Paralelno sa ubrzanim tempom ispunjavanja uslova za dobijanje datuma početka pristupnih pregovora sa EU, pre svih kosovskog dijaloga, građanima Srbije se poručuje i da neće biti velika drama ako famozni datum ne stigne. Posebno zabrinjava to što ovakve poruke postaju svojevrstan ritual srpskih političkih elita. Prisećaju se građani Srbije da je i početkom decembra 2011. godine, gotovo ista izjava bile emitovana – da, naime, neće biti tragedija ako ne dobijemo status zemlje-kandidata za Evropsku uniju. Takve poruke bi možda i mogle donekle da se razumeju da država Srbija nije već u prilično velikom kašnjenju za evropski voz u odnosu na svoje okruženje.
Neće biti tragedija ako u junu ne dobijemo datum, neće biti smak sveta ako ne dobijemo datum; neće pasti nebo na Srbiju ako ne dobijemo datum; nećemo po svaku cenu u Evropsku uniju i tako redom i tome slično. Ove i slične izjave najviših političkih zvaničnika Srbije, od Suzane Grubješić, potpredsednice vlade za evrointegracije, do predstavnika samog državnog vrha zemlje Tomislava Nikolića i Ivice Dačića, u poslednje vreme gotovo se štancuju.
U takvim alibi-verbalizacijama reflektuje se oprez aktuelne srpske vlade koji je posledica straha od stava Nemačke o dodeljivanju Srbiji datuma početka pregovora o članstvu sa EU, odnosno činjenice da do poslednjeg dana, do 28. juna, ako je to dan D, niko iz njenih redova neće znati kakva će biti nemačka odluka, a Nemačka, kao što je poznato, u donošenju te odluke ima dominantnu ulogu. To je prilika da se ovakvim porukama javnost pripremi i na negativne vesti, kako ih ne bi shvatila suviše tragično, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa Jovan Teokarević, direktor Beogradskog centra za evropske integracije. Takve izjave on, međutim, ne opisuje kao politički produktivne:
„To u političkom smislu nisu dovoljno ozbiljne izjave, ali takve smo izjave dobijali i od prethodne vlade – i od Tadića, i od Jeremića i od drugih u njoj – kada se činilo da je datum za početak pristupnih pregovora izvestan“.
Iako, naravno, neće biti nacionalna tragedija ako se u junu ne dobije datum, upozorava Teokarević, to će svakako negativno uticati na dalji tok reformi i na političku sliku Srbije uopšte.
“Prvo što će doći na red je verovatno to da će razgovori sa Prištinom, na kojem god stupnju bili i šta god u međuvremenu bude ili ne bude rešeno, doći u veliku opasnost i da će Beograd te pregovore praktično prekinuti.Drugo što će se dogoditi jeste to da neće biti promena ni u političkoj, ni u ekonomskoj ni u pravnoj sferi jer se one ne događaju bez Evropske unije kao neke vrste sidra kojem Srbija kroz reforme teži“, strahuje Teokarević.
Tokom posete Beogradu glavni pregovarač Hrvatske za pristupanje Evropskoj uniji ne slučajno je svoje domaćine posavetovao da krajnji cilj – članstvo u Uniji - u političkim izjavama ne treba dovoditi u pitanje i da je to, između ostalog, način da se država izbori sa padom podrške procesu evrointegracija u društvu. Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije, smatra, međutim, da u državnom vrhu Srbije, po tom pitanju nema jedinstva.
“Bar četiri različita centra vode spoljnu politiku – to su kabinet predsednika, kabinet ministra odbrane, kabinet premijera i kabinet potpredsednice Vlade za evropske integracije, a iako je apsurdno, ne vidim spoljnu politiku koju bi trebalo da vodi Ministarstvo spoljnih poslova. Verujem da postoji neslaganje u samom državnom vrhu o tome šta su to minimumi ispod kojih Srbija neće ići i da je očito da je tu negde kabinet predsednika Srbije nešto oštriji nego svi drugi”, smatra Milić.
Bildovanje problema
Iza ritualnih proevropskih slogana svih prethodnih godina malo je bilo iskrenog ubeđenja i dubokih reformi da se zemlja preobrazi u modernu državu, društvo i tržišnu privredu, zbog čega ekonomista i konsultant za strana ulaganja Mahmut Bušatlija ocenjuje da se ulazak Srbije u Evropsku uniju u realnosti njene ubitačno spore tranzicije pojavljuje pre kao političko-marketinški nabildovan nego stvarni problem.
”Taj problem je nabildovan kao biti ili ne biti iako je svaka od političkih elita koja se do sada bavila našim prilazom Evropi u suštini to zloupotrebljavala jer je daleko od iskrenosti bilo nastojanje – bar ovih prethodnih administracija – da mi stvarno uđemo u EU. Koliko god su pričali da žele da uđu u Evropu, toliko je sprega tajkuna, kriminalaca i političara nastojala da tamo ne dospemo”, ocenjuje Bušatlija.
Put do članstva Evropske unije za ovu zemlju neće biti kratak, pitanje je i kako će EU i izgledati za deset ili više godina kada bi trebalo da otvori vrata Srbiji i drugim balkanskim kandidatima, ali Bušatlija ocenjuje da uprkos tome Srbija sebi ne sme dopustiti luksuz da propusti da realizuje suštinske prioritete od kojih će zavisiti ne samo njen napredak nego i sam njen opstanak:
Jovan Teokarević, foto: Medija centar Beograd
“Ono što nikako ne bismo smeli propustiti jeste da se mi na neki način primaknemo evropskim normama, da naprosto počnemo da primenjujemo njene demokratske i norme slobodnog tržišta”.
Dvanaest godina neuspešne tranzicije u kojoj se više bezvoljno nego voljno, više hinjeno nego stvarno, koračalo ka Evropskoj uniji najviše je pogodovalo dobitnicima tranzicije, odnosno, srpskoj političko-tajkunskoj kasti, pa se tako može i razumeti što se njoj uopšte ne žuri ka uređenim društvima evropske porodice. Otuda Jovan Teokarević podseća da se u svim pričama o napredovanju u evrointegraciji rado smeće s uma ko je najveći dobitnik napredovanja Srbije u evrointegraciji.
“Svakako da su građani Srbije ti u čijem je najvećem interesu da se ide dalje u reforme, što se ne može uraditi bez Evropske unije i to je jedan od tih ciljeva ili postulata u celoj evropskoj integraciji koji se dosta zaboravlja. Nekako se u međuvremenu, tokom niza duhih godina, zaboravilo da se sve te reforme rade u korist ovog društva, radi građana ove zemlje, kako bi naš politički, ekonomski i pravni sistem što više ličio na sistem tih uređenih zemalja koje su i pored sadašnje ekonomske krize i dalje neki ideal-tipski model kome bi težila ne samo Srbija nego i mnoge druge slične zemlje”, ocenjuje Teokarević.
