Četvrtak, 24. april/travanj 2014, 13:54 CET

Programi

I novinare pred sud za ratne zločine

U Kontrapunktu Radija Slobodna Evropa govorimo o odgovornosti medija za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji i koliko je realno da krivično odgovaraju oni koji su preko tih medija pripremali teren za zločine.

Vukovar, 1991.Vukovar, 1991.
x
Vukovar, 1991.
Vukovar, 1991.
Veličina slova - +

U Tužilaštvu za ratne zločine Srbije u toku su predistražne radnje u dva predmeta koji se odnose na odgovornost novinara za koje se sumnja da su u svojim izveštajima pozivali na vršenje ratnih zločina tokom devedesetih godina, potvrđeno je Radiju Slobodna Evropa, uz napomenu da je još uvek rano reći da li će protiv nekih lica biti podignute optužnice. Tužioci za ratne zločine Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine saglasili su se na Regionalnoj konferenciji o odgovornosti medija za ratne zločine na teritoriji bivše Jugoslavije, koja je prethodnih dana održana u Dubrovniku, da je moguće procesuiranje medijskih radnika kao saizvršilaca u ratnim zločinima, ali da je za pokretanje postupaka nužno dokazati udruživanje i podsticanje drugih na izvršenje krivičnih dela, što nije lako dokazati. Analiziramo odgovornost medija za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji i koliko je realno da krivično odgovaraju oni koji su preko tih medija pripremali teren za zločine. Za Radio Slobodna Evropa o tome kažu:

- Državni sekretar za informisanje u Vladi Srbije Dragan Janjić:

«Ja nemam konkretne podatke. To je u nadležnosti Tužilaštva da saopšti, kad budu smatrali da je došlo vreme za to. Ono što mogu da kažem, to je da je konstatovano da je moguće podizati optužnice protiv ljudi iz medija u onim slučajevima u kojima postoji jasna veza između onoga što su radili mediji i onoga što se desilo neposredno nakon toga. Koliko sam razumeo, druge slučajeve, koji se tiču vođenja opšte kampanje i tako dalje, biće malo teže procesuirati. Stvar je u tome da su te neke opšte, generalne kampanje vođene sa tezom – oni drugi, dakle naši neprijatelji, su genocidni, ovakvi ili onakvi, oni hoće nas da ubijaju, a mi smo dobri, mi nikog ne ubijamo. Takav pristup jeste podsticao mržnju kod ljudi. Ako nekome stalno ponavljate kako neko hoće da ga ubije svakog časa, unapred ga na neki način abolirate za zločine koje počini. Ali, potrebno je utvrditi konkretnu vezu između onoga što se desilo na terenu i onoga što je u konkretnom slučaju medij saopštio.»

- Nekadašnje prvo pero splitskog «Ferala», a danas saradnik medija u gotovo svim bivšim jugoslovenskim republikama Boris Dežulović:

«Među prvima smo upravo mi u ,Feralu‘, u Splitu, dizali glas protiv tih ratnih huškača. Ja nisam sklon tezi kojoj su skloni neki generalizatori koji kažu da su novinari krivi za sve. To je, naravno, budalaština. Novinari ne mogu biti krivi za sve, naprosto po svom mjestu u toj nekoj piramidi moći, u tom prehrambenom lancu. Ali da su, onako ,herojski i ,junački odigrali svoju ulogu, to apsolutno jesu. U vrijeme kada se konstruiralo ovo ludilo, u posljednjih 16-17 godina, novinari su bili praktički transmisija tih nekih ideja, akademsko-generalsko-partijsko kojekakvih, prema onima koji su na kraju trebali poslužiti kao ubojice ili kao žrtve. Novinari su u tom smislu, ako ništa drugo onda po nekom zapovjednom lancu, krivi jednako koliko i egzekutori sa Ovčare, iz Srebrenice ili neki drugi. Ja nemam problema s tim da bi neke novinare trebalo suditi za ratne zločine. Apsolutno sam protivnik smrtne kazne, ali bih neke srpske, hrvatske, bosanske i crnogorske novinare volio vidjeti na dugogodišnjoj robiji.»

