Nedjelja, 23. novembar/studeni 2014, 04:26 CET

Svijet

Mit o nuklearnoj neophodnosti

Majak nuklearni kompleks, Rusija
Majak nuklearni kompleks, Rusija
Autor: *Vord Vilson (Ward Wilson) - The New York Times, priredio Dragan Štavljanin

Pre pet godina, četiri velikana američke spoljne politike – bivši državni sekretari Džordž Šulc (George P. Shultz) i Henri Kisindžer (Henry A. Kissinger), zatim nekadašnji sekretar odbrane Vilijam Peri (William J. Perry) i bivši senator Sem Nan (Sam Nunn) – pozvali su na stvaranje sveta slobodnog od nuklearnog oružja, čime je ideja, koja je bila na marginama pacifičkog idealizma, sada dobila na značaju i postala jedna od ključnih tema spoljnopolitičke debate.

Oko 76 miliona američkih “baby boomers” (rođenih neposredno nakon Drugog svetskog rata) odrasli su tokom Hladnog rata, kada je veliki strah od nuklearnog oružja prožimao svakodnevni život – od školskih vežbi do pravljenja skloništa u kućama. Onda je tokom 1980-ih u vreme predsednikovanja Ronalda Regana (Reagan), imajuću u vidu i velike antinuklearne demonstracije, u pregovorima sa Sovjetskim Savezom drastično smanjen nuklearni arsenal dve supersile.

Međutim, tužno je da je takva inicijativa u zastoju. Deo razloga je strah od nuklearnog oružja koje poseduju drugi: Džordž Buš (George W. Bush) je iskoristio strahove od nuklearnog oružja da bi opravdao invaziju na Irak 2003. Većina kandidata Republikanaca za predsednika SAD izjavljivala je prošle godine da bi radije ratovali sa Iranom nego da mu dozvole da dođe u posed atomske bombe.

Postoji takođe mala grupa ljudi koja žarko veruje u nuklearno oružje. Da bi izdejstvovao usvajanje novog sporazuma sa Rusijom o smanjenju nuklearnog oružja 2010. godine (START), predsednik Obama je morao da obeća da će potrošiti 185 milijardi dolara za modernizaciju nuklearnih raketa i sistema za njihovo lasniranje u narednih 10 godina, što potvrđuje da još uvek postoji snažna podršku ovom oružju. To se može objasniti sa pet veoma uvreženih mitova.

Prvi mit je da je nuklearno oružje promenilo tok Drugog svetskog rata.  Ako ostavimo po strani pitanje moralnosti odluke SAD da bace bombe na Hirošimu i Nagasaki, nova istraživanja istoričara Tsuošija Hasegave i drugih naučnika pokazuju da se Japan predao ne zbog američke akcije već zato što je Sovjetski Savez napustio neutralnu poziciju i uključio se u rat protiv njega.

Šezdeset šest japanskih gradova je već bilo uništeno od konvencioalnog oružja, tako da dva dodatna razorena atomskom bombom nisu predstavljala veliku razliku. Pravdanje predaje bačenom atomskom bombom je bilo podesno i za japanske lidere, jer im je to omogućavalo da pripišu poraz “čudesnom” oružju.

Drugi mit se odnosi na masovno uništenje. Međutim, time se ne pobeđuje u ratu, kao što je to moguće ubijanjem vojnika. Nijedan rat nije dobijen samo ubijanjem civila. Opsada Lenjingrada od 1941 do 1944. godine nije odvratila sovjetske lidere od borbe protiv Hitlera, kao što nije bombardovanje Drezdena 1945. primoralo Nemačku da kapitulira. Sve dok vojska ima šanse da pobedi, ratovi se nastavljaju.

Gradnja još razornijeg oružja samo povećava strahote rata, ali ne i izvesnost njegovog okončanja.

Treći mit se tiče pouzdanosti nuklearnog odvraćanja (deterrence). Mnogi lideri su preuzeli rizik i ponašali se agresivno tokom nuklearnih kriza. Predsednik SAD Džon Kenedi  (John F. Kennedy) i njegovi savetnici su znali 1962. da blokadom Kube rizikuju nuklearni rat. To su pomenuli kao mogućnost 60 puta dok su razmatrali različite opciije. Međutim, odlučili su se da deluju. Pobornici upotrebe ovog oružja mogu da tvrde da nijedna nuklearna kriza nije prerasla u nuklearni rat, što je potvrda efikasnosti strategije odvraćanja. Međutim, time redefinišu svoje ciljeve.

Prvobitno se smatralo da će nuklearno oružje osigurati uspeh u pregovorima, sprečiti bilo kakav napad – konvencionalni ili nuklearni – i omogućiti zemljama da sa nuklearnim kišobranom zaštite svoje prijatelje.

Rusi nisu bili zastrašeni tokom pregovora nakon Drugog svetskog rata (kada još nisu došli u posed nuklearnog oružja). Izraelsko-arapski sukob 1973, kao i oko Foklandskih ostrva, pokazao je da je moguće voditi rat protiv zemalja koje poseduju nuklearno oružje, odnosno da ono ne sprečava konvencionalne ratove.

Treba odbaciti i argument o nuklearnom kišobranu. Ako Velika Britanija, kao zemlja sa nuklearnim oružjem, nije mogla sprečiti napad na svoja udaljena ostrva, kako onda koncept odvraćanja može onemogućiti vojni udar na druge države?

