Naš kolumnista Predrag Lucić ovaj put prenosi poslovni razgovor predsednika Srbije Tomislava Nikolića sa savetnikom za pravna pitanja Oliverom Antićem.
- Bonđorno, prezidente! Bonđorno, sinjor Toma! Kome stai?
- Šta ti je, Olivere?
- Non ć'e pica kome gibanica, e vero?
- Ništa ja tebe ne razumem.
- Kako ne razumete? Niste valjda već zaboravili italijanski?
- Pa dobro, razumem poneku reč. Znam šta je pica. Naravski, znam i šta je gibanica, samo nisam znao da se to i na italijanskom tako kaže. A znam i šta je Vero.
- Verujem da znate šta je vero, al svejedno da vas preslišam. Šta je, dakle, vero?
- Ona velika samousluga na Novom Beogradu, blizu one klinike gde sam onomad štrajkovo glađu. Mnogo dobre maslinke imaju. To mi je savetovo jedan iznutricionista: da su maslinke idealna klopa kad čovek štrajkuje glađu. Valjda zbog vitamina i minerala...
- Malo vam se, šefe, pomešao grčki i italijanski. Taj Vero o kom vi govorite je grčki trgovački lanac, a vero na italijanskom znači...
- Ma zabole me uvo šta znači! Izem ti Italijane i njihov jezik!
- Što, šefe? Zar poseta Italiji nije bila uspešna?
- Pa kako se uzme. S jedne strane, sve sam lepo izdogovaro s njihovim predsednikom i premijerom. Oni uopšte neće da postavljaju nikakve uslove oko Kosova...
- Znači: ostaje Kosovo nostro?
- Šta, bre, nostro?
- Pa naše. Nostro na italijanskom znači naše. Niste čuli tu reč ni od Napolitana ni od Montija?
- Izem li ga, mislim da nisam.
- Onda je dobro. Sigurno su onda rekli: Kosovo vostro.
- A šta je vostro?
- Pa na italijanskom vaše. Al kad oni vama kažu da je vaše, onda znači da je naše.
- Nemoj, Olivere, da me smaraš s tim italijanskim. Dosta mi je bilo onih njihovih novinara. Ja njima lepo krenem, ko dobar gost, da pričam šta sve znam o njihovoj zemlji: Fijat, Alfa Romeo, Paolo Rosi, Sofija Loren... A oni meni, valjda da se pokažu dobri domaćini, krenuli da nabrajaju šta sve znaju o nama.
- Pa šta znaju?
- Izem im znanje! Srebrenica, Karadžić, Mladić... I onda u njihovim novinama ne izađe ništa što sam lepo reko o Italiji, ali izađe sve što sam reko o Srebrenici, Karadžiću i Mladiću.
- Pa dobro. Pretpostavljam da ste i o njima lepo govorili.
- Naravski da jesam. Reko sam da u Srebrenici nije bilo genocida, već samo pojedinačnih zločina. I reko sam da nijedan Srbin ne priznaje da se tamo desio genocid, pa tako ni ja.
- I šta su oni rekli?
- Ništa. Samo su to objavili. I nisam ni poleteo sa onog njihovog Surčina, kad me zove Montgomeri i pita da jesam li ja normalan, da šta opet lupetam po novinama, da će opet da se javi Stejt Dipartment, da zašto kvarim naš zajednički posao...
- Ništa se vi, šefe, ne sekirajte. Imaju oni u Americi pametnija posla od čitanja italijanskih novina. Tamo je sad kampanja i svi slušaju samo šta kaže Romni, šta kaže Obama. Mi možemo da govorimo šta nas je volja, niko nas ne zarezuje. A šta ste rekli za Karadžića i Mladića?
- Reko sam da oni nisu nikakvi zločinci i da su nevini sve dok sud ne dokaže suprotno.
- Trebali ste još da kažete da su oni nevini čak i ako ih sud u Hagu proglasi krivima, jer uvek može da se poništi presuda. Evo, knez Pavle Karađorđević je živ dokaz da presuda može da se poništi i posle smrti nepravedno osuđenog.
- Kako može da bude živ dokaz ako je mrtav?
- Nemojte da ste profesionalno deformisani. Uostalom, i sami znate da niti je svaki mrtvac sahranjen, niti je u grob lego samo onaj ko je mrtav.
- Ali knez Pavle je dva puta lego u grob.
- I šta oćete da kažete?