- Novinar "Politike" Miroslav Lazanski:

«To je vrlo teško. Ako se radi o procesuiranju novinara koji su izvještavali neposredno sa lica mesta, sa terena, tu mora postojati elemenat direktno uzročno-posledične veze. Znači da je zbog nečijeg javno publikovanog teksta ili elektronskog izveštaja neko nastradao. To vam je isto kao komandna odgovornost. Nije samo što je novinar to napisao, nego idemo dalje – ko je to objavio, ko je to pustio… Postoji njegov urednik i tako dalje. Taj lanac se širi i onda idemo na komandnu odgovornost i u novinarstvu. Mislim da je to, iskreno da kažem, jako teško. Kao što je, recimo, Haški sud imao velikih problema sa svedočenjem zapadnih novinara, jer su mnogi istaknuti novinari na Zapadu jednostavno odbili da svedoče. Tako da se svedočenje novinara u Haškom tribunalu svelo zapravo na anonimce, na novinare za koje jako malo ljudi zna i na Balkanu, a pogotovo u nekim svetskim razmerama. Najistaknutija svetska pera, koji su bili ratni izveštači iz sukoba na Balkanu, jednostavno su odbili da svedoče u Hagu.»

Vlasnik televizijske produkcije "Arhitel" Lazar Lalić:

«Ja, nažalost, ne mislim da postoje te mogućnosti, iako bi trebalo da tako bude. Ovih petnaestak godina sam se bavio tom tematikom i značajniji pravnici su mi objasnili da je sa stanovišta prava jako teško dokazati krivičnu odgovornost bilo kojeg novinara ili, bolje rečeno, bilo kojeg takozvanog novinara, jer su to bili takozvani novinari – mislim  na te ratne huškače. E sad, ako ovo bude početak neke nove prakse, to bi bilo dobro. Jer ja stvarno mislim da to jeste bio zločin, bez obzira što nije direktno počinjen. Svi znamo da su te reči preko ekrana letele žešće nego metci i da su posledice bile pogubne.»

Devedesetih....

RSE: Da se podsetimo kako je izveštavanje medija na zaraćenim stranama izgledalo tokom devedesetih:

Lalić: Najopasnije je bilo to što bi svaki taj ratnohuškači prilog podigao na hiljade dobrovoljaca u Srbiji. Recimo, imamo jedan vrlo upečatljiv kadar u kojem jedna mlada žena iz Pirota, koja sasvim pristojno izgleda, ostavlja dvoje dece i kaže: «Kad gledam televiziju i vidim šta se sve radi našoj Srbiji i nama, mislim da vredi žrtvovati život za tu našu zemlju». Drugi primer je isto drastičan, imamo ga u filmu «Vukovar 1991», kad je iz studija Televizije Beograd lansirana vest da je poklano 40 beba u Vukovaru. Doveli su nekakvog vojnog stručnjaka, upriličen je jedan maltene okrugli sto o tome, da bi u toku te emisije stigao demanti vrhovne vojne komande da to ipak nije ispitano, a kasnije da uopšte nije tačno. Ali bilo je gotovo, vest je otišla. 

Video - Televizija Srbije priznaje laž o bebama zaklanim u Vukovaru

Dežulović: U Srbiji to počinje od Radio-televizije Srbije i «Politike». Svi pamtimo ta imena, od Milijane Baletić do tih nekih Nebojša Jevrića, ratnih reportera, pa do hrvatskih ,heroja Smiljka Šagolja, Marinka Božića, nakon čijeg teksta u njegovom «Slobodnom tjedniku» je izravno pobijeno 16 srpskih civila u Sisku. Kad se radi, recimo, o tom konkretnom slučaju, Božić je, nažalost, mrtav pa ne može dočekati tu neku moju pravosnažnu presudu, ali to je eklatantan primjer kako novinar može biti ratni zločinac. Dakle, ako ja objavim u novinama, koje se prodaju u 200.000 primjeraka, da u gradu Sisku, na toj i toj adresi, pod tim i tim imenom, na tom i tom katu, sa tim i tim telefonom, živi Jova Jović, koji je «udbaš», «snajperist» ovo i ono, i sutradan Jova Jović mrtav pluta rijekom, ne postoji sud koji može zanemariti tu uzročno-posljedičnu vezu.

