U Srbiji već dugo prva asocijacija na navijače nisu zaljubljenost u sport ili želja za uspehom sportskog kluba koji prate, već divljanje koje za epilog neretko ima i gubitak života, a gotovo je po pravilu praćeno nacionalističkim i šovinističkim porukama i ispadima. Huliganstvo je često prećutno ili direktno podržavano i od strane državnih funkcionera, a njihovo je kažnjavanje uglavnom na ivici zakonskog minimuma.
Izraz „navijač“ u Srbiji se poslednjih godina izjednačio sa terminom „huligan“. Do toga su doveli bezbrojni primeri divljanja beogradskim ulicama, paljenja ambasada, tuča s policijom, masovnih krađa, prebijanja francuskog državljanina do smrti.
U svim tim i mnogim drugim incidentima, uvek su zajedno učestvovali navijači i ekstremni desničari:
(VIDEO: Sukob policije i protivnika Parade ponosa, oktobar 2010.
Narednog vikenda u Beogradu bi trebalo da bude održana Parada ponosa. Kako se taj datum približava, preteće poruke kako javno izrečene, tako i ispisane auto-lakom po zidovima beogradskih ulica, jasno ukazuju da se huligani ponovo pripremaju za nasilje.
Kao i prethodnih godina, sve češće su i ozbiljne pretnje LGBT populaciji, pa aktivisti za ljudska prava apeluju na državu da hitno reaguje i zaštiti svoje građane:
„Verujemo da bi ovakvih stvari bilo znatno manje ukoliko bi postojala koordinisana i jasna poruka države i njenih institucija da tako nešto nije dopušteno”, rekao je
Boban Stojanović iz Organizacionog odbora Parade ponosa, ali je poruka koja od države stiže huliganima, međutim, potpuno drugačija.
Epilog gotovo svih suđenja bile su na kazne na granici zakonskog minimuma ili ispod njega, a i one oštrije su u žalbenim postupcima smanjivane na pola, kao što je to bio slučaj sa navijačima Partizana koji su osuđeni zbog brutalnog ubistva francuskog državljanina
Brisa Tatona.
I za paljenje više ambasada i stranih predstavništava u noći 21. februara 2008. godine, nakon što je Kosovo proglasilo nezavisnost, do sada je izrečena samo jedna, i to oslobađajuća presuda.
Za duge procese i mlake kazne, prema mišljenju direktora Beogradskog Centra za ljudska prava
Vojina Dimitrijevića, postoje dva osnovna razloga:
„Jedan od razlog je strah, jer zapravo, kod svakih izbora postoji strah da će na vlast doći neko ko je po volji onih koji vrše takva nasilnička dela i da će taj posle možda da se sveti onome ko sa njima bude oštrije postupao. Drugo, u izbegavanju da se krene na neke više funkcionere. To bežanje svedoči o tome da, prvo, postoji mnogo ljudi i na takvim položajima koji misle da su takvi izrazi revolta u redu, a drugo da postoji strah da se pokreću postupci prema višima, jer postoji uverenje da oni možda jednog dana mogu doći na vlast i svetiti se onima koji su pokretali takve postupke.“
Pravdanje nasilja
Strah kod onih koji je trebalo da pokreću postupke i ne iznenađuje, ako se podsetimo izjava državnih funkcionera, od kojih su neki ponovo u vlasti, davanih u danima nakon paljenja ambasada.
Velimir Ilić, koji je ministar i u aktuelnoj Vladi, tada je pravdao nasilje, pa čak i držao lekcije novinarima koji su napadače na ambasade nazivali huliganima:
„Razbili su nam državu i razbijaju je i dalje i nije ni čudo što srpska mladost, iz jednog protesta, razbije po neki prozor.“
Američka ambasada u Beogradu nakon paljevine, februar 2008.x
Američka ambasada u Beogradu nakon paljevine, februar 2008.
Osim pravdanja postupaka huligana, državni funkcioneri su neretko dovođeni i u neposredniju vezu sa njima, ali ta povezanost nikada nije temeljnije istražena.
Tako je, na primer, ostalo nejasno ko je naredio policiji da se povuče pred najezdom huligana koji su krenuli u napad na ambasadu SAD i da li je, kako to tvrde mnogi, pa i bivši ambasador SAD,
Kameron Manter, sa tim napadom veze imao i tadašnji premijer
Vojislav Koštunica.
„Postoje jasne indicije da je ta naredba da se povuku policijske snage ispred američke ambasade došla sa veoma visokog nivoa” ,kaže predavač na britanskom Otvorenom univerzitetu
Jovan Bajford, stručnjak za ekstremne grupe, te dodaje da je jasno da se izbegava procesiranje odgovornih:
„Sve što je vezano za nezavisnost Kosova i događaja koji su usledili nakon toga su u Srbiji još uvek politički veoma osetljive teme. Verovatno postoji neka kalkulacija da traženje odgovornosti u okviru viših struktura ne bi ni današnjoj Vladi donelo popularnost.“
Instrumentalizovanje navijača i korišćenje za političke ciljeve, počelo je još devedesetih godina, a nastavilo se do danas.
Sociolog sporta
Dragan Koković, ukazuje da se situacija neće popraviti dok se to ne promeni.
„Ne smete instrumentalizovati navijače. Onog trenutka kada ste ih jednom instrumentalizovali, to vas se uvek može vratiti kao bumerang. Zaista bi politika trebalo da se drži dalje od sporta, da ga ne upotrebljava i da ga ne instrumentalizuje“, kaže Koković.
Predstojeća Parada ponosa biće i prvi test za nove vlasti da li su u stanju da se izbore sa huliganima, ili će ih pustiti da se pokažu jačim od države.
„Ono što je trebalo još odavno učiniti, a ne da se čeka još jedna Parada ponosa, je da svi oni koji su prošle i pretprošle godine iskazivali mržnju, netrpeljivost i drugima uskraćivali prava već budu procesirani i osuđeni. To je poruka koju treba poslati onima koji žele da pokažu da su jači od države”, ocenila je poverenica za zaštitu ravnopravnosti,
Nevena Petrušić.