Povodom nedavnog emitovanja svedočanstva zaštićenog svedoka koji je, prema tvrdnjama Tužilaštva za ratne zločine Srbije, i sam učestvovao u jednoj nelegalnoj transplantaciji organa koju su navodno organizovali pripadnici OVK krajem 90-ih godina, beležimo reakcije koje umnogome osporavaju i dovode u pitanje ono što je javnost u Srbiji mogla da vidi u specijalnoj emisiji Radio-televizije Srbije.
Radiju Slobodna Evropa je u stručnim medicinskim krugovima rečeno da je nemoguće da se na taj način nekome uspešno izvadi neki telesni organ upotrebljiv za transplantaciju. Advokati dovode u pitanje pravnu zasnovanost objavljivanja intevrjua sa zaštićenim svedokom u toku postupka a direktorka Fonda za humanitarno pravo
Nataša Kandić misli da je cela ova priča neuverljiva.
Pitali smo Natašu Kandić koja je prva i za sada jedina osporila uverljivost priče koja je šokirala javnost Srbije, šta je neuverljivo u iskazu zaštićenog svedoka.
Kandić: Ta priča svedoka je veoma čudna. On je proveo dve nedelje na treningu, a onda je trebalo da izvadi srce srpskom mladiću koje je potrebno nekom visokom komandantu OVK. On u prisustvu lekara koji mu daje instrukcije vrši to vađenje organa. To je, kako da kažem, priča koja je neubedljiva i neuverljiva. Ni u jeftinom horor filmu to ne može da se vidi. Ako je u pitanju organ potreban za nekog visokog funkcionera OVK, onda je logično pretpostaviti da su se oni postarali da ta operacija bude profesionalno provedena i ne bi angažovali nekog vojnika, nego lekara.
RSE: Zašto je Tužilaštvo Srbije izašlo sa ovim svedokom?
Kandić: Tužilaštvo Republike Srbije, i to se u rečima tužioca Vukčevića vidi, smatra da ono treba da vodi istragu o trgovini ljudskim organima. Tužilaštvo, ako ima dokaze, trebalo bi da u interesu srpskih žrtava, u interesu pravde uopšte, da te dokaze preda operativnom timu koji vodi Vilijamson.
RSE: Tužilaštvo je ovo pustilo u javnost sa obrazloženjem da se boji da će se stvari zataškati, kao što je, kažu, zataškan izveštaj Dika Martija. Postoji li opasnost da se to zataška?
Nataša Kandić Izveštaj Dika Martija nikako nije zataškan. Posledica tog izveštaja je formiranje tog specijalnog operativnog tima koji vodi vodi tužilac Vilijamson iza koga stoji EU. To je najprofesionalniji tim koji može da se kreira za jedan takav posao.
RSE: Samo da preciziramo, Vi ste govorili o uverljivosti tog svedoka, niste govorili koliko je uverljiva tvrdnja o ilegalnim transplantacijama organa?
Kandić: Ne, ne, nisam. Dik Marti, koji ne otkriva svedoke, tvrdi da su te priče iz pouzdanih izvora postojale i ranije. On ne kaže da je bilo 300 takvih slučajeva, on kaže, na osnovu svedoka s kojima je razgovarao i na osnovu saznanja koje je dobio od američkog novinara i od međunarodnih forenzičara sa Kosova koji su se bavili tim pitanjem, da je bilo nekoliko takvih slučajeva.
Pritisak na sud
U vezi sa ovim javnim svedočenjem, otvaraju se mnoga pitanja, mi izdvajamo dva. Pravno i medicinsko. Pitali smo advokate koji su angažovani u suđenjima za ratne zločine da li je objavljivanjem intervjua sa zaštićenim svedokom u toku istražnog postupka u skladu sa pravnom procedurom.
„Oni su prekršili Zakonik o krivičnom postupku. Istraga je tajna, tu postoji samo stranačka javnost, i to istražni sudija, tužilac, branilac i okrivljeni. Pogotovu u ovom slučaju to nije u redu, jer ovo Tužilaštvo uopšte ne vodi tu istragu. Vodi je međunaordna zajednica preko Vilijamsona. Tužilaštvo samo pomaže. Ono ovim činom ometa istragu koju vodi međunaordna zajednica“, kaže advokat
Dragoljub Todorović.
„Naravno, time se vrši i pritisak na sud. Ako javnost nekog unapred osudi, onda će teško sud da kaže, e, izvinite, nije to baš tako. Ako ja kao branilac u toku istrage za ratne zločine potpisujem izjavu da sam dužan sve što saznam u toku postupka da čuvam kao tajnu, pretpostavljam da to isto važi i za tužioca koji vodi postupak“, kaže advokat
Đorđe Dozet.
On nikada ne bi preporučio svom klijentu da izađe u javnost sa takvim svedočenjem, kaže Dozet, uz opasku:
“Nisam siguran da je neko njega pitao da li hoće ili ne da izađe sa tim u javnost.“
Drugo pitanje je može li se vađenje organa za transplataciju uraditi na način na koji je to opisano, a što je zgrozilo javnost? Od toga da to čini vojnik, a ne lekar (nejasno je zašto lekar ne operiše, već asistira nekome ko je bio na 15-odnevnom kursu) do toga da nema pripremljenih instrumenata već bajonetom, da se krvni sudovi vezuju najlonom za udice i da se sve obavlja bez anestezije, kao što je to opisivao svedok:
„Makazama bajoneta počeo sam da sečem rebra... Osoba pod čijim nadzorom sam stalno radio rekla mi je da napravim rezove ispod vrata levo i desno. Zatim sam rukama otvorio grudni koš. Potom mi je ta osoba rekla da stavim prste pod kožu... Zatim sam rukama otvorio grudni koš. Sa suprotne stane rebara smo presecali da se ne bi oštetilo srce, tako da sam to video i ukapirao, kada je D uhvatio rukama za tu kost u sredini i podigao nagore suprotnu stranu koša sa rebrima, rekao mi je da treba da svežem krvne sudove iznad srca i da ostavim oko tri do pet santimetara iznad toga.“
U stručnim medicinskim krugovima našem Radiju su izrazili duboku sumnju da je moguć ovakav postupak u vađenju organa za transplantaciju. Doduše, neki lekari koje smo čuli uz ovaj kontroverzni TV intervju, izjavili su da je uverljiv opis vađenja srca bez anestezije, bajonetom, od strane nestručnog lica.