- Pa koliko ja znam o poslu, još se nije desilo da živ čovek dva puta bude sahranjen.
- A kako onda, čisto onako stručno, objašnjavate ovo sa čiča Dražom? Čovek evo sada u petak proglašen mrtvim, a niko ne zna kad će i gde da bude sahrana.
- Ne znam šta da ti kažem, Olivere. Nije trebalo da ga se proglašava mrtvim, ako ne može ljudski i hrišćanski da ga se pokopa.
- To je tako po pravilima vašeg zanata. Ali sa pravne strane, on ne može da bude rehabilitovan bez službenog dokaza o smrti.
- Ja ne znam da se pronašo ikakav službeni dokaz.
- Sudska odluka može da bude službeni dokaz.
- Može da bude, al ne mora da znači.
- Jasno da ne mora. Kad ga rehabilitujemo, onda možemo da poništimo sudsko rešenje o smrti. I da se čiča Draža opet proglasi živim.
- A što da ga proglašavamo mrtvim pa živim?
- Pa da imamo neko opravdanje pred istorijom što mrtvog čoveka nismo sahranili uz sve dužne počasti. Prosto ko pasulj!
- Meni to zvuči malo komplikovano. Naročito posle ovog što si ti izjavio dok sam bio u Italiji.
- Pa nisam ja, šefe, reko ništa loše.
- Jesi reko da je Jugoslavija trebala da ostane u Trojnom paktu?
- Razume se da sam reko. Da smo ostali u Trojnom paktu, ne bi nas posle rata porobili Hrvati i Slovenci. Ne bi nam Kardelj trovao decu sa onim antisrpskim sokićima, kako se zvaše, Dvojni C.
- Mani sad sokiće! Reci ti meni: šta bi u tom slučaju bilo sa čiča Dražom?
- Ništa. Bio bi živ i zdrav. Komunisti ne bi mogli da ga osude na smrt i ne bi bilo čitave ove sudske zavrzlame.
- Kako to misliš?
- Pa lepo. Draža bi kao oficir bio lojalan međunarodnom sporazumu koji je potpisala Jugoslavija. I službovo bi u miru sve do kraja rata.
- Ali u tom slučaju ne bi bilo Ravnogorskog pokreta?
- Naravski da ne bi.
- E pa, stani malo, Olivere! Ne možeš ti tek tako da izbaciš i čiča Dražu i četnike iz srpske istorije! Mi danas učimo decu da se Draža junački suprotstavio nemačkom okupatoru...
- Nemci u tom slučaju ne bi bili okupatori i niko ne bi trebao da se junači. Izem ti takvo junačenje!
- Ali Trojni pakt je izgubio rat. To znači da bi ga izgubila i Jugoslavija kao članica pakta.
- Pa šta onda? Izgubila bi rat ko što su ga izgubile i Bugarska i Rumunija i Mađarska. Posle rata bi se uspostavila parlamentarna monarhija i mi bismo, ko što sam reko, veoma brzo bili na nivou Španije, Belgije, Švedske i ostalih monarhija.
- Ja nešto ne razumem kako možeš da izgubiš rat ko Bugarska, Rumunija i Mađarska, a da posle ne budeš ko te zemlje, već ko Španija, Belgija i Švedska.
- Sve se može, šefe, kad se hoće.
- Nisam siguran, Olivere. Ja u tom slučaju, i kad bih hteo, ne bi mogo da budem predsednik Srbije.
- A što da ne?
- Pa ko prvo, ne bi bilo Srbije, već bi bilo Jugoslavije. A ko drugo, Jugoslavija bi bila, ko što kažeš, parlamentarna monarhija, a u parlamentarnim monarhijama nema predsednika. Ima samo kraljeva i kraljica.
- I šta bi falilo da kralj i kraljica, s Božijom pomoći, vladaju, a da se vi lepo bavite svojim poslom, da imate naprimer privatnu firmu za sahrane?
- Ali, Olivere, u tom slučaju ni ti ne bi mogo da budeš moj savetnik.
- A što ne bi?
- Pa šta će mi takav savetnik u privatnoj firmi? Šta ti uopšte znaš o sahranama?
- Ja bih, šefe, mogo ladno da vas savetujem isto ko i danas. I bio bih vam neophodan.
- Kako to misliš?
- Evo vidim da ni ko predsednik ne umete da ukopate celu zemlju bez mojih saveta, pa kako da to onda uradite ko običan preduzetnik?!