Dostupni linkovi

Ne želim još jednu rusku zimu


Maša Slonim
Maša Slonim

Piše: Roman Super (Priredila Anamaria Ramač Furman)

Poznata ruska novinarka Maša Slonim odlučila je, još jedanput, napustiti Rusiju. Izgubila je svaku nadu da će se u toj državi nešto promeniti.

Ovaj put odlazi u Veiku Britaniju, što je njena “druga emigracija”. Prvi put je pobegla 1974. godine, iz Sovjetskog saveza u SAD. Radila je u izdavačkoj kući “Ardis” i u ruskoj redakciji BBC-a. Nakon povratka u Moskvu, Slonim je nastavila da se bavi novinarstvom: sarađivala je sa zapadnim televizijskim kanalima, vodila je politički program “Četvrta vlast” na ruskoj televiziji, predavala je u školi žurnalistike “Internews”.

Dopisnik Radija Svoboda sreo se s Mašom uoči njenog odlaska, i uz šolju oproštajnog engleskog čaja porazgovarao o povodima za novu emigraciju.

RSE: Mašo, Vi zaista odlazite iz Rusije? Zauvek?

Slonim: Da. Odlučila sam da ne želim da doživim još jednu rusku zimu.

RSE: Zašto?

Slonim: Toliko zima sam preživela ovde da su mi dosadile. Sve je belo. Ne mogu više. Ali to, svakako, nije najvažniji razlog.

RSE: Bežite od nečega? Idete u susret nečemu ili nešto treće?

Slonim: I jedno i drugo. Prvi put sam odlazila od Sovjetskog Saveza. Bez posebne radosti, ali s radoznalošću. Tada je bilo jasno da ne želim da vidim svoga sina ovde. Nisam želela da on ovde odrasta.

RSE: Činilo se da Sovjetski Savez nikada neće nestati.

Slonim: Činilo se da nikada neće prestati da postoji. To je tačno. Kada smo se opraštali s prijateljima, ja sam s figom u džepu rekla da ćemo se još videti. Iako sam bila uverena da se to nikada neće desiti. Obmanjivala sam sebe i prijatelje da će se nešto promeniti. Tada sam mislila da su za moga sina, ako ostane ovde, moguće samo dve opcije: pristajanje ili disidentsvo. Kao majka, nisam želela ni jedno ni drugo za svoje dete.

RSE: Šta je sada problem? Sovjetski Savez je odavno nestao.

Slonim: Sada mi to izgleda kao jedini ispravan korak. Ja nikada nisam sama donosila ozbiljne odluke. One su “birale” mene. Mogu da odlučim da odem na bazen. Ili u prodavnicu. Da pročitam knjigu. Ali odluke koje bi menjale moj život nikada nisam donosila. Trenutno mi se čini da je to jedini ispravan potez. Ja sam sebi ovde uredila predivan život. Oko sebe sam naduvala balon od sapunice u kojem živim. Okružena sam voljenim ljudima. Živim sa životinjama. To je unutrašnja emigracija.

Nemoguće je sakriti se

RSE: Zašto onda imate potrebu za spoljašnjom emigracijom?

Slonim: Jer balon propušta vanjske utecaje. Nemoguće je sakriti se. Čitam Facebook, internet, slušam radio i posmatram ljude. Odjednom se nešto promenilo u meni. Izgubila sam nadu da će se u Rusiji nešto promeniti. Možeš živeti u nekoj zemlji sa stavom da se možda neće ništa promeniti za tvog života, ali da će tvoja deca i unuci doživeti blagostanje. Ali ovde nema nade, blagostanja neće biti. Sve je gore i gore. Možda će sve pući i promeniti se. Ali ja ne želim da čekam. Sada je moje mesto tamo.

RSE: U Engleskoj?

Slonim: Da. Ovde ništa ne mogu da uradim da bi se nešto promenilo. Sedeti učaurena i posmatrati sve oko sebe … i biti, i ne biti – teško je. Pored toga, ispunila sam svoju misiju koju sam sebi zadala – postavila sam na noge mog usvojenog sina Semena. Uverila sam se da će moći da živi bez mene. Odrastao je.

RSE: Za kim ćete najviše žaliti? Šta će vam nedostajati?

Slonim: Pored prijatelja s kojima ću se svakako viđati, nedostajaće mi moja njiva, kuća u kojoj sam proživela preko 20 godina. Četiri psa vodim sa sobom. I dva mačka. Ostalih 11 mačaka će ostati. Ostaće i jedan pas. Konj takođe. On je star. Bilo bi teško povesti ga. I sve koze, ćurke, paunovi ostaju. Sin Semen će ih preuzeti na sebe.

RSE: Kako zamišljate vaš život u Engleskoj? Čime ćete se baviti?

Slonim: Imam tamo kuću ne tako daleko od starijeg sina Antona. Biciklom ću mu, zajedno sa psima dolazitiu posetu – 7 milja preko njiva i livada. To je jugozapad Engleske. Želim da napišem knjigu. O porodici. Jer nakon mene neće niko ostati ko bi to mogao uraditi. To mi visi nad glavom. Evo, pojavio se dobar povod da se sedne i piše. Pogotovo što se tamo nalazi mamina i bakina arhiva. Zatvoriću nalog na Facebook-u i latiću se posla.

RSE: Da li imate britanski pasoš?

Slonim: Samo njega i imam. Ruski nemam. Iz SSSR-a sam otišla 1974. sa sovjetskim pasošem. Kada sam se vratila u Rusiju novi pasoš nikada nisam napravila. I šta će mi? Živela sam ovde na osnovi viza. Na osnovi novinarskih bibisijevih viza. Zatim sam živela kao supruga – istina, morala sam svaka tri meseca da odlazim iz Rusije.

RSE: Dakle, ni na izbore niste išli…

Slonim: Nijednom. Ali savetovala sam mužu i sinu kako treba da glasaju. Ponekad su se i protivili.

Ponovno okupljanje porodice

RSE: Ispričajte kako ste prvi put napustili SSSR. Bio je to niz ponižavajućih događaja? Kako ste to preživeli?
Maša Slonim sa bakom
Maša Slonim sa bakom

Slonim: Muž moje sestre Valerij Čalidze je bio saveznik Saharova (oni su zajednički organizovali prvi komitet za zaštitu ljudskih prava). Pozvan je u Ameriku 1972. da predaje na Univerzitetu Kolumbija. Otišli su, ali nakon dve nedelje Valeriju su prišli saradnici sovjetske ambasade i saopštili mu odluku Vrhovnog Sovjeta SSSR da je lišen državljanstva. Tako su oni ostali u SAD. Nakon dve godine poslali su mi poziv da ih posetim. To se zvalo ponovno okupljanje porodice. Mama me je naterala da po toj liniji podnesem dokumenta za odlazak. U SSSR-u su tada počeli da hapse moje bliske saradnike. Bila sam uključena u taj disidentski pokret. Mama nije želela da i ja budem uhapšena. Nagovorila me je samo da popunim obrazac za dobijanje vize. Popunila sam obrazac i otišla sam na more. Na odmor. Dozvola o napuštanju zemlje je stigla kada sam bila na moru. Sa mnom su bili tamo dugogodušnji prijatelji koji su deset godina pokušavali da napuste zemlju i nisu uspevali da dobiju dozvolu. Saznavši da sam je ja dobila počeli su da me požuruju. Inače, viza za napuštanje zemlje mi je postavljena u sovjetsku legitimaciju.

RSE: A sovjetski građanin s takvom vizom u ličnoj karti znači propast? To je žigosanje?

Slonim: Naravno. Takva sovjetska legitimacija s vizom je oduzimana i na osnovu nje je izdavan inostrani pasoš. Nisu svi mogli da ga dobiju. Bio je crvene boje. Inače, do samog odlaska sam se samo opijala. Život se pretvorio u beskonačni provod.

RSE: Ipak,ne mogu da razumem zašto ste otišli? Vaš deda je bio ministar inostranih poslova za vreme Staljina. Mogli ste imati sve što poželite u Sovjetskom Savezu. Čak i više od toga. Vi ste pripadali eliti. Novac, vikednice, automobile – sve ste imali. Šta vas je nateralo da odete?

Slonim: Imali smo šestosoban stan. Mogli smo da vozimo bicikle po hodniku. Vikendica je bila državna. Deda je imao službeni automobil, kadilak, i šofera. Ali ja ne mogu da kažem da je moja porodica živela onako kao elita živi danas. Pored toga, moj deda nije bio u milosti. Vikendica mu je 1939. oduzeta. A kada je napustio svoju dužnost svi su očekivali hapšenja. Roditelji su svake noći čekali da će doći da ih hapse. U stanu smo imali kofere pripremljeni za decu s “mirazom”, da bismo u slučaju hapšenja roditelja mogli da ponesemo sa sobom u sirotište neke stvari. Deda je spavao s pištoljem ispod jastuka. Kako vam se čini takva elita? Veselo!

RSE: Neverovatna je priča vašeg dede Maksima Litvinova. Kako je mogao sovjetski državljanin oženjen Engleskinjom da dobije ministarski mandat u Staljinovo vreme?

Slonim: To je bilo čudno, ali moguće. Deda se oženio Engleskinjom Ajvi početkom veka u Londonu. Deda je bio emigrant. Tek kasnije ga je sovjetska vlast pozvala da predstavlja mladu sovjetskuvlast u Velikoj Britaniji.

RSE: Godina 1974. Moskovski aerodrom. Pred vama je put u SAD. Da li su na pasoškoj kontroli na vas gledali kao na neprijatelja?

Slonim: Pretražili su nas. Imali smo jedan kofer s nekim prekrivačima i drvenim babuškama. Imala sam 28 godina, moj sin 8. Naš prvi let bio je Moskva – Rim. Jer Amerikanci nisu mogli da izdaju punovažnu imigracionu vizu na teritoriji SSSR. U Rimu smo imali lekarski pregled, razgovor u Ambasadi i dobili smo vize. To je bio moj prvi boravak u inostranstvu – dve nedelje u Rimu. Odatle smo otišli za Cirih u posetu Solženjicinu. Sprijateljila sam se s njegovom ženom. Moj sin je naučio decu Solženjicina ruskim psovkama. Zatim smo otišli u London. Tamo nas je čekala moja baka Ajvi. Ona je veoma želela da ja živim u Engleskoj i da radim za BBC. Nagovorila me je da konkurišem za posao. Da je ne bih uvredila, predala sam dokumenta. I otišla sam za Ameriku. U Mičigen. Bez ikakve perspektive. U avionu je prikazivan užasan film o američkom fudbalu. Gledala sam i pomislila: kakva noćna mora, strašni ljudi skaču jedni na druge… Bilo je neprijatno. O Engleskoj sam znala sve, а o Americi malo toga, bilo je to za mene potpuno druga planeta. Ali tamo su me lepo dočekali moja sestra i njen muž, a potom i Josif Brodski.

RSE: Da li je on nekako uticao na vas?

Slonim: I više od toga. Njegova uloga je sudbinska. Kad smo se sreli u Americi odveo me je u restoran Four Seasons...

RSE: On je platio?

Slonim: Svakako. Ja nisam imala čime. Za ručkom me upitao kakvi su mi planovi. Upravo tako. Kao da mi je otac. Iako je bio svega pet godina stariji od mene. Odgovorila sam mu: “Josife, nemam nikakvih planova, niti imam pojma šta tražim ovde”. Odgovorio je: “Stara, pukla si”. Postavio mi je dijagnozu. Kupio je sinu i meni kartu za Detroit, odlučio je da me zaposli i poslao me je u En Arbor – to je Mičigen. Tamo je bila izdavačka kuća “Ardis” u kojoj su radili njegovi prijatelji. Svalila sam im se na grbaču, počela sam da radim u njihovom izdavaštvu. Do tada ništa nisam umela da radim. Umela sam da predajem engleski. Umela sam da prevodim dečje bajke s engleskog na ruski. To je sve. Za tri dana sam naučila da kucam na slepo sa osam prstiju. Krenula sam da kucam, unosim tekstove. Tako sam zarađivala za hleb. To je bio zanimljiv period: upoznala sam se sa studentima koji su tamo živeli. Marihuana mi se nije odmah dopala. Ali svakako, bilo je zanimljivo – odomaćila sam se u Americi.

