parlamentu imali pištolje i pretili drugim ljudima. Onda sam počeo malo bolje razumeti otkud taj naglasak na urbanu kulturu i manire.
RSE: Pretpostavljam da je to bilo slično i u Beogradu i u Zagrebu?
JANSEN: Jeste, bilo je slično.
RSE: U Zagrebu vam je jedna Zagrepčanka pokazala pravo lice Zagreba sa balkona.
JANSEN: Ta mlada žena je živela u inostranstvu i vratila se u Zagreb. Bila je izuzetno isfrustirana svojom situacijom tamo. Bila je ljuta zbog cele situacije i zbog hipokrizije svojih sugrađana. Odvela me na balkon i rekla: ''Kada šetate Ilicom vidite ljude obučene po poslednjoj modi, ali pogledajte balkone. Donji veš im je pun rupa. To je pravo lice Zagreba. Sa jedne strane prihvatamo sve ono što se pokaže u javnosti, a sa druge strane je ta ružnija realnost s kojom se moramo suočiti''.
RSE: Interesantna je priča Darka i Veljka o blatnjavim cipelama jednog kelnera.
JANSEN: Oni su bila dva tinejdžera iz Beograda. Jedan je bio izbeglica. Kao jako mlad je došao iz Zagreba u Beograd. Drugi je bio rođeni Beograđanin. Bili su najbolji drugari. Kada sam ih upoznao, bilo im je 17 godina. Bili su aktivno uključeni u neke programe za mlade iz bivše Jugoslavije. Zahvaljujući tim programima, imali su mnogo prijatelja u Zagrebu, Sarajevu i u nekim drugim gradovima. Najviše su se družili sa Zagrepčanima. Počeli su da pričaju o konkretnim razlikama između velikih i malih gradova. Pričali su i o Prištini i o Kosovu, ali ne na nacionalnoj razini. Pričali su o tome kako na Kosovu vlada neka vrsta primitivizma. Darkov tata je bio u Prištini i video u nekoj kafani kako konobar ima blatnjave cipele. To je mala priča, ali za mene je bila početak analize. Nije problem blato, koga ima svuda, ali je problem blato na cipelama konobara u nekom restoranu koji se povezuje sa urbanom kulturom.
RSE: To je jedan od načina manifestacije otpora nacionalizmu i vladajućem sistemu vrednosti u devedesetim godinama. Drugi način je očajnički pokušaj da se sačuva, ili ponovo uspostavi, kontinuitet sa onim pre - pamćenje kao vid otpora i čuvanje normalnosti. Šta ste u tom smislu videli u Beogradu i Zagrebu?
JANSEN: Možda je to bilo manje vidljivo u smislu kolektivnog, ali na individualnom nivou i na nivou svakodnevnog života možda to i jeste najvažniji element u antinacionalizmu. Ljudi su se očajnički trudili da bi sačuvali neku normalnost. Često bi mi pričali kako im se krug prijatelja i poznanika smanjio tokom rata i da se sada druže samo sa normalnim ljudima. To mi se i u Hrvatskoj i u Srbiji čini kao jedan jako važan element antinacionalizma. Ljudi čuvaju neke svoje principe i neće da se promene, da se odaju novoj situaciji i nacionalizmu. Mnogi ljudi su preko noći postali najveći navijači novog režima i u Hrvatskoj i u Srbiji. Čini mi se da je, ostati normalan, bio jako važan način otpora.
RSE: U tom smislu pišete zanimljivu priču iz Tuzle. Za Dan mladosti se pojavio poster na kojem je pisalo - Ljudski je sećati se. Družili ste sa ljudima iz nevladinog sektora jer je tu bio koncentrisan otpor nacionalizmu. Zanimljivo je da u tome vode feminističke ženske organizacije. Odakle veza feminizam i antinacionalizam?
JANSEN: Mnogo se o tome pisalo. Puno žrtava su bile žene. Oni koji su to nasilje vršili su muškarci, tako da su feministkinje i u Zagrebu i Beogradu dosta radile na tome da pokažu da su žene žrtve rata. Tadašnje nacionalističke vlade, ali i današnje, su se bavile nekim moralnim i socijal-ekonomskim pitanjima koja su bila na štetu žena. U tom smislu su feministkinje bile ključne osobe u post jugoslovenskom antinacionalizmu. One su bile dosta vezane. Veze između feminističkih organizacija u Zagrebu, Sarajevu, a donekle i u Ljubljani, su bile jako važne, pa i tokom rata, pogotovo za ljude koji su bili u organizacijama koje su postojale i prije rata.
RSE: Kako ste vi shvatili jugonostalgiju?
JANSEN: To je za mene čudno. Nikada nisam bio u toj zemlji, ali mi se čini da je jako važno da se jugonostalgija krivo ne razume. Mnogi ljudi koji su protivnici jugonostalgije smatraju da je to žaljenje za nekom državom kao institucijom. Ima i takvih, ali ih je jako malo. One koje sam ja upoznao ne žale za tom državom kao institucijom. Žale za svakodnevnicom koja se nekada smatrala normalnom, a koja je sada nestala. Nije to stvar putovanja unutar države, već od Triglava do Vardara deliti neku svakodnevnicu u kulturnom i ekonomskom smislu.
RSE: Primećujete da antinacionalistički krugovi imaju i neke manje privlačne crte? Jedna od njih je snobizam.
JANSEN: Pokušao sam to da razumem ali sam na kraju ipak osećao u tome neku vrstu snobizma. Ne svi, ali mnogi su ponovili isto objašnjenje kako je došlo do rata i ko je kriv za rat. Ta objašnjenja su mnogo bolja od režimskih objašnjenja, ali su mi postala problematična. Govorili su da su za rat krivi seljaci, a pogotovo bosanski brđani. To nije tačno. Na taj način su izbjegavali neku odgovornost koja je postojala i u gradovima. Možda je bilo lakše kriviti seljake za ono što se dešavalo.
RSE: Govorite o tome da se ubijanje gradova, kao što su Sarajeva ili Vukovar, dešavalo jer su za oružjem bili ljudi koji su mrzeli gradove. Mislite da ta teza ne stoji?
JANSEN: Mislim da postoje ljudi koji su mrzeli gradove. Neki od njih su mi to i rekli. Ne bih to naveo, da to nije istina. Mislim da to nije dovoljno da bi se objasnilo kako i zašto je došlo do rata. Mislim da se opsada Sarajeva ne može objasniti kao opsada divljaka, seljaka, protiv građana grada. Mislim da bi bilo teško objasniti te stvari samo time.
RSE: Mislite li da su taj elitizam i ta vrsta tumačenja nekih stvari možda razlog zašto je antinacionalizam ostajao u vrlo uskim urbanim krugovima?
JANSEN: To postoji u antinacionalizmu mnogih ljudi. Nije jedini faktor, ali mi se čini da je zajednički. I u Beogradu i u Zagrebu i u Sarajevu, kao i u Tuzli ljudi imaju zajednički naglasak na urbanu kulturu. Mislim da je to jedan od razloga što se proizvodila jedna vrsta getoizacije. Antinacionalizam je imao mnogo problema da bi se širio izvan krugova obrazovanih građanskih ljudi. Ne mislim da je to jedini, čak ni najvažniji, razlog. Glavni razlog što se nije širio antinacionalizam je taj što su nacionalisti bili jači i imali su vojsku.
RSE: Imali ste jedan sastanak sa jednom gospođom iz Beograda. Otišli ste na njeno radno mesto, ali vas ona nije prepoznala. Zašto?
JANSEN: Prihvatila je da se nađemo. Bila je jako simpatična i ljubazna preko telefona. Kada sam stigao, nije znala da sam to ja. Verovatno je očekivala nekog ko izgleda kao doktor Jansen. Možda je očekivala čoveku u odelu i sa kravatom. Nemam ni odelo, ni kravatu. Verovatno sam izgledao malo mlađi i drugačije od onoga što je ona očekivala. Gledala me u smislu - Šta vi hoćete?
RSE: Kakav bi bio portret jednog tipičnog antinacionaliste u Beogradu ili Zagrebu, od izgleda, socijalnog statusa, muzike koju sluša i kako se oblači?
JANSEN: Malo je opasno stvarati stereotipe jer su stereotipi da bi se razbili. Uslovno rečeno to je žena između 40 i 50 godina. Pričam za kasne devedesete. Iz gradske je porodice, ili je sama odrastala u gradu. Visoko je obrazovana. Najverovatnije radi u socijalnom ili kulturnom sektoru. Lepo izgleda. Moderno se oblači. Govori više jezika. Dosta je putovala dok nije počeo rat. I dalje se trudi da poseti druge zemlje. Sluša, najverovatnije, kombinaciju zapadne i predratne jugoslovenske pop i rok muzike. Najverovatnije ima stan u centru grada, ne jako veliki. Nije crvena buržujka. Stan je lepo uređen. Ima dosta stvari iz inostranstva i neke suvenire. Najverovatnije ima neke postere koncerata ili izložbi koje su bile u njenom gradu. Ima dosta knjiga.
RSE: Kako je primljena vaša knjiga? Da li se neko na vas naljutio?
JANSEN: Sada smo imali promociju knjige u Beogradu. Nisu se naljutili, mada je to bilo malo čudno iskustvo za mene. Nije uobičajeno da ljudi, koji su predmet studije, imaju prilike da govore o toj studiji sa utorom. Meni je to bilo drago. Bio sam i dosta nervozan zbog toga. Ono što mi je bilo krivo je to da su se ljudi dosta koncentrisali na elitizam. Ova knjiga ima dosta kritički pristup toj temi koji je jasan i koji ljudi uvide odmah čitajući knjigu. Od početka su počeli da pričaju o tom pojmu i bili su kritični prema meni, kao što sam ja prema njima.
RSE: Kako vam se čini Srbija između 2000. i 2005. godine?
JANSEN: Dosta se promenila. Odmah me i pitaju šta se promenilo. Uglavnom sam bio u Beogradu, tako da ne mogu da pričam o celoj Srbiji. Mislim da glavni grad nije uvek reprezentativan za celu zemlju. Ima više života na ulici, ima više prodavnica i nekih novih stvari. Isto tako je i više prisutna religioznost i crkva u javnom životu, nego što je bilo pre. Promene nisu unidimenzionalne i nisu baš u istom smeru.
RSE: A antinacionalistička scena?
JANSEN: Neka energija mora da se izgubi, ne može da traje istim intezitetom dvadeset godina. Kada je došlo do kraja režima Miloševića, normalno je bilo da se ta energija smanji. Sada više nije relevantna. Mislim da je današnja vlada u Srbiji dosta nacionalistička i to na razne načine, na načine na koje Miloševićeva vlast nije bila. Nadam se da će biti ljudi, kao što ih je bilo devedesetih, koji će se truditi da organizuju neki otpor tim događajima i procesima.
RSE: Danas se često u Srbiji čuje kako nam je bilo lakše u vreme Miloševića jer smo znali sa kim smo i protiv koga smo? Danas je isto tako beznadežno, isto tako loše, ali više niko ne zna gde je.
JANSEN: Da. Kada je bio jedan režim, koga je volelo jako malo građana, sve je bilo jasno. Jasno je bilo gde je problem i jasno je bilo kako ga rešiti. Mislim da je to opšta situacija u svim zemljama koje prolaze kroz takav jedan period. Kada su se rešili tog režim i kada su se rešili glavnih osoba koje su predstavljale taj režim, onda je postalo dosta teško napraviti neki novi put, naći neke nove orjentacione tačke i neke nove perspektive. Meni se čini da se današnja vlada u Srbiji možda i nije dovoljno trudila, a nije ni uspela, da napravi neke nove tačke, neke nove početke, nove prioritete i perspektive. Čini mi se da još dosta toga nije realizovano i da ima još puno posla.
RSE: Bile ste i u Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Na Kosovu ste učestvovali u jednom filmskom projektu.
JANSEN: Taj dokumentarni film su napravile jedna Amerikanka i dve Holanđanke o četvero ljudi. To su dva momka i dve devojke. Svi su sa Kosova. Dvoje su Albanci a dvoje su Srbi. Ideja je bila da se tim dokumentarcem pokaže kako oni imaju dosta zajedničkog u svakodnevnom životu, a da žive potpuno odvojeno jedni od drugih i nikada se ne sretnu. Nisu se znali pre tog filma. Ideja je bila da se pokaže kako imaju dosta problema, na primer i to da nemaju struje. Njihova nada je bila da se može doći do neke vrste početka dijaloga. Snimali smo celo leto 2002. godine. Nakon toga smo film prikazivali u svakoj opštini Kosova, a posle filma imali smo neku vrstu diskusije o tome. To je išlo jako teško. Bilo je izuzetaka, ali jako malo ljudi je bilo raspoloženo da vidi film. Prve reakcije su bile većinske i to da je film laž. Naravno da su se laži uvek ticale onoga što je u filmu bilo rečeno o drugima. Za mene lično to sve je bilo jako teško. U Bosni je situacija bila gora jer je tamo rat bio dosta krvav, bilo je više mrtvih, ali mi se čini da u Bosni ima malo više nade nego na Kosovu.
RSE: Kosovo deluje potpuno beznadežno kada je u pitanju zajednički život?
JANSEN: Ljudi koji se nisu slagali sa tim i koji su pričali drugu priču su bili neverovatna manjina. Ne verujem da će moći nešto da promene. To se tiče i albanske i srpske strane.
RSE: A Bosna i Hercegovina?
JANSEN: U Bosni sam pravio istraživanja o izbeglicama. Živio sam u Tuzli godinu dana i radio u trouglu Bijeljina, Zvornik, Tuzla. Radio sam sa ljudima koji su bili izbeglice ili interno raseljena lica, a sada su povratnici. Tema mi je bila dom. Kako doživljavaju dom i zašto oni koji neće da se vrate, to ne žele. U okviru toga projekta razgovarao sam sa jednim koji je bio u Beogradu, drugi je bio u Melbernu, u Australiji, a treći u Amsterdamu. Svi su bili izbeglice iz severoistočne Bosne.
RSE: Da li njihova situacija izgleda beznadežno?
JANSEN: Čini mi se, iako su to tužne priče, da je tamo bilo malo više nade i da je u Bosni ipak veći broj ljudi krenuo nekako iz početka. Strašno je da su morali da počinju iz početka. Mislim da su se oni više okrenuli tom zadatku u Bosni, nego na Kosovu. Možda je u Bosni bio i veći pritisak da se tako radi.
RSE: Da li postoji razlika između Hrvatske, Srbije, Bosne i Hercegovine i Kosova kada je reč o toleranciji, o procesu pomirenja, o promišljanju o onome što se dogodilo?
JANSEN: Uvek imam malo teškoća kada me ljudi pitaju za pomirenje. Ne znam da li bih se oko pomirenja trudio previše. Ne znam da li je to najvažnija stvar. Ne znam da li do pomirenja može doći tako brzo i da li je ono dobra ideja. Normalizacija je već druga stvar. Ljudi u bivšim jugoslovenskim zemljama na neki način jesu u dosta sličnoj situaciji. Vlade svih tih zemalja, da li su to u početku htele ili ne, su sada na istom putu. Približavaju se Evropi i menjaju svoje političke i pravne institucije. Ponekada reforme i nisu samo puka priča. Ponekada imam dosta problema iz lične političke perspektive kako se Evropa pokazuje kao neki ideal, tako mora i ne može biti drugačije. Efekt tih promena tek počinje na neki način da se vidi, pogotovo u Srbiji. Milošević je deset godina odgađao te promene i sada su konačno počele. Mislim da dolazi još jedan težak period.
