Utorak, 03. maj/svibanj 2016, 16:27 CET

    Iz mog ugla

    Lucić: Antologija srpske poezije u prahu

    Ivica Dačić
    Ivica Dačić

    Multimedija

    Audio
    Blekberi-razgovor između preduzetnika poznatog pod umetničkim imenom Miša Banana i njegovog susretljivog poznanika Ivice Dačića.

    - Ćao, druže, ovde Miša.

    - Kaži, Mišo! Šta se radi?

    - Pa ko i uvek. Ista pesma.

    - Koja pesma?

    - Kako: koja pesma? Pa ona naša, za koju ne treba svako da zna.

    - Bogami, Mišo, ni ja ne znam na koju pesmu misliš.

    - Pa na onu tetka Desinu:

    „Srbija je velika tajna:
    ne zna dan šta noć kuva
    niti noć zna šta zora rađa...“


    - Nisam siguran da sam baš najbolje razumeo...

    - Nemoj da me razočaravaš. Ajde, potrudi se malo!

    - Trudim se, ali ne ide. Mislim, razumem ja da je Srbija velika tajna, ali...

    - Nema, druže, nikakvo „ali“. Šta „ali“? Ili umemo da čuvamo tajnu ili ne umemo. A ko ne
    ume da čuva tajnu, taj ne ume – ko što sama pesma kaže – da čuva ni Srbiju.

    - Ti, Mišo, znaš da ja čuvam Srbiju.

    - Pa lepo, čuvaj je i dalje! A ja ću da se pobrinem da joj ništa ne fali. Samo moram da ti kažem da sam u poslednje vreme veoma zabrinut.

    - Zašto? Šta nije u redu?

    - Stara pesma, druže, stara pesma.

    - Koja pesma?

    - Pa znaš kako počinje „Pesma trave“ Stevana Raičkovića:

    „Imaju trave jednu misao tešku kao kamen
    Jer one meni kažu: 'Ne treba tvoja pesma...'“


    Razumeš šta oću da kažem?

    - Stvarno ne razumem.

    - Oću da kažem da ne bih voleo da sve završi ko u toj pesmi:

    „Ležim u travi visokoj i neodređeno mislim.
    Mrav jedan na mom kolenu kao na bregu čovek.
    Nemiran, mrav stoji. Ja ćutim. I to je moja pesma.
    Sasvim zamišljen, ležim u travi. Trave šume teško kao kamen.“


    Jesi sad razumeo šta je pesnik hteo da kaže?

    - Pa mislim da je hteo da kaže da mu nije lako.

    - E, tako ni meni nije lako. Znaš, ne bih hteo da se osetim suvišnim ili da, ne dao Bog, neko prođe, pa da trava više ne raste.

    - Ajde, ne beri brigu! Pa ko može da prođe i sve da pogazi?

    - Znaš kako kaže isti pesnik:

    „Magla vlada svetom (il se sprema).
    Od nje se više odvojiti neću.
    Čim zavesu maknem: već na mene sleću
    Dimljive latice cveta koga nema.“


    - A zašto ti, Mišo, meni recituješ te pesme o travi i cveću? Pa nisam ja ministar poljoprivrede, već ministar znaš već čega.

    - Zato i govorim baš tebi. Ako si iz pesme shvatio da magla vlada svetom, onda možeš da shvatiš i zašto te zovem i šta ne treba da radiš.

    - A šta to ne treba da radim?

    - Pa ne treba da sprečavaš prodaju magle.

    - Možeš li malo jasnije, malo manje maglovito?

    - Mnogo si naporan, druže! Čuo si za Milana Dedinca?

    - Čuo sam.

    - Čuo si onda i za njegovu čuvenu pesmu „Trava u snu i na javi“, onu što počinje:

    „Tri noći, tri puna dana opčinjen bejah od trave...“

    I gde čovek jasno, da ne može jasnije, kaže:

    „Ispod tog ogromnog cveta koji se širi iz mraka
    ja videh da celim svetom svud vlada svemoćno trava.“


    - Ali malopre si reko da svetom vlada magla...

    - To su te pesničke slobode. Jedan pesnik kaže „magla“, a i detetu iz osnovne škole je jasno na kakvu maglu misli kad pomene „dimljive latice cveta koga nema“, dok drugi, nešto manje hermetičan pesnik ide direktno u glavu i kaže „trava“. Prema tome, obrati pažnju šta ti se govori. I uključi malo mozak, pa ćeš da vidiš da se ne radi ni o magli ni o travi, već o metafori. Znaš šta je metafora?

    - To je ono kad pesnici govore a da ih niko ne razume.

    - Tačno, druže. Ali isto tako treba da znaš da ti nisi niko i da si dužan da razumeš ovo što ti govorim.

    - Kako da razumem kad mi govoriš u šiframa ko da sam ministar poezije, a ne ministar znaš već čega? Govoriš o travi koja nije trava, magli koja nije magla... Sami, bre, neki fantomi!

    - Nisu fantomi već „Priviđenja“.

    - Kakva priviđenja?

    - Istoimena pesma Miloša Crnjanskog. Pažljivo me slušaj:

    „Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni
    što se sad, nestajući, rasipa u prazninu,
    osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?
    Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni
    na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,
    stresao, ustreptao, svoj zvezdani, zračni, čisti prah?“


    - Kakav sad crni prah?

    - Ko kaže da je crn?

    - Pa kakav da bude prah kod Crnjanskog?

    - Nemoj da si bukvalan! Ne misliš valjda da Crnjanski peva o biberu?!

    - A o čemu peva?

    - Razmisli malo... Evo, ukapiraćeš pomoću nekoliko stihova Aleka Vukadinovića:

    „Sav u čudu put svoj gledam

    Prvu crtu pitam Kuda
    I gle čuda
    Kako ravan put krivuda“


    Ako ni sad nisi ukapiro, onda stvarno ne znam hoćemo li ikad da se razumemo.

    - Šta da ukapiram kad u toj pesmi nema nikakvog praha?! Samo neka crta, pa onda krivudanje...

    - Veruj mi, još nisam naišo na ovako komplikovan slučaj. Pa od čega je crta, šta misliš?! I što put krivuda?

    - Ne znam, nisam ja ministar saobraćaja...

    - Izem ti čoveka kod kog ne pomaže ni cela istorija srpske poezije!

    - Pa daj nešto u prevodu...

    - Evo ti Gustav Krklec u prevodu s hrvatskog:

    „Sve je belo, sve je belo:
    grad i selo, polje, gaj.
    Celog dana, veče celo
    svud se blista beli sjaj.“


    Jel ti sad napokon jasno?

    - Mislim, mislim, mislim da sam uhvatio metaforu.

    - E pa ako si je uhvatio, ima odmah da je pustiš.

    - A zašto?

    - Pa zato što nije tvoje da mi kvariš posao.

    - Ništa ja neću da kvarim, ali daj mi, pobogu, objasni: čime se ti, čoveče, ustvari baviš?

    - Objašnjavam ti već frtalj sata, ali isti đavo objašnjavo ja tebi ili zidu. Metaforama se
    bavim, metaforama, eto čime!

    - Oćeš da kažeš da pišeš pesme?

    - Ma jok, bre! Ako je metafora govor u prenesenom značenju, šta ja onda radim?

    - Da možda ne prenosiš značenje?

    - Otprilike. Mislim, ne prenosim ga ja lično, ima ko će da prenese. Ja samo organizujem i vodim računa da se značenje prenese tamo gde treba. A na tebi je da mi, metaforički kazano, obezbediš slobodu izražavanja. I da sve to bude lepo i diskretno ko u pesmi tetka Dese:

    „O tebi neću govoriti ljudima.
    Neću im reći da li si mi samo
    poznanik bio, ili prijatelj drag;
    ni kakav je, ni da li je
    u našim snovima i žudima
    dana ovih ostao trag.“


    Eto, toliko od mene!
    - Čekaj, Mišo, nisi me valjda samo zato zvao?

    - Da budem iskren, nazvo sam te samo da vidim hoćeš li da se javiš na taj blekberi što ti ga je šef po meni poslo.

    - Pa vidiš da sam se javio...

    - Odlično si uradio. Sad mogu da potvrdim šefu da te imamo na vezi.

    Predrag Lucić

    Rođen je 1964. u Splitu, gdje i danas živi. Jedan je od osnivača i kreatora "Feral Tribunea" - glasila hrvatskih anarhista, protestanata i heretika.

    Ovaj forum je zaključen
    Komentari
         
    Nema komentara u ovom forumu. Budite prvi i dodajte komentar.
    Novi serijal RSE
    Vaš JavaScript je isključen ili imate staru verziju Adobe Flash Player-a. Preuzmite posljednju verziju Flash Player-a.
    "Perspektiva": Druga epizoda – Podgoricai
    X
    01.05.2016
    RSE u saradnji sa NED emituje TV serijal o omladini i najosjetljivijim društvenim temama na Balkanu. U novom ciklusu Serijala razgovaramo sa mladima Podgorice. Voditelj je Marčelo. Producent je Mebius film iz Sarajeva.