Kina, kao i Nemačka pre 100 godina, strahuje da stare sile nastoje da blokiraju njen uspon, piše Gideon Rachman za “The Financial Times”.
Crno beli filmovi, sa titrajućom slikom ljudi čija pregnuća prevazilaze uobičajene granice u Prvom svetskom ratu, izgledaju kao da pripadaju dalekoj prošlosti. Ipak, ideja da današnje velike sile više nikada ne mogu da zarate, kao što su to učinile 1914, izraz je prevelikog uljuljkivanja.
Rastuće tenzije između Kine, Japana i SAD podsećaju na turbulentno vreme u kome je izbio strašni sukob skoro pre jednog veka.
Najočiglednija potencijalna iskra je nerešeni teritorijalni spor između Kine i Japana oko ostrva koje Peking naziva Diaojus, a Tokio Senkaku. Poslednjih meseca, avijacija i brodovi obe zemlje manevrišu u blizini ostrva. Uznemirene zbog ovakvog razvoja događaja, SAD su poslale misiju visokog ranga u Peking i Tokio krajem oktobra u kojoj su bile četiri važne figure iz američkog spoljnopolitičkog establišmenta, uključujući Stivena Hedlija (Stephen Hadley), koji je vodio Savet za nacionalnu bezbednost za vreme Džordža Buša (George W. Bush) i Džejmsa Stajnberga (James Steinberg), koji je bio zamenik državne sekretarke Hilari Klinton (Hillary Clinton).
Ova američka delegacija, u kojoj su bili predstavnici obe partije, jasno je predočila da bi kineski napad na pomenuta ostrva pokrenuo mehanizam bezbednosnih garancija koje je Vašington dao Japanu. Očigledna je opasnost da, kao i 1914, mali incident, koji bi uključio preuzimanje obaveza o savezništu, vodi ka širem ratu.
Američka delegacija je bila veoma svesna tog rizika. Kao što je istakao Džozef Naj (Joseph Nye), profesor Univerziteta u Harvardu, i jedan od članova ove misije.
“Mi smo razgovarali unutar delegacije o analogiji 1914. godina. Ne mislim da ijedna strana želi rat, ali smo i jedne i druge upozorili na lošu komunikaciju i incidente. Mehanizam odvraćanja obično funkcioniše među racionalnim akterima, ali ključni igrači 1914. su takođe bili racionalni”, kazao je Naj.
Grejem Alison (Graham), Najov kolega sa Harvarda, koji je napisao odličnu studiju o raketnoj krizi na Kubi, takođe smatra da postoji opasnost od rata zbog pogrešne procene. On ukazuje: “Mehanizam iz 1914. je poučan. Ko je mogao da zamisli da srpski terorista može da ubije nadvojvodu, za koga niko nije čuo, i da to izazove svetski rat na čijem kraju su svi učesnici bili devastirani? Smatram da kinesko rukovodstvo još ne namerava da vojnički izazove SAD. Ali, šta sa usijanim nacionalističkim glavama u Kini ili Japanu?”
Te “usijane glave” mogu biti niskorangirane u komandnom lancu. U septembru 2010, izbila je kriza oko ostrva kada su japanski patrolni brodovi uhapsili kineskog kapetana putničkog broda koji se sudario s brodom japanske Obalske straže. Kasnije se ispostavilo da je kapetan bio pijan. Japan je tada zauzeo prilično pomirljivu poziciju.
Opasna dvosmislenost
Međutim, SAD brinu zbog toga što je nova japanska vlada puna tvrdokornih nacionalista, koji su skloniji sukobljavanju sa Kinom. Šinzo Abe, novi japanski premijer je unuk ministra iz ratnih vremena i odbacuje „diplomatiju izvinjavanja“, kojom Tokio nastoji da se iskupi za svoju ulogu u Drugom svetskom ratu.
Pripadnici kineske mornarice
Bezbednosne garancije Vašingtona bi trebalo da ponovo uvere Japan u njegovo savezništvo, ali postoji i opasnost da to može dovesti u iskušenje japanske političare da se upuste u nepotrebne rizike. Pojedini istoričari smatraju da su nemačke vlasti zaključile 1914. godine da treba da započnu rat što hitnije – pre nego što ih zaskoče, odnosno okruže moćniji neprijatelji. Slično tome, pojedini posmatrači japanskih prilika brinu da nacionalisti u vladi mogu pasti u iskušenje da se sada sukobe sa Kinom – pre nego što jaz u moći između ove dve države ne postane preveliki, i dok su SAD dominantna vojna sila u Pacifiku.
Zabrinutost u SAD zbog nacionalističkog zaokreta u japanskoj politici raste, jer vide isti trend i u Pekingu. Kina sada, kao i Nemačka pre 100 godina, jeste sila u usponu koja strahuje da stare velike sile nastoje da blokiraju njen rast. Deng Sjaoping, otac moderne Kine, sledio je spoljnu politiku koja se bazirala na poslovici: „Sakrij svoju snagu, čekaj svoje vreme“. Međutim njegovu generaciju je zamenilo novo rukovodstvo, koje ima veće samopouzdanje i agresivnije je. Kineska armija je, takođe, sve uticajnija u kreiranju spoljne politike.
Analogija sa Nemačkom uoči Prvog svetskog rata je upečatljiva, s obzirom da je iskusno i vešto Bizmarkovo vođstvo (koga je novi nemački car Vilhem II primorao da podnese ostavku 1890.) zamenjeno nesposobnijim političkim i vojnim rukovodstvom.
Nemačka vladajuća elita je osećala sličnu pretnju od demokratskog pritiska iz baze – podstičući nacionalizam kao alternativu za davanje oduška raspoloženju narodu.
Kineski lideri takođe koriste nacionalizam da podupru legitimitet Komunističke partije.
U najmanju ruku je ohbrabrujuće da kinesko rukovodstvo intenzivno analizira uspon velikih sila kroz istoriju – i odlučno je da izbegne greške i Nemačke i Japana. Činjenica da živimo u nuklearnoj eri takođe umanjuje mogućnost ponavljanja krize iz 1914. godine.
Ukoliko situacija zaista postane opasna, postoji, takođe, izvestan manevarski prostor u američko-japanskom ugovoru o bezbednosti. Rasprostranjeno je mišljenje da član 5. ovog sporazuma predviđa obavezu SAD da brani svog saveznika vojnim sredstvima. Međutim, u pomenutoj odrebi obe strani se jednostavno obavezuju da “deluju kako bi se suočili sa zajedničkom opasnošću” u slučaju napada na Japan.
Ova dvosmislenost može biti opasna, ukoliko to dovede Kinu u iskušenje da izazove SAD. No, pomenuta odredba može biti korisna u vreme kriza. U julu 1914, lideri svih involviranih zemalja su se osećali bespomoćno s obzirom da su munjevito klizili u rat koji većina njih nije želela. Analiza tog istorijskog doba može da pomogne Kinezima, Amerikancima i Japancima da izbegnu sličnu sudbinu 2014. godine.