Četvrti mit odnosi se na dugi mir. Ističe se, naime, da odsustvo nuklearnog rata od 1945. znači da je atomsko oružje “očuvalo mir”.

Ne bismo leteli avionom za koga nadležni tvrdi da poseduje uređaj koji sprečava bilo kakav mehanički kvar - što bi se pokazalo na jednogodišnjem primeru 100 tako opremljenih aviona bez ijedne nesreće – a onda odjednom prekinu sve inspekcije i opravke i odluče da se isključivo oslone na te nove uređaje.

Poslednji i najtvrdokorniji mit se tiče nepovratnosti procesa. Kada god idealisti saopšte da žele da zabrane nuklearno oružje, takozvani realisti uzvrate: “Ne možete vratiti nuklearnog genija u bocu”. Tačno je da nijedna tehnologija nije ukinuta, ali je vremenom prestala da se koristi (probajte da dobijtete tehničku podršku za bilo koji uređaj stariji od tri godine). Razni uređaji nestaju jer bivaju zamenjeni modernijim tehnologijama ili jednostavno nisu bili dobri. Ovde nije reč o tome da se nuklearno oružje ukine, već da li je korisno, a što je upitno, imajući u vidu da ga niko nije upotrebio u poslednjiih 67 godina.

Ne žele svi nuklearno oružje. Većina ljudi nije primetila da je 12 zemalja ili odustala od nuklearnih programa, demontirajući postojeće oružje – kao što je to uradila Južna Afrika početkom 1990-ih, ili prepuštajući ga drugim zemljama, poput Kazahstana nakon raspada Sovjetskog Saveza 1991., kada je Rusija preuzela njegov nuklearni arsenal. S druge strane, samo devet zemalja ima nuklearne glave (SAD, Rusija, Britanija, Francuska, Kina, Indija, Izrael, Pakistan i Severna Koreja).

Često se smatra da bi se Izrael poslednji odrekao nuklearnog oružja, imajući u vidu njegovu istoriju i duboko osećanje odgovornosti da zaštiti jevrejski narod nakon užasa Holokausta. Međutim, Izrael ima i moćnu konvencionalnu armiju, saveznik je najmoćnije države na svetu i njegovi lideri poseduju istančani osećaj za vojne realnosti. Oni shvataju da nuklearno oružje predstavlja veću opasnost po manje nego veće zemlje. Dvadeset nuklearnih glava ispaljenih na Izrael bi pričino mnogo veću štetu nego ista količina oružja koja bi pogodila Iran.

Male zemlje su uvek bile ranjive. U svetu bez nuklearnog oružja, one bi se štitile kao i uvek dosada: stvaranjem savezništava sa moćnima i izbegavanjem antagonizama sa susedima.

Francuska, a ne Izrael, verovatno je poslednja zemlja koja bi se odrekla nuklearnog oružja, jer joj ono pomaže da sačuva imidž svetske sile. U svetu bez nuklearnog oružja, Francuska bi bila samo zemlja osrednje snage sa bogatom kuhinjom. Stvarna vrednost nuklearnih bombi jeste u njihovom statusnom simbolu, a ne kao oružja za praktičnu upotrebu. 

SAD i druge nuklearne sile moraju da postupno ukidaju nuklearno oružje, ali to neće biti lako. Mnogi lideri imaju veoma malo interesa da se odreknu moći – stvarne ili zamišljene. Svaki sporazum mora da uključi strogu inspekciju i  opsežne zaštitne klauzule. To iziskuje da se sve zemlje sa nuklearnim oružjem angažuju u komplikovanom diplomatskom procesu.

U prošlosti se pregovaralo o zabrani drugih opasnih oružja, kao što su hemijsko i biološko. Ove zabrane – kao i zakoni – ponekad se krše. Međutim, svet je mnogo bezbedniji sa ovim zabranama nego bez njih.

Kao što je Regan znao, nuklearno oružje čini svet opasnijim a ne bezbednijim. Zamislite da su čuvari u bankama naoružani sa dinamitom i upaljačem i shvatićete u kojoj meri je nuklearno oružje korisno: moćno, ali nezgrapno za korišćenje.

Nuklearno oružje je stvoreno iz straha, razvijano je i održava se zbog straha. Ono je dinosaurus sa evolutivni čorsokakom, odnosno krajem. Trendovi u današnjim ratovima su ka opremanju sa manjim, sofisticiranijim, efikasnijim preciznim oružjima sa navođenjem. Nuklearno oružje – veoma opasno i ne preterano korisno – pripada prošlosti.

*****

* Vilson je saradnik Instituta za međunarodne studije u Montereju (the Monterey Institute of International Studies) i autor knjige “Pet mitova o nuklearnom oružju” (Five Myths About Nuclear Weapons).
Ovaj forum je zaključen
Sortiranje komentara
Komentari
     
Ime: Anonimni posjetilac Grad: BiH
16.01.2013 07:58
Prvi mit.Ako je i istina da je Japan kapitulirao, ne zbog Hirosime i Nagasakija, nego zbog ulaska SSSR-a u rat, takodje je istina da je SSSR napao Japan tek kada je USA odlucila upotrebiti nuklearno oruzje. Pa gospodin Hasegava bi to morao znati, ili su mozda i njemu u skoli prosipali demagogija kao i nama na Blakanu.(o drugom svjetskom ratu, i poslije).