Srijeda, 30. juli/srpanj 2014, 23:15 CET

Svijet

Jačaju rizici po globalnu ekonomiju

Berza u Sidneju - ