Nakon napada na romskog aktivistu Olaha Vincea ponovo se priča o povratku devedesetih. Neslavna titula Novog Sada, koji je proglašen za najopasniji grad u Srbiji ako se posmatra broj krivičnih dela po glavi stanovnika, samo pojačava osećaj nesigurnosti u ovom gradu.
Novi Sad – bezbedan grad, bio je slogan koji se proteklih godina pominjao kada se pričalo o životu u glavnom gradu Vojvodine. Ipak, neslavna statistika pokazuje da je 2013. Novi Sad bio prvi na listi sa najvećim brojem krivičnih dela po glavi stanovnika u Srbiji.
Jedan u nizu incidenata je i napad na romskog aktivistu Olaha Vincea. Njega i njegovu suprugu napala su četvorica muškaraca na ulici i još dvojica u dvorištu kuće gde on stanuje.
On kaže da je tokom druge polovine prošle godine počeo da dobija anonimne telefonske i SMS pretnje i dodaje da su pretnje počele kada je u medijima izneo optužbe za korupciju i diskriminaciju, a na račun gradskih vlasti u Novom Sadu, Nacionalnog saveta Roma i Kancelarije za inkluziju Roma Vojvodine.
“Sistem nikako da profunkcioniše,zakoni o nacionalnim manjinama se ne poštuju, a o osnovnim ljudskim pravima i da ne govorimo. Očigledno je da se nekima ne sviđa to da ja kritikujem rad institucija i to je to”, kaže Vince za naš program.
Sociolog Andrej Kubiček kaže da, kada je Olah Vince u pitanju, moramo imati na umu dva elementa:
“Situacija u svim slučajevima napada složena. Postoji više modela, jedan bi bio klasičan rasistčki napad koji podrazumeva da napadač ne zna ništa o žrtvi osim da je Rom i to je njemu dovoljno. U ovom slučaju postoji jedan bitan element a to je da je u pitanju aktivista, čovek koji je poznat široj javnosti, i prosto u ovom slučaju ne možemo razdvojiti činjenicu da je u pitanju aktivista i građanin romske nacionalnosti”, smatra Kubiček.
Pisac i aktivista za ljudska prava Nedim Sejdinović kaže da se pokazatelji povratka “devedesetih” u Srbiji oslikavaju i u načinu komuniciranja medju ljudima. Nasilje kao dogovor je danas dominantno.
“Mi nemamo tradiciju kulture nenasilne komunikacije, čak i oni koji pokušavaju da uvedu neki model nenasilne komunikacije bivaju odbačeni. Posebno je osetljiva situacija u proteklih godinu i po dana, posebno u pojedinim lokalnim sredinama gde se primenjuje isti onaj model koji je bio korišćen devedesetih, da se raščisti sa onima koji su drugi ili drugačiji na bilo kojoj osnovi, da li zbog drugačijeg političkog ubeđenja, da li zbog pripadnosti određenim društvenim grupama”, smatra Sejdinović.
Novi Sad – bezbedan grad, bio je slogan koji se proteklih godina pominjao kada se pričalo o životu u glavnom gradu Vojvodine. Ipak, neslavna statistika pokazuje da je 2013. Novi Sad bio prvi na listi sa najvećim brojem krivičnih dela po glavi stanovnika u Srbiji.
Jedan u nizu incidenata je i napad na romskog aktivistu Olaha Vincea. Njega i njegovu suprugu napala su četvorica muškaraca na ulici i još dvojica u dvorištu kuće gde on stanuje.
On kaže da je tokom druge polovine prošle godine počeo da dobija anonimne telefonske i SMS pretnje i dodaje da su pretnje počele kada je u medijima izneo optužbe za korupciju i diskriminaciju, a na račun gradskih vlasti u Novom Sadu, Nacionalnog saveta Roma i Kancelarije za inkluziju Roma Vojvodine.
“Sistem nikako da profunkcioniše,zakoni o nacionalnim manjinama se ne poštuju, a o osnovnim ljudskim pravima i da ne govorimo. Očigledno je da se nekima ne sviđa to da ja kritikujem rad institucija i to je to”, kaže Vince za naš program.
Sociolog Andrej Kubiček kaže da, kada je Olah Vince u pitanju, moramo imati na umu dva elementa:
“Situacija u svim slučajevima napada složena. Postoji više modela, jedan bi bio klasičan rasistčki napad koji podrazumeva da napadač ne zna ništa o žrtvi osim da je Rom i to je njemu dovoljno. U ovom slučaju postoji jedan bitan element a to je da je u pitanju aktivista, čovek koji je poznat široj javnosti, i prosto u ovom slučaju ne možemo razdvojiti činjenicu da je u pitanju aktivista i građanin romske nacionalnosti”, smatra Kubiček.
Pisac i aktivista za ljudska prava Nedim Sejdinović kaže da se pokazatelji povratka “devedesetih” u Srbiji oslikavaju i u načinu komuniciranja medju ljudima. Nasilje kao dogovor je danas dominantno.
“Mi nemamo tradiciju kulture nenasilne komunikacije, čak i oni koji pokušavaju da uvedu neki model nenasilne komunikacije bivaju odbačeni. Posebno je osetljiva situacija u proteklih godinu i po dana, posebno u pojedinim lokalnim sredinama gde se primenjuje isti onaj model koji je bio korišćen devedesetih, da se raščisti sa onima koji su drugi ili drugačiji na bilo kojoj osnovi, da li zbog drugačijeg političkog ubeđenja, da li zbog pripadnosti određenim društvenim grupama”, smatra Sejdinović.