Lazanski: Teško mogu da govorim globalno. Treba bih da gledam detaljno, da izvučem sve šta je bilo na RTS-u i tako dalje. Najveći problem jeste što se analizom novinarskih priloga bave ljudi koji nisu novinari. Dakle, o tome šta je bio govor mržnje presuđuje neko ko nema apsolutno nikakvo novinarsko iskustvo da bi mogao da donese neki meritorni sud. Bilo kojem novinaru dokazati ratno huškanje u tekstovima, to mora biti super novinarski stručnjak. To mora biti jači novinar od njega da mu on to može da dokaže. Mi smo u to vreme u «Politici» imali striktnu zabranu da se spominje bilo kakav termin tipa «ustaša» i tako dalje. Nećete naći nijedan primer – govorim o dnevnom listu «Politika» – da je toga bilo u našim novinama. Ali, s druge strane, vi ne možete ignorisati situaciju da se rat zbiva na području nekadašnje zajedničke države i da taj rat ne možete posmatrati kao što posmatrate rat recimo u Afganistanu ili rat u Kambodži. 

Janjić: U zapadnoj Bosni je, naprimer, novina koja se mislim zvala «Kozarski list» ili tako nešto, emitovala tekstove u kojima je faktički pozivala na pogrom, da bi se taj pogrom nesrpskog stanovništva sutradan zaista desio. Onda imamo slučaj u Hrvatskoj koji se tiče Zadra i jedne preteće poruke sa lokalnog radija, koja se odnosila na meštane srpske nacionalnosti u Zadru, nakon koje je usledilo paljenje kuća, a šest ili sedam osoba je proglašeno nestalim. Takvi slučajevi, u kojima je moguće utvrditi direktnu vezu između samih zločina i medijske informacije, mogu da se procesuiraju.

RSE: U stručnoj i široj javnosti još uvek nije do kraja jasno o kakvoj odgovornosti novinara može biti reč? Moralnoj, ličnoj i profesionalnoj, ili čak krivičnoj? Da li odgovornost treba da ispituju redovni ili cehovski sudovi? 

Lalić: Moje je lično ubeđenje da bi tu trebala da postoji i krivična odgovornost. Ponavljam, koliko su meni pravnici, sa stanovišta prava, objasnili – to je jako teško dokazati i pokazati. Međutim, neke druge stvari su mogle da se urade, a nisu ni pipnute. Recimo lustracija. Imamo i taj novinarski kodeks i sud časti, ali to – po meni – uopšte ne funkcioniše. Ogroman procenat kadrova SPS-a i JUL-a je zadržan, maltene su svi još uvek tamo. Lustracija nije urađena. RTS je onaj naš serijal počeo da emituje posle 2000. godine i izbila je čitava afera oko toga. Serijal je zaustavljen po direktivi nekih naših, tada vodećih, DOS-ovih partija, a koje su, naravno, to negirale. Pa je posle silne medijske buke, koja se digla, serijal ipak emitovan do kraja. Međutim, posle toga mi nismo mogli da emitujemo praktično više nijedan film  naše produkcije; pa ne možemo ni ovih godina.

