Broj tražilaca azila iz Srbije opao je nakon što je Švajcarska, jedna od najbogatijih evropskih država, skratila proceduru za razmatranje zahteva. Taj model mogao bi da bude deo rešenja problema, ali i Srbija mora da uradi još mnogo kako bi izbegla vraćanje šengenskih viza.
Švajcarska je izmenama zakona propisala da se posle razmatranja zahteva za azil tražiocima ostavlja rok od 48 sati da se vrate u zemlju porekla, zbog čega danas ima značajno manji problem sa takozvanim ekonomskim azilanatima iz Srbije. U tu zemlju početkom prošle godine mesečno je dolazilo od 300 do 400 srpskih državljana zahtevajući azil, dok ih je nakon uvođenja novih mera u oktobru bilo 60, a u novembru samo 34.
Ivan Gerginov, pomoćnik komesara Srbije za izbeglice i migracije, izjavio je za RSE da je broj tražilaca azila iz Srbije u evropskim zemljama manji nego ranije, posebno nakon nove odluke švajcarskih vlasti.
„Skraćivanje procedure za dobijanje azila u zemljama EU i ukidanje finansijskih davanja tražiocima azila, u kombinaciji sa merama koje primenjuje Srbija, su stvari koje su donele rezultate. Ali je ključno to što rade države zapadne Evrope. Imamo primer Nemačke, u kojoj je ustavni sud proglasio neustavnom odluku o skraćenoj proceduri, i odmah smo u toj zemlji imali enorman porast tražilaca azila“, navodi Gerginov.
Vlasti u Beogradu poručile su da je problem sa Švajcarskom rešen i da se u saradnji sa drugim evropskim zemljama radi na otklanjanju opasnosti od suspenzije bezviznog režima. Na sličan način i Norveška po kratkom postupku odlučuje o azilantima iz Srbije, ali je ostao problem sa odlascima u zemlje Evropske unije, kao što su Švedska, Nemačka, Belgija i Luksemburg, gde najviše građana Srbije kroz zahteve za azil pokušava da nađe bolji život.
Goran Petronijević, direktor Grupe 484, nevladine organizacije koja se bavi problemima azilanata, kaže da je švajcarski način dobar korak ka rešavanju problema.
„Zato što se time potencijalnim azilantima oduzima motiv odlaska. Jer niko od siromašnih neće tražiti azil ako zna da tamo neće moći da provede tri ili četiri meseca uz novčanu pomoć, besplatan smeštaj i hranu. Ako takvih prinadležnosti više nema, onda će se smanjiti i motivacija za odlazak. Jer oni odlaze zbog toga, a ne zbog političkog progona koji je inače osnov za dobijanje azila. Problem su i neujednačena praksa i zakonodavstva zemalja Evropske unije. I to tražioci azila jako dobro znaju pa zahteve podnose tamo gde je procedura duga i gde u dužem periodu mogu da dobijaju novac i socijalnu pomoć.“
Kontrole i ekonomski oporavak
Od ukidanja šengenskih viza svake jeseni povećava se broj emigranata iz Srbije koji kroz zahteve za azil pokušavaju u boljim uslovima nego kod kuće da prezime u zemljama zapadne Evrope. Uglavnom su to najsiromašniji građani sa juga Srbije a, prema zvaničnim podacima domaćih i evropskih organa, među njima je najveći broj pripadnika romske zajednice i Albanaca.
Ilustracija
Jovana Gušić, iz Međunarodne organizacije za migracije, smatra da bi bilo dobro da model Švajcarske i Norveške slede i države Evropske unije, ali i da bi Srbija morala jasno da informiše građane da ekonomski razlozi ne mogu biti osnov za traženje azila.
“Treba objasniti i da se može otići, živeti i raditi u zemljama Evropske unije, ali da je to moguće samo uz poštovanje propisa. Kreiranjem šansi za zaposlenje, kako u zemljama porekla tako i u državama destinacije, može se delimično rešiti problem. Na taj način što bi se osmislili i relizovali projekti cirkularne migracije, nekakvih sezonskih poslova… Ali to moraju biti regulisani migracioni radni tokovi kada su u pitanju zemlje Evropske unije.”
Usled rastućeg siromaštva Srbija je u vrhu neslavne liste po broju tražilaca azila, u društvu Avganistana i Rusije, zbog čega Evropska unija razmatra mehanizam po kom bi ugrožene zemlje privremeno mogle da vrate šengenske vize srpskim državljanima.
Ivan Gerginov, koji je i član državne Komisije za praćenje bezviznog režima, kaže da Srbija preduzima sve da Evropa ponovo ne uvede vize.
“Ono što komisija može da uradi je na primer insistiranje na promenama u zakonodavstvu koje bi organizovane odlaske radi nezakonitog traženja azila tretirale kao krivično delo. Drugo, tu su u svakom slučaju i mere koje granična policija preduzima prema turističkima agencijama, kao i postupanja i detaljnije kontrole na graničnim prelazima.”
Kao važnu kariku u rešavanju problema Beograd vidi i potrebu da zemlje Evropske unije na spoljnim šengenskim granicama pojačaju kontrolu putnika iz Srbije, koji su često plen kriminalnih grupa koje im uz nadoknadu i obećanja o lagodnom životu u inostranstvu organizuju transport do gradova bogatih evropskih zemalja.
Goran Petronijević zaključuje da bi i Srbija morala da pooštri kontrole na granici, ali da dugoročnog rešenja problema ne može biti bez ekonomskog oporavka najsiromašnijih krajeva zemlje.
„Odlaze ljudi koji nemaju posao i koji imaju otežan pristup socijalnoj zaštiti. Zato se treba zapitati u kojoj meri postoje investicije i državni podsticaji za privredni razvoj, kao i koliko se radi na socijalnoj inkluziji, na prostorima sa kojih dolazi najveći broj tražilaca azila“, kaže Petronijević.
Najviše zahteva za azil iz Srbije prošle godine stiglo je u Nemačku, čak 8.500, što je za 85 odsto više nego u 2011. Po osnovu sporazuma o readmisiji, u Srbiju je iz zemalja Evropske unije od 2006. godine deportovano osam hiljada srpskih državljana.