RSE: Kada se vraćate na Balkan?
JANSEN: Još uvek nemam avionsku kartu, ali sigurno za par meseci.
RSE: Dolazite li poslom?
JANSEN: Doći ču malo poslovno, malo privatno. Pripremam predlog za drugo istraživanje koje zavisi od fondacije i nekih državnih institucija u Engleskoj od kojih tražim pare. To istraživanje bi se ticalo tranzicije i šta se dešava posle pada raznih ratnih režima. Istraživao bih i socijalne efekte promena poslednjih petnaest godina.
Jansen potiče iz siromašne porodice i prvi je i sa majčine i očeve strane koji je završio fakultet. Već u srednjoj školi bio je član mirovnog pokreta u Belgiji. Od tada, pa do danas, pripadnik je ideja levog korpusa. Stef Jansen predaje socijalnu antropologiju na Univerzitetu u Mađarskoj i u Velikoj Britaniji. Svestan je da nervira studente kada im govori o tome da se oni ne razlikuju mnogo od ljudi sa bivšeg prostora Jugoslavije jer mogu vrlo lako, u zavisnosti od situacije, da upadnu u nacionalističku zamku. Stef Jansen izgleda moderno. Nekolicina srebrenih minđuša u ušima doprinosi njegovom mladalačkom izgledu. Godina mu je 35. Kaže da mu je već nakon sedam dana boravka u bivšoj Jugoslaviji bilo jasno da ovde može da živi i radi. Dodaje da ga je u ovaj prostor dovela slučajnost koju ne može da objasni, ali da mu je ona stvarno promenila život. Uverena sam da je i Stef Jansen promenio živote onih sa kojima se u proteklim godinama družio jer, iako samo saputnik, pružio je iskreno razumevanje za njihove često tragične sudbine.
*****
RSE: Vi niste poreklom sa prostora bivše Jugoslavije, niti ste balkanski zet?
JANSEN: Nisam.
RSE: Kakva je onda tajna veza između jednog mladog naučnika iz Belgije i prostora bivše Jugoslavije?
JANSEN: Bila je to slučajnost. Bavio sam se nekim stvarima u mirovnom pokretu u Belgiji kada je počeo rat na prostoru bivše Jugoslavije. U tom smislu sam počeo time da se bavim. Prije toga nisam imao nikakvu vezu sa tim regionom.
RSE: Niste upoznali bivšu Jugoslaviju?
JANSEN: Nisam. Nisam bio ni na odmoru. Malo nam je falilo da odemo 1989. godine na more u Hrvatsku, ali već tada je bilo malo skupo da se tamo ide.
RSE: Možete li nešto da nam kažete o svojim roditeljima. Na početku vaše knjige je izuzetna topla posveta vašim roditeljima: ''Ovu knjigu ću posvetiti dvoje ljudi koji su mi omogućili da studiram, što do sada nije pošlo za rukom nikome iz naše porodice, i koji su mi, što je možda još važnije, ulili pouzdanje da ja to zaista mogu, a da me pri tom nisu pritiskali da moram da budem prvi lekar, ili prvi advokat, od svih Jansenovih. Ne samo što su mi bili važan oslonac, nego su mi dali energiju, veru, rešenost i želju da učim, koja će me pratiti kroz čitav moj poduhvat. Zato ovu knjigu poklanjam mojim roditeljima: Mari Fransen i Johanu Jansenu.''
JANSEN: Dolazim iz jednostavne, radničke, porodice. Možda smo bili malo drugačiji od drugih ljudi u mom selu blizu Antverpena jer je moj tata iz Holandije. Mama je rođena baš na granici. Pola je Holanđanka, a pola Belgijanka. Govorili smo malo drugačijim naglaskom. Ljudi su znali da smo ja i brat bili sinovi Holanđana. Nismo bili bogati, ali pošto smo živeli u Belgiji, koja je tada bila socijalna država, postojao je sistem socijalne sigurnosti koji je meni i bratu omogućio da studiramo.
RSE: Malo je neobično da je vaša knjiga prvo izašla na srpsko-hrvatsko-bosanskom jeziku, pa tek onda na engleskom.
JANSEN: To jeste neobično u smislu akademskog i kulturnog kapitala, kao i statusa. Većina se trudi da objavi knjige na engleskom jeziku pošto je ono najveće tržište. Trudim se da objavim i drugo izdanje knjige na engleskom jeziku.
RSE: Vaša knjiga je rađena vrlo zanimljivo. U nekim segmentima reporterski. Vaše proučavanje antinacionalističke scene u Hrvatskoj i Srbiji je bilo u direktnom kontaktu sa ljudima. Nekoliko godina ste živeli u Zagrebu i Beogradu.