Sačuvati nezavisnost

RSE: Zašto niste ostali tamo? Zašto niste utonuli u taj život?

Slonim: Ne znam. Želela sam da sačuvam izvesnu nezavisnost. Bilo mi je toliko lepo, toliko dobro... i tada – bum! Stigao je odgovor od BBC-ja. Sa sinom sam avionom stigla u London, narednog dana sam otišla na posao. To je bio oktobar 1975.Prevodila sam, čitala sam tekstove, uređivala književne programe, zatim sam postala viši producent.

RSE: U tih 13 godina vratili ste se u Moskvu kao turista na četiri dana.
Maša Slonim sa sinom Antonom
Maša Slonim sa sinom Antonom

Slonim: Da, i taj povratak na četiri dana bio je pun stresa. Više nego emigracija u SAD. Na sve strane su bile ograde, sivi zidovi, tama. Za 13 godina sam se odvikla od toga. Moje oči su se već navikle na boje… Autobusom sa aerodroma sam stigla u hotel “Rusija”. Stvari sam ostavila u svojoj sobi. Pasoš sam ostavila na recepciji radi registracije. I otišla sam kod prijatelja. Krozčetiri dana sam shvatila da pasoš nije kod mene, zaboravila sam na njega. Veoma sam se uplašila da neću moći da se vratim. Hvala bogu, pronađen je.

RSE: Ispričajte mi nešto o vašim muževima. Bilo ih je trojica?

Slonim: Četvorica. Griša Frejdin je prvi. To je bio brak iz mladosti. Spasila sam ga od nesrećne ljubavi. Griša sada živi u Kaliforniji. Prijatelji smo. Iz tog braka se rodio Anton. To je predivno. Griša i ja smo se brzo razišli. Našla sam mu ženu, Amerikanku. Oni su i dan danas u braku. Moj drugi muž bio je Englez Robin Filimor. On je bio lord.

RSE: U pravom smislu te reči?

Slonim: U pravom. Ja sam, pak, lady. Život s njim je podrazumevao obaveze. Bila sam za njega medicinska sestra. Ko je mogao da zna da ću, našavšise u Engleskoj, biti udata za alkoholičara? Trebalo je otići iz Rusije i udati se za alkoholičara. Imali smo problema. S vremena na vreme smatrao je da je Isus. To je pogoršavalo situaciju. On je bio talentovan. Voleo je rusku književnost. U mene se zaljubio jer je u tom trenutku čitao “Rat i mir”. Umislio je da sam ja Nataša. Živela sam s njim 11 interesantnih godina na njegovom imanju. Prefinjen, pametan, lep. Neverovatan. Umro je jer je zalio flašom konjaka neke tablete.

RSE: A treći muž?

Slonim: Raskinula sam ugovor sa BBC-em, jer su mi ponudili da snimam film u Rusiji pod nazivom “Druga ruska revolucija”. I pristala sam. Godinu i po dana rada. Intervjuisala sam Gorbačova, Jeljcina. I negde među Gorbačovim i Jeljcinom sam srela Serjožu Škalikova. Odličnog glumca Moskovskog umetničkog teatra. Zbog njega sam i ostala u Rusiji. Tada sam okrenula moj engleski list. Vratila sam se ovamo, iznajmila sam u Moskvi stan. Serjoža je bio 17 godina mlađi od mene. Ali eto, zaljubili smo se. Serjoža je već imao sina Semu. Serjoža je umro, a Sema je ostao sa mnom. Ja sam ga odgajala.

RSE: Četvrti muž nije bio glumac, lord ili profesor…

Slonim: On je bio stolar. Četvrti muž je bio moj Ženja. Za mene je bio arhitekta. Bio je fascinantan. Inteligentan. Bio je brodograditelj. Njegov otac je bio poznat graditelj ratnih brodova. Ženja je bio neobičan.

RSE: Ali on nije bio čovek iz vaših krugova. Kako ste se sreli?

Slonim: On je gradio meni i Serjoži kuću.

RSE: U koju se kasnije i uselio.

Slonim: Da. On je moj vršnjak. Umro je pre dve godine. I njegova smrt sada okreće moj ruski list. Moja romansa s Rusijom se ovim završava.

RSE: Da li mislite da je tema emigracije danas aktuelna u Rusiji?

Slonim: To je veoma aktuelna tema. Čujem o tome ne samo od prijatelja sa Facebook-a. Ko ne može da ode, on to želi. Ko može, taj ozbiljno o tome misli.

RSE: Ne tako davno je na federalnoj televiziji predsednikov drug, oligarh Kovaljčuk, rekao da je došlo vreme kada svi moramo da se izjasnimo gde je naš dom. Šta bi vi, Mašo, odgovorili Kovaljčuku?

Slonim: Moj dom je tamo gde su moji psi. Kada odlazim u Englesku čini mi se da je moj dom tamo. Kada se vraćam ovamo čini mi se da je i ovde moj dom. Na jugu Francuske mi se čini isto to. U jednom trenutku sam želela da kupim kuću u blizini Venecije. Dom je jezik, kultura. Dom su prijatelji. Dom je porodica.

RSE: Šta mislite, kakva je sudbina ruskih medija? Da li će to biti sporo i dugo propadanje? Ili će se desiti neki oštar rez koji će biti vezan uz promenu političke klime?

Slonim: Već smo videli rez za vreme “perestrojke”. Činilo se da ništa niotkuda ne može da se pojavi, kada se sve pokrenulo. Pojavili su se mladi novinari. Sada ne znam. Među vašom generacijom ima odličnih mladih novinara. A šta je iza vas, gde je polje na kojem se može nešto proizvesti? Ne vidim ga. Imate mogućnost da radite u slobodnim medijima. A oni koji dolaze posle vas – za njih takvo polje ne postoji. Ono je zaraslo korovom, kao i Kaluška oblast. Ti ljudi mešaju novinarstvo s reklamom. Oni se bave promicanjem gradonačelnika, gubernatora i činovnika.

RSE: Vi ste, između ostalog, u Rusiji predavali i budućim novinarima u školi “Internews”. Zar je sve to bilo za badava?

Slonim: Studenti su me još tada pitali: “Šta da radimo? Kako da opstanemo? Kako da radimo?” Tada sam im govorila da treba da traže drugu profesiju i da čekaju. Jedino što imate jeste vaše ime. Ne možete nekoliko godina da reklamirate gubernatora, da se predstavljate kao novinar i da mislite da će zatim, kada nastupi novo vreme, od vas postati zaista dobar novinar. Neki moji studenti se bave drugim stvarima. Drugi se nekako snalaze. Ali nešto sam ipak utkala u njih. Možda će moje principe ljudi moći iskoristiti ne samo u novinarstvu, već i u nečem drugom.

RSE: Znate li na koga me podsećate?

Slonim: Na koga?

RSE: Na Pipi Dugu Čarapu koja nikada nije odrasla. Sećate se kako je ona govorila: “Progutaću lek jer ne želim da ostarim”. I vi, kao i Pipi, imate svoga konja… vi ste doslovce međunarodna avanturistkinja. Gde biste vi hteli da budete sahranjeni kroz sto godina, kada umrete? U Rusiji? U SAD? U Engleskoj?

Slonim: Meni je potpuno svejedno. Želela bi da moj pepeo bude razasut. Ja toliko ne volim grobove. Truleće kosti… brrr… U grob ne želim. On je užasno mračan.

RSE: Želite da postanete vetar…

Slonim: To već jesam.

XS
SM
MD
LG