Pančić: Đilas, Tadić i "nervoza aparata"

Famozna „Osma sednica“ u izvedbi Demokratske stranke održana je 8. septembra, ali ne i završena: sednica će, bogme, potrajati dobra dva meseca, sve do 10. novembra za kada je zakazan njen rasplet, a po svemu što je eksplicitno ili implicitno najavljeno, sama je ova relativno decentna i apsolutno nervozna manifestacija u Sava centru tek lagani, gotovo „lirski“ uvod u „vruće igre“ koje će uslediti.

Ako još malo ostanemo pri analogijama sa istorijski bankrotiranim SKJ, možda je ovaj subotnji DS-ovski performans ponajpre bio nešto nalik na onaj čuveni oproštajni federalni kongres jugoslovenskih komunista, gde nije nedostajalo ni unakrsnih pretnji i lupanja šakom o sto, ni dirljivo okasnelih gromkih zaklinjanja na neraskidivu vernost, a bogme ni srcelomnih ženskih suza. Ako nekome tada nije bilo baš jasno nad čime to Sonja Lokar plače, budućnost mu je to nedvosmisleno pokazala. Suze su (bile) OK, sve drugo nije.

Bilo je naivno očekivati da ove subote neko „pobedi“, bilo Boris Tadić ili Dragan Đilas, ako „pobeda“ znači momentalan rasplet. Odnos snaga, pa i razumljiva inercija jednog velikog aparata, takvi su da to ne može ići preko noći. Ali jedno je ipak izvesno: Dragan Đilas i oni koji ga podržavaju zabeležili su veliku pobedu samim tim što nisu izgubili (kao što bi sigurno glatko izgubili pre 20. maja ove godine), i samim tim što su „progurali“ onaj način glasanja za izbornu skupštinu od 10. novembra za koji veruju da će im više odgovarati. To još nipošto ne znači da je Boris Tadić izgubio „rat“, ali je poraz u jednoj važnoj bitci u najmanju ruku signifikantan i opominjući.

Na drugoj strani, a šta još to Boris Tadić i može da izgubi? U neku je ruku on od večeri 20. maja do danas već izgubio sve što se u praktičnoj politici može izgubiti, a što ga na neki samo naizgled paradoksalan način rasterećuje jer gore od ovoga ionako ne može biti; eventualna pobeda u odmeravanju sa Đilasom utoliko bi više bila njegov povratak u sedlo nego puko zadržavanje odlučujućeg uticaja u stranci čiji je predsednik, i koja je s njim na čelu nesumnjivo doživela svoje najveće uspehe. Bez tih visokih uspona ne bi bilo ni dubine sadašnjeg pada, pa ima neke potmule nepravde u tome što saborci sada rade Tadiću, ali tako to ide u politici kao „darvinističkoj“ delatnosti. E sad, da li to baš i treba i mora tako da ide, druga je stvar.

Nije nezanimljivo razmotriti tu razliku u pristupu biranju novog (ili novo-starog) predsednika Demokratske stranke. Naravno, obe strane forsirale su onaj metod za koji misle da im ide na ruku, ali pravo je pitanje zašto misle da im baš to ide u korist? Tadić je uveren u to da ima prednost nad Đilasom i ostalima u širokoj bazi „običnih“ članova ili sasvim sitnih, lokalnih funkcionera, veoma udaljenih od „šema“ demokratske vrhuške. To je najverovatnije dobra procena. No, zašto Tadić ima tu prednost? Biće da se radi o raširenoj percepciji predsednika DS kao čoveka koji, ako je i pravio političke greške, nije upleten u bilo kakve nedostojne i koruptivne stvari, niti se „obogatio“ u politici. Na drugoj strani, Dragan Đilas i, reklo bi se, većina od prvih desetak-dvadesetak ljudi Demokratske stranke koji su otvoreno ili nešto diskretnije stali iza njega preferiraju „delegatsko“ biranje, čime se sami legitimizuju kao ljudi profesionalnog i interesno isprepletenog stranačkog aparata. A taj aparat, to je srednji i (naročito) viši sloj stranačkih kadrova, onih koji su u prethodnom periodu posredno ili neposredno dobro živeli od članstva u Demokratskoj stranci. Naravno, radilo se o centralnoj stranci vlasti na svim nivoima. Sada se položaj DS-a iz korena promenio: to je opoziciona stranka, i samim je tim mnogo manje mogućnosti za dobro uhlebljenje njenih čelnih ljudi. Gužva na (bitno smanjenom) kazanu, dakle, eksponencijalno raste, uz pripadajuću strepnju i nervozu.

Ta svojevrsna nervoza stranačkog aparata ono je što bi Borisu Tadiću moglo „doći glave“. Zašto se toliko insistira na tome da je on „gubitnik“, a Đilas i Pajtić „pobednici“ i da je to jedini relevantan kriterijum? Baš zato što se glomazan stranački aparat hrani i održava pozicijama u vlasti, a vlast je izgubljena na državnom nivou, i uglavnom u lokalu, a održala se samo na beogradskom (ergo, „kod Đilasa“) i vojvođanskom (ergo, „kod Pajtića“). Otuda ispada da, u ovom međudemokratskom srazu, Tadić kao „kralj bez zemlje“ neće moći ubuduće svojim lojalistima da ponudi ono što tandem Đilas-Pajtić (uzgred, upadljivo je koliko oni nisu tandem „izbora po srodnosti“ nego po nuždi trenutnog zajedničkog interesa) može da obezbedi svojima. Doduše, i Đilasu bi gradonačelnička fotelja mogla u bilo kojem trenutku da bude izmaknuta (jer je to „matematički moguće“, da se poslužimo trenutno najfrekventnijim „dačićizmom“) što bi ga u ovom „hlebodavateljskom“ smislu ostavilo „na suvom“, ali jasno je i to da naprednjačko-socijalistička vlast neće jače i opasnije ljuljati Đilasov brod bar dok ovaj ne „završi s Tadićem“. Iz toga nekako prirodno ispada da je vlasti u interesu da razvlasti Tadića unutar Demokratske stranke (ona će valjda najbolje znati zašto), ali recimo da u to nećemo dublje ulaziti, da se ne bismo približili nekakvoj „teoriji zavere“. Zavera ili ne, tek, vidimo da i Tadić o tome ima svoju omiljenu teoriju, i da su bitni likovi u njoj izvesni lokalni krupni kapitalisti, na čelu (za sada) s Miroslavom Miškovićem.

Daleko je još taj deseti novembar i svakakva se čuda i pokore do tada mogu izdešavati. Nesumnjivo je tek to da aktuelna vlast do tada može biti prilično mirna jer će se prvaci najveće opozicione stranke baviti međusobnim čupanjem grkljana. Nevolja će nastati ako se pokaže da će vlast moći da bude spokojna i posle 10. novembra. A najspokojnija bi bila ako bi se Demokratska stranka naprosto podelila na dva otprilike podjednaka dela, koji bi svaki za sebe bio malen i slabašan da im se ozbiljnije suprotstavi, kamoli da se brzo nametne kao realna alternativa. Istini za volju, do sada se DS nikada nije delio na takav način, ali kada stvari jednom krenu naopako, onda nekako imaju tendenciju da tako i nastave.