JANSEN: Imao sam 25 godina kada sam stigao na prostore bivše Jugoslavije. Mnogo sam se družio sa studentima i ljudima mojih godina. Živeo sam u Beogradu sa nekim ljudima koji su mi na početku ponudili sobu u svom stanu dok se ne snađem. Bilo mi je teško naći prostor za život. U međuvremenu smo se toliko sprijateljili i postali dobri drugari da nikada nisam otišao iz njihovog stana. I danas kada odem u Beograd, uvek odem kod njih. U Zagrebu sam živeo u studentskoj kući. U privatnoj kući smo živeli tri studenta i ja. Uvek sam se družio sa studentima, a ne sa ljudima koji su radili za nevladine organizacije, stranim naučnicima i novinarima. Tako sam učio i jezik.
RSE: Da li bi ste razumeli šta se događalo na Balkanu i šta se danas događa da niste živeli tamo?
JANSEN: Teško. Nisam siguran da li iko na ovom svetu razume ono što se dešavalo. Strašno teško je razumeti i razumnom čoveku šta se tamo događalo. Ne verujem da bih razumeo niti jedan posto od onoga što se događalo da nisam bio na licu mesta, da nisam naučio jezik i slušao ljude. Trudio sam se mnogo da čitam. Čitao sam i ono što su stranci o tome pisali. Slušao sam televizijske emisije. Tako sam učio o regionu.
RSE: Zašto ste se odlučili da proučavate antinacionalističku scenu? Obično su u fokusu oni koji su napravili belaj na Balkanu.
JANSEN: Zato što sam i ja antinacionalista. Nama je bilo lako da budemo protiv rata i da budemo kritični prema nastaloj situaciji na Balkanu. Svaki normalan čovek u Belgiji je bio protiv onoga što se dešavalo. Zanimalo me kako se može organizovati otpor protiv takvih događanja, takvog režima i takve politike u situaciji kada se to dešava, kada je pritisak ogroman, kada je socijalna i ekonomska situacija totalno drugačija i gde je ideološki pritisak ogroman. Zato me je to zanimalo. Već je mnogo ljudi pre mene pisalo o nacionalizmu. Mene je iz naučne antropološke perspektive, ali i iz lične, zanimalo kako se može organizovati otpor nacionalizmu u takvom okruženju gde je nacionalizam najjači.
RSE: Antinacionalistički krugovi, i u Srbiji i u Hrvatskoj, su bili demonizovani kao Titoisti, jugonostalgičari, crvena buržuazija, izdajnici, zapadni plaćenici, prikriveni komunisti i elitisti. Kako ih vi vidite? Da li su u devedesetim oni bili homogena grupa?
JANSEN: Mislim da nisu. Kakao neko može biti i strani plaćenik i komunista i nostalgičar. To je teško jer američke i zapadnoevropske zemlje nisu za komunizam. U početku sam mislio da postoji neki kolektivni identitet, ali su mi sagovornici sami objasnili da toga nema. Najvažnija stvar koja ih vezuje, i koja im je zajednička, je baš taj otpor nacionalizmu. Možda se sada vide neke posledice toga. Postoji dosta sukoba između ljudi koji su se složili oko pitanja protiv čega su, a sada se teže odlučuju za nešto.
RSE: Kada ste došli, potražili ste kontakt u disidentskim grupama očekujući da nađete neka kolektivna uverenja, praksu ili neke rituale. Kako se antinacionalizam manifestovao u svakodnevnici?
JANSEN: U knjizi su poglavlja organizovana baš na taj način. Frapirala me velika razlika između grada i sela. Čini mi se da ona ima veliku važnost u celoj bivšoj Jugoslaviji, u Bosni, u Hrvatskoj, kao i u Srbiji.
RSE: Dočekala vas je priča o sukobu između urbanog i ruralnog o kojoj pričate s dozom humora.
JANSEN: Odrastao sam na selu. Za mene je to bilo potpuno neočekivano. Razumeo sam sve o tome kako nacionalnost nije najvažnija, kako se ljudi prije toga nisu time bavili, nego su se bavili sličnim stvarima kojima sam se i ja bavio dve hiljade kilometara daleko od njih. Mi se nismo bavili time da li je neko iz grada, ili sa sela. Činilo mi se da je to bilo izuzetno važno i u Beogradu i u Zagrebu. Ta različitost se ogledala u javnim diskusijama, u svakodnevnom životu, u načinu oblačenja, u muzici koju su slušali, kakav naglasak su imali. Dosta sam u početku grešio u izgovoru, kao što grešim i sada, ali su mi mnogi govorili da pričam kao seljak. Meni, kao antropologu, je bilo jako važno da to razumem i da shvatim taj kontekst. Kada ste gledali rat na televiziji, pojavljivali su se ljudi koji su jako daleko od civiliziranog i kulture, koji su huškali, koji su u Parlamentu imali pištolje i pretili drugim ljudima. Onda sam počeo malo bolje razumeti otkud taj naglasak na urbanu kulturu i manire.
RSE: Pretpostavljam da je to bilo slično i u Beogradu i u Zagrebu?
JANSEN: Jeste, bilo je slično.
RSE: U Zagrebu vam je jedna Zagrepčanka pokazala pravo lice Zagreba sa balkona.
JANSEN: Ta mlada žena je živela u inostranstvu i vratila se u Zagreb. Bila je izuzetno isfrustirana svojom situacijom tamo. Bila je ljuta zbog cele situacije i zbog hipokrizije svojih sugrađana. Odvela me na balkon i rekla: ''Kada šetate Ilicom vidite ljude obučene po poslednjoj modi, ali pogledajte balkone. Donji veš im je pun rupa. To je pravo lice Zagreba. Sa jedne strane prihvatamo sve ono što se pokaže u javnosti, a sa druge strane je ta ružnija realnost s kojom se moramo suočiti''.
RSE: Interesantna je priča Darka i Veljka o blatnjavim cipelama jednog kelnera.
JANSEN: Oni su bila dva tinejdžera iz Beograda. Jedan je bio izbeglica. Kao jako mlad je došao iz Zagreba u Beograd. Drugi je bio rođeni Beograđanin. Bili su najbolji drugari. Kada sam ih upoznao, bilo im je 17 godina. Bili su aktivno uključeni u neke programe za mlade iz bivše Jugoslavije. Zahvaljujući tim programima, imali su mnogo prijatelja u Zagrebu, Sarajevu i u nekim drugim gradovima. Najviše su se družili sa Zagrepčanima. Počeli su da pričaju o konkretnim razlikama između velikih i malih gradova. Pričali su i o Prištini i o Kosovu, ali ne na nacionalnoj razini. Pričali su o tome kako na Kosovu vlada neka vrsta primitivizma. Darkov tata je bio u Prištini i video u nekoj kafani kako konobar ima blatnjave cipele. To je mala priča, ali za mene je bila početak analize. Nije problem blato, koga ima svuda, ali je problem blato na cipelama konobara u nekom restoranu koji se povezuje sa urbanom kulturom.
RSE: To je jedan od načina manifestacije otpora nacionalizmu i vladajućem sistemu vrednosti u devedesetim godinama. Drugi način je očajnički pokušaj da se sačuva, ili ponovo uspostavi, kontinuitet sa onim pre - pamćenje kao vid otpora i čuvanje normalnosti. Šta ste u tom smislu videli u Beogradu i Zagrebu?
JANSEN: Možda je to bilo manje vidljivo u smislu kolektivnog, ali na individualnom nivou i na nivou svakodnevnog života možda to i jeste najvažniji element u antinacionalizmu. Ljudi su se očajnički trudili da bi sačuvali neku normalnost. Često bi mi pričali kako im se krug prijatelja i poznanika smanjio tokom rata i da se sada druže samo sa normalnim ljudima. To mi se i u Hrvatskoj i u Srbiji čini kao jedan jako važan element antinacionalizma. Ljudi čuvaju neke svoje principe i neće da se promene, da se odaju novoj situaciji i nacionalizmu. Mnogi ljudi su preko noći postali najveći navijači novog režima i u Hrvatskoj i u Srbiji. Čini mi se da je, ostati normalan, bio jako važan način otpora.
RSE: U tom smislu pišete zanimljivu priču iz Tuzle. Za Dan mladosti se pojavio poster na kojem je pisalo - Ljudski je sećati se. Družili ste sa ljudima iz nevladinog sektora jer je tu bio koncentrisan otpor nacionalizmu. Zanimljivo je da u tome vode feminističke ženske organizacije. Odakle veza feminizam i antinacionalizam?
JANSEN: Mnogo se o tome pisalo. Puno žrtava su bile žene. Oni koji su to nasilje vršili su muškarci, tako da su feministkinje i u Zagrebu i Beogradu dosta radile na tome da pokažu da su žene žrtve rata. Tadašnje nacionalističke vlade, ali i današnje, su se bavile nekim moralnim i socijal-ekonomskim pitanjima koja su bila na štetu žena. U tom smislu su feministkinje bile ključne osobe u post jugoslovenskom antinacionalizmu. One su bile dosta vezane. Veze između feminističkih organizacija u Zagrebu, Sarajevu, a donekle i u Ljubljani, su bile jako važne, pa i tokom rata, pogotovo za ljude koji su bili u organizacijama koje su postojale i prije rata.
RSE: Kako ste vi shvatili jugonostalgiju?
JANSEN: To je za mene čudno. Nikada nisam bio u toj zemlji, ali mi se čini da je jako važno da se jugonostalgija krivo ne razume. Mnogi ljudi koji su protivnici jugonostalgije smatraju da je to žaljenje za nekom državom kao institucijom. Ima i takvih, ali ih je jako malo. One koje sam ja upoznao ne žale za tom državom kao institucijom. Žale za svakodnevnicom koja se nekada smatrala normalnom, a koja je sada nestala. Nije to stvar putovanja unutar države, već od Triglava do Vardara deliti neku svakodnevnicu u kulturnom i ekonomskom smislu.
RSE: Primećujete da antinacionalistički krugovi imaju i neke manje privlačne crte? Jedna od njih je snobizam.
JANSEN: Pokušao sam to da razumem ali sam na kraju ipak osećao u tome neku vrstu snobizma. Ne svi, ali mnogi su ponovili isto objašnjenje kako je došlo do rata i ko je kriv za rat. Ta objašnjenja su mnogo bolja od režimskih objašnjenja, ali su mi postala problematična. Govorili su da su za rat krivi seljaci, a pogotovo bosanski brđani. To nije tačno. Na taj način su izbjegavali neku odgovornost koja je postojala i u gradovima. Možda je bilo lakše kriviti seljake za ono što se dešavalo.
RSE: Govorite o tome da se ubijanje gradova, kao što su Sarajeva ili Vukovar, dešavalo jer su za oružjem bili ljudi koji su mrzeli gradove. Mislite da ta teza ne stoji?
JANSEN: Mislim da postoje ljudi koji su mrzeli gradove. Neki od njih su mi to i rekli. Ne bih to naveo, da to nije istina. Mislim da to nije dovoljno da bi se objasnilo kako i zašto je došlo do rata. Mislim da se opsada Sarajeva ne može objasniti kao opsada divljaka, seljaka, protiv građana grada. Mislim da bi bilo teško objasniti te stvari samo time.
RSE: Mislite li da su taj elitizam i ta vrsta tumačenja nekih stvari možda razlog zašto je antinacionalizam ostajao u vrlo uskim urbanim krugovima?
JANSEN: To postoji u antinacionalizmu mnogih ljudi. Nije jedini faktor, ali mi se čini da je zajednički. I u Beogradu i u Zagrebu i u Sarajevu, kao i u Tuzli ljudi imaju zajednički naglasak na urbanu kulturu. Mislim da je to jedan od razloga što se proizvodila jedna vrsta getoizacije. Antinacionalizam je imao mnogo problema da bi se širio izvan krugova obrazovanih građanskih ljudi. Ne mislim da je to jedini, čak ni najvažniji, razlog. Glavni razlog što se nije širio antinacionalizam je taj što su nacionalisti bili jači i imali su vojsku.
RSE: Imali ste jedan sastanak sa jednom gospođom iz Beograda. Otišli ste na njeno radno mesto, ali vas ona nije prepoznala. Zašto?
JANSEN: Prihvatila je da se nađemo. Bila je jako simpatična i ljubazna preko telefona. Kada sam stigao, nije znala da sam to ja. Verovatno je očekivala nekog ko izgleda kao doktor Jansen. Možda je očekivala čoveku u odelu i sa kravatom. Nemam ni odelo, ni kravatu. Verovatno sam izgledao malo mlađi i drugačije od onoga što je ona očekivala. Gledala me u smislu - Šta vi hoćete?
RSE: Kakav bi bio portret jednog tipičnog antinacionaliste u Beogradu ili Zagrebu, od izgleda, socijalnog statusa, muzike koju sluša i kako se oblači?
JANSEN: Malo je opasno stvarati stereotipe jer su stereotipi da bi se razbili. Uslovno rečeno to je žena između 40 i 50 godina. Pričam za kasne devedesete. Iz gradske je porodice, ili je sama odrastala u gradu. Visoko je obrazovana. Najverovatnije radi u socijalnom ili kulturnom sektoru. Lepo izgleda. Moderno se oblači. Govori više jezika. Dosta je putovala dok nije počeo rat. I dalje se trudi da poseti druge zemlje. Sluša, najverovatnije, kombinaciju zapadne i predratne jugoslovenske pop i rok muzike. Najverovatnije ima stan u centru grada, ne jako veliki. Nije crvena buržujka. Stan je lepo uređen. Ima dosta stvari iz inostranstva i neke suvenire. Najverovatnije ima neke postere koncerata ili izložbi koje su bile u njenom gradu. Ima dosta knjiga.
RSE: Kako je primljena vaša knjiga? Da li se neko na vas naljutio?
JANSEN: Sada smo imali promociju knjige u Beogradu. Nisu se naljutili, mada je to bilo malo čudno iskustvo za mene. Nije uobičajeno da ljudi, koji su predmet studije, imaju prilike da govore o toj studiji sa utorom. Meni je to bilo drago. Bio sam i dosta nervozan zbog toga. Ono što mi je bilo krivo je to da su se ljudi dosta koncentrisali na elitizam. Ova knjiga ima dosta kritički pristup toj temi koji je jasan i koji ljudi uvide odmah čitajući knjigu. Od početka su počeli da pričaju o tom pojmu i bili su kritični prema meni, kao što sam ja prema njima.
RSE: Kako vam se čini Srbija između 2000. i 2005. godine?
JANSEN: Dosta se promenila. Odmah me i pitaju šta se promenilo. Uglavnom sam bio u Beogradu, tako da ne mogu da pričam o celoj Srbiji. Mislim da glavni grad nije uvek reprezentativan za celu zemlju. Ima više života na ulici, ima više prodavnica i nekih novih stvari. Isto tako je i više prisutna religioznost i crkva u javnom životu, nego što je bilo pre. Promene nisu unidimenzionalne i nisu baš u istom smeru.
RSE: A antinacionalistička scena?
JANSEN: Neka energija mora da se izgubi, ne može da traje istim intezitetom dvadeset godina. Kada je došlo do kraja režima Miloševića, normalno je bilo da se ta energija smanji. Sada više nije relevantna. Mislim da je današnja vlada u Srbiji dosta nacionalistička i to na razne načine, na načine na koje Miloševićeva vlast nije bila. Nadam se da će biti ljudi, kao što ih je bilo devedesetih, koji će se truditi da organizuju neki otpor tim događajima i procesima.
RSE: Danas se često u Srbiji čuje kako nam je bilo lakše u vreme Miloševića jer smo znali sa kim smo i protiv koga smo? Danas je isto tako beznadežno, isto tako loše, ali više niko ne zna gde je.
JANSEN: Da. Kada je bio jedan režim, koga je volelo jako malo građana, sve je bilo jasno. Jasno je bilo gde je problem i jasno je bilo kako ga rešiti. Mislim da je to opšta situacija u svim zemljama koje prolaze kroz takav jedan period. Kada su se rešili tog režim i kada su se rešili glavnih osoba koje su predstavljale taj režim, onda je postalo dosta teško napraviti neki novi put, naći neke nove orjentacione tačke i neke nove perspektive. Meni se čini da se današnja vlada u Srbiji možda i nije dovoljno trudila, a nije ni uspela, da napravi neke nove tačke, neke nove početke, nove prioritete i perspektive. Čini mi se da još dosta toga nije realizovano i da ima još puno posla.
RSE: Bile ste i u Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Na Kosovu ste učestvovali u jednom filmskom projektu.
JANSEN: Taj dokumentarni film su napravile jedna Amerikanka i dve Holanđanke o četvero ljudi. To su dva momka i dve devojke. Svi su sa Kosova. Dvoje su Albanci a dvoje su Srbi. Ideja je bila da se tim dokumentarcem pokaže kako oni imaju dosta zajedničkog u svakodnevnom životu, a da žive potpuno odvojeno jedni od drugih i nikada se ne sretnu. Nisu se znali pre tog filma. Ideja je bila da se pokaže kako imaju dosta problema, na primer i to da nemaju struje. Njihova nada je bila da se može doći do neke vrste početka dijaloga. Snimali smo celo leto 2002. godine. Nakon toga smo film prikazivali u svakoj opštini Kosova, a posle filma imali smo neku vrstu diskusije o tome. To je išlo jako teško. Bilo je izuzetaka, ali jako malo ljudi je bilo raspoloženo da vidi film. Prve reakcije su bile većinske i to da je film laž. Naravno da su se laži uvek ticale onoga što je u filmu bilo rečeno o drugima. Za mene lično to sve je bilo jako teško. U Bosni je situacija bila gora jer je tamo rat bio dosta krvav, bilo je više mrtvih, ali mi se čini da u Bosni ima malo više nade nego na Kosovu.
RSE: Kosovo deluje potpuno beznadežno kada je u pitanju zajednički život?
JANSEN: Ljudi koji se nisu slagali sa tim i koji su pričali drugu priču su bili neverovatna manjina. Ne verujem da će moći nešto da promene. To se tiče i albanske i srpske strane.
RSE: A Bosna i Hercegovina?
JANSEN: U Bosni sam pravio istraživanja o izbeglicama. Živio sam u Tuzli godinu dana i radio u trouglu Bijeljina, Zvornik, Tuzla. Radio sam sa ljudima koji su bili izbeglice ili interno raseljena lica, a sada su povratnici. Tema mi je bila dom. Kako doživljavaju dom i zašto oni koji neće da se vrate, to ne žele. U okviru toga projekta razgovarao sam sa jednim koji je bio u Beogradu, drugi je bio u Melbernu, u Australiji, a treći u Amsterdamu. Svi su bili izbeglice iz severoistočne Bosne.
RSE: Da li njihova situacija izgleda beznadežno?
JANSEN: Čini mi se, iako su to tužne priče, da je tamo bilo malo više nade i da je u Bosni ipak veći broj ljudi krenuo nekako iz početka. Strašno je da su morali da počinju iz početka. Mislim da su se oni više okrenuli tom zadatku u Bosni, nego na Kosovu. Možda je u Bosni bio i veći pritisak da se tako radi.
RSE: Da li postoji razlika između Hrvatske, Srbije, Bosne i Hercegovine i Kosova kada je reč o toleranciji, o procesu pomirenja, o promišljanju o onome što se dogodilo?
JANSEN: Uvek imam malo teškoća kada me ljudi pitaju za pomirenje. Ne znam da li bih se oko pomirenja trudio previše. Ne znam da li je to najvažnija stvar. Ne znam da li do pomirenja može doći tako brzo i da li je ono dobra ideja. Normalizacija je već druga stvar. Ljudi u bivšim jugoslovenskim zemljama na neki način jesu u dosta sličnoj situaciji. Vlade svih tih zemalja, da li su to u početku htele ili ne, su sada na istom putu. Približavaju se Evropi i menjaju svoje političke i pravne institucije. Ponekada reforme i nisu samo puka priča. Ponekada imam dosta problema iz lične političke perspektive kako se Evropa pokazuje kao neki ideal, tako mora i ne može biti drugačije. Efekt tih promena tek počinje na neki način da se vidi, pogotovo u Srbiji. Milošević je deset godina odgađao te promene i sada su konačno počele. Mislim da dolazi još jedan težak period.
RSE: Kada se vraćate na Balkan?
JANSEN: Još uvek nemam avionsku kartu, ali sigurno za par meseci.
RSE: Dolazite li poslom?
JANSEN: Doći ču malo poslovno, malo privatno. Pripremam predlog za drugo istraživanje koje zavisi od fondacije i nekih državnih institucija u Engleskoj od kojih tražim pare. To istraživanje bi se ticalo tranzicije i šta se dešava posle pada raznih ratnih režima. Istraživao bih i socijalne efekte promena poslednjih petnaest godina.