 

Nažalost, ispostavilo se da su, faktički, u svim zemljama, ljudi koji su na neki način učestvovali u kampanjama i u kreiranju propagande, i dalje na nekim položajima u medijima - Janjić

Janjić: Nažalost, ispostavilo se da su, faktički, u svim zemljama, ljudi koji su na neki način učestvovali u kampanjama i u kreiranju propagande, i dalje na nekim položajima u medijima. Dakle, to što bi trebalo da se zove lustracija, nije obavljeno. Ako ne možete dokazati da je bio napravljen neki zločin ili tako nešto, postoji opravdana mogućnost da su vođenjem uređivačke politike i medijskim pristupom uopšte prekršena osnovna pravila novinarske profesije. Na primer u Srbiji, udruženja poput Nezavisnog udruženja novinara Srbije su osuđivala takve nastupe, tražila su da se protiv toga preduzmu mere i tako dalje, sudovi časti su donosili određene zaključke, ali tu nije bilo nikakvih naročitih efekata. Kao što vidimo, u mnogim društvima su ti ljudi i dalje ostali na nekim uređivačkim ili drugim pozicijama u okviru medija.  

Dežulović: Po lancu zapovjedne odgovornosti, kao u vojsci, ako sam ja zapovjedio nekome da strijelja nekoga ili da mu digne kuću u zrak, a s druge strane, na drugoj telefonskoj liniji, zapovjedio nekom uredniku ili novinaru da objavi kako je taj snajperist, ja ne vidim neke suštinske razlike u tome. Ne vidim razliku između ovog koji je prebacio zapovijed nekom prašinaru na terenu i urednika koji je prenio zapovijed prašinaru u redakciji. I jedan i drugi krak tog zapovjednog lanca završili su u plitkoj grobnici gdje leži Jova Jović. Tako da ja nemam problem s tim da u tom lancu detektiram ratnog zločinca.

Lazanski: Ne znam o čemu je konkretno bila reč na tom savjetovanju u Dubrovniku. Međutim, tačno je da su novinari, i to vrlo istaknuta pera, išli po svoje mišljenje u centralne komitete i da su dobrim delom doprineli jednoj atmosferi netolerancije u bivšoj Jugoslaviji. Ali da su baš oni bili krivi zato što je izbio rat, to je jako naivan prilaz tragediji one Jugoslavije. Dakle, nisu novinari izazvali rat. Oni jesu doprineli netoleranciji, ali zna se ko je bio glavni pokretač svih tih ratova od 1991. godine pa naovamo. 

RSE: Da li obnavljanje priče o odgovornosti novinara za zločine podstiče stare animozitete, održava predrasude i stereotipe, ili pozitivno utiče na prevazilaženje konflikta, stvaranje poverenja i građenje novih odnosa među građanima država nastalih na teritoriji bivše Jugoslavije?

Lazanski: Ja sam pristalica teze – dok se svi ne pogledamo u oči i dok potpuno ne raščistimo istinu, teško će doći do opšteg pomirenja. Međutim, problem je u tome što za neke sredine kao da postoji neka vrsta kolektivne amnezije. Za neke sredine ratovi su bili obrambeni, pravedni. Imate tezu u hrvatskom pravosuđu da u odbrambenom ratu ne postoji ratni zločin. To je teza vrlo istaknutih sudija u Ustavnom sudu Hrvatske. Teško će doći do pomirenja dok se ne pogledaju pravi uzroci raspada nekadašnje zajedničke države i dok stvarno iskreno jedni drugima ne kažemo, ne samo ko je prvi počeo, nego i zašto je počelo i šta je bilo protivzakonito, šta nije bilo protivzakonito. Trebalo bi krenuti od tog uzroka, trebalo bi pogledati arhive, videti šta i kako. Imate veliki broj novinara koji su naknadno oprali svoju prošlost  okrenuvši se posle da li protiv Tuđmana ili protiv Miloševića, sasvim svejedno. U toj vrsti naknadnog obračuna sa jednom vrstom diktature su pokušali da operu ono što je bilo 1990-1991. godine. Ta vrsta suočavanja je svakako potrebna. Samo ja nisam siguran da je do nje moguće doći, zato što onda dolazi u pitanje kompletna priča. 

Dežulović: Znamo iz svih drugih iskustava da je najbolji način da se problemi riješe to da se zatvore oči. To znamo negdje otprilike od treće-četvrte godine života. Znači, najlakše je sad zaboraviti sve što je bilo. To su te teze po kojima se mi koji stalno jašemo po tim stvarima od prije 15 godina sada već doživljavamo kao grintavci, kao nezadovoljnici. Koga to više danas zanima, koga više zanima taj rat, ti ratni zločini… Naravno da je najlakše sve zaboraviti i idemo dalje. Možda ćemo se malo posprdno osmjehnuti kad vidimo te likove na ulici ili u kavani, ali nećemo im uzeti za zlo. Bilo je što je bilo, dogodilo se, bože moj, idemo dalje. Zaista nisam siguran da je to dobar put. To nije dobar put za budućnost, ostaviti naprosto neraščišćene odnose, jer znamo iz naše nešto manje suvremene povijesti da to poslije dolazi na naplatu i znamo kolike su kamate. Ako sad zakopamo negdje u svoju podsvijest sve što se događalo u Hrvatskoj, Bosni, Srbiji, Kosovu, nisam siguran da to neće isplivati za pet, deset ili pedeset godina i da nam onda unuci i praunuci neće doživljavati gore stvari od ovih koje smo doživjeli mi. Kako to ne opraštamo nekome kada satare autom čovjeka na ulici, a u stanju smo zaboraviti da je netko ubio 8.000 ljudi? O čemu se tu radi?

Izveštavanje Rade Đokić za RTS o navodnom ubijanju srpske dece u Sarajevu

RSE: Često se kao opravdanje za ono što je u medijima rađeno tokom ratnih godina može čuti da je «bilo takvo vreme», da se moralo, da je bilo naređeno...

Dežulović: «U ratu se gine» – to je meni najdraža rečenica koju sam naučio iz ovog rata. Znači, ne bacamo cvijeće nego bacamo granate. Zašto bacaš granate? Taj alibi «bilo je takvo vrijeme» je budalast. Kako ja nisam nikoga ubio kad je bilo takvo vrijeme? To mi nikako nije jasno. Kako moji prijatelji nisu nikoga ubili? Znači, ne možemo se vaditi na to kakvo je bilo vrijeme.

Janjić: Svaki čovek sa sobom nosi neka pravila koja poštuje ili ne poštuje. Svaka profesija nosi sa sobom neka pravila koja se poštuju ili ne poštuju. Treba zamisliti šta bi bilo kad bi recimo bio rat i lekari kažu – ne možemo da stignemo da pružamo nikome pomoć osim ranjenim vojnicima, nećemo se baviti građanima uopšte, kad bi takvo pravilo bilo javno promovisano i prihvaćeno kao opravdanje zašto neki lekar nekome nije pomogao u nevolji. Prosto, ovo je nešto što treba da reguliše i profesija, ali treba da reguliše i medijska industrija kao takva, dakle u celini, uključujući one koji štampaju i izdaju novine ili koji su vlasnici elektronskih medija.

Tema Radija Slobodna Evropa o novinarima ratnim huškačima

RSE: Tema za razmišljanje je i da li čitavu situaciju sa ispitivanjem odgovornosti novinara otežava pojava koje smo postali svesni prateći svakodnevne pres konferencije portparola NATO-a Džejmija Šeja u vreme vazdušnih napada Severoatlanske alijanse na Srbiju, kada je otvoreno rečeno da je propaganda, a sa njom i izvrtanje činjenica, legitimno sredstvo borbe? Mogu li se oni koje kod nas prozivamo da su svojim tekstovima i emisijama indukovali mržnju pozvati na takvo tumačenje uloge medija u ratu?

Janjić: Naravno da mogu. To je velika vojna organizacija i ona samim tim snosi veću odgovornost za nastup koji ima. Upravo stvar i počinje od propagande, jer rat prati propaganda i onda svi nastoje da nekako angažuju što veći broj medija u svrhu propagande. Mislim da je dužnost novinarske profesije da pokušava tome da se odupre. U krajnjoj liniji, nisu svi mediji nekritički prenosili ono što je izgovarao Džejmi Šej. Naravno, u ratnom vremenu je vrlo teško suštinski se odupreti  prvo kampanji, pa propagandi i onda to vrlo lako sklizne i u mržnju. Tome se vrlo teško odupreti i zbog toga ne mislim da je moguće svaki slučaj sudski procesuirati. Treba vrlo jasno razdvojiti stvari. Ako je novinar saučesnik zločina, nema veze što je novinar, on treba da odgovara za to. Ako je bio upleten u propagandu na način  koji apsolutno probija sve granice dozvoljenog, treba da snosi posledice od strane profesije, ali te posledice – ponavljam – nikako ne mogu biti u okviru zakona. Niti nekom, zato što je bio na ovaj ili onaj način uključen u kampanju bilo koje strane u zemljama bivše Jugoslavije kao medijski poslanik, automatski treba da bude zabranjeno da radi ili tako nešto. To su stvari o kojima treba da odluči javnost. Javnost treba da shvati da to nije dobro. U onoj meri u kojoj budu spremne i političke i kulture elite zemalja na području bivše Jugoslavije da sopstvenim javnostima predoče da treba zauzeti drugačiji kurs, u toj meri javnost neće prihvatati takve medijske poslanike, a samim tim neće biti ni interesa da ih bilo koji medij zapošljava.

Lazanski: Ja ću vam samo reći da je Filip Najtli, koji je bio savjetnik britanskog premijera Tonija Blera u vreme rata 1999. godine, postavio obrazac delovanja medija u ratnoj situaciji. On je rekao: prva faza je kriza, druga faza je demonizacija neprijateljskog lidera, treća faza je demonizacija neprijatelja kao nacije i kao pojedinaca i četvrta faza su zverstva koja jednostavno forsirate. Znamo da smo mi u Srbiji celo vreme prikazivani kao maltene neki nacistički banditi koji samo čekaju da izvrše genocid nad svim okolnim narodima i nacijama bivše Jugoslavije. Tu su se stalno koristile sintagme peći u stilu Aušvica i holokaust. Imate danas opšte prihvaćenu tezu u zapadnom novinarstvu da su mediji deo ratnog napora jedne nacije, a da se objektivnost u novinarstvu vraća u modu tek kad rat završi. Imate Tomasa Fridmana, koji je jedno od najistaknutijih pera «New York Timesa», a koji je svaki svoj tekst koji se odnosio na Jugoslaviju 1999. godine završavao sa uzrečicom: «Dajte šansu ratu». On je jednostavno pozivao na rušenje civilnih objekata u Jugoslaviji 1999. godine. Baš me zanima da li bi njega neko mogao da prozove u Sjedinjenim Američkim Državama zbog takvog pisanja. To je jako teško. Verujem da su se ovi dragi tužioci tamo u Dubrovniku lepo zabavljali, ali mislim da ni oni nisu svesni koliko je to težak i komplikovan posao kad su mediji u pitanju, da je to jako teško dokazivo.

RSE: Sloboda javne reči je na prostorima bivše Jugoslavije teško osvajana i nikada do kraja osvojena tvrđava. Kako sprečiti mogućnost da možda iz najboljih namera, ova elementarna civilizacijska tekovina ne bude ugrožena?

 

Ne možete tražiti od novinara da budu veći anđeli od političara. - Lazanski

Lazanski: Generalno gledano, naravno da je novinarstvo mnogo slobodnije nego što je bilo ranije, a samim tim bi trebalo biti odgovornije. Ali to ne ide jedno s drugim. Mislim da ovakve inicijative imaju, s jedne strane, neku vrstu dobrih, plemenitih namera, ali je to jako teško. Jer, ti novinari koji su bili najrigidniji u toj vrsti tekstova i tako dalje, nisu bili ona prva jugoslovenska liga novinarstva onda. Mada neki na neki način i jesu. Sad kad bi vi iskopali sve te arhive, sve te tekstove ili sve snimljene priloge, prezentovali ih, pa rekli kolegi – vidiš, kolega, šta ste vi pisali, šta ste objavljivali tada, a šta sada i tako dalje, onda će vam oni reći da svako ima pravo na promenu mišljenja. Konačno, ne možete tražiti od novinara da budu veći anđeli od političara. Imate masu političara koji su promenili stavove. Ja ovde ne branim novinarski ceh, niti mi to pada na pamet, želim samo da kažem da u novinarima ne tražite uzrok raspada Jugoslavije. Hajde da mi vidimo ko je za šta dobio određene zadatke i ko se obogatio. Put novca sve objašnjava, i u kriminalu i u politici.

Lalić: To svakako treba raditi multidisciplinarno, kako bi se to reklo ovim tekućim političkim rečnikom, znači na svim planovima. Ono što mi možemo da uradimo kao medijski profesionalci, to su tešnja povezivanja i saradnja svih nas u regionu. Tu može dosta da se uradi. Jer, čak i između ljudi koji vrlo slično misle kad su u pitanju te neke osnovne vrednosti i tekovine demokratije dolazi do razmimoilaženja, pošto prosto kolege u Hrvatskoj i mi ovde imamo malo različit rakurs kad je ista stvar u pitanju. Mislim da bi neki direktni kontakti i zajednički projekti jako mnogo pomogli baš očuvanju slobode reči. Ona jeste strašno ugrožena. Sad da ne ispadne da ja sve ovde crno vidim, ipak se lakše diše u celom regionu. Ako ništa drugo, ne brinemo da li će uveče da dođu da nas pokupe, da nas uhapse. Bar za sada. Tako da postoje neki preduslovi. Mislim da bi ta saradnja, razmena iskustava i zajednički projekti, kojih gotova da nema, mogli mnogo da znače.

RSE: Postoji li u našim društvima istinska želja da se ovakve stvari isteraju na čistac ili je pre na delu neka vrsta kolektivne amnezije i da želja da se ovakve stvari potisnu u zaborav?

Dežulović: Ne, volja apsolutno ne postoji. Volja ne postoji nigdje. Ne postoji zbog toga što su naši narodi uspješno lobotomizirani u zadnjih 17 godina. Uvjerili su nas da je sve to što se događalo bila jedna veličanstvena, naša, povijesna borba za slobodu, za nezavisnost, u kojoj su ljudske žrtve bile neminovne, a mi smo preživjeli i sad uživamo, slavimo dane državnosti, dane nezavisnosti, dane ove, dane one i ne volimo kad nam se podmeću pod nos takve stvari. Jer, naime, to baca potpuno novo svjetlo na te neke male slobode koje smo kao mi sebi sami izborili i sad kao u njima uživamo. Nama je lakše vjerovati da je sve bilo čisto, da smo svi mi, dakle Hrvati s jedne strane, Srbi s druge, Bosanci s treće, Crnogorci s četvrte, bili u pravu i da su svi bili protiv nas. Jer je, naravno, svakom pojedincu iz te sive mase preživjelog topovskog mesa lakše živjeti u tom uvjerenju. Strašno je teško živjeti s tim kada si naprosto svjestan da stvari nisu onakve kakvima ti se prikazuju. Da ti ustvari nisi nezavisni Hrvat nego si budala. Onda ću radije vjerovati da sam nezavisni Hrvat.

Janjić: Meni se čini, makar sudeći po onom što se moglo čuti na ovom seminaru u Dubrovniku, da se takva želja polako stvara.  Rekao bih da je seminar bio prilično otvoren, da su svi ljudi govorili dosta otvoreno o onome što se događa. Ne mislim da je stvari moguće prevladati veoma brzo, iako bih ja želeo da one idu mnogo brže. Naprosto smatram da treba raditi na stvaranju neke drugačije atmosfere. A klima u svim zemljama regiona za istinsku promenu nije još stvorena i mi to moramo da priznamo. To je, dakle, definitivno tako. Međutim, meni se čini da se sa protokom vremena stvaraju uslovi da se na tome radi daleko ozbiljnije nego do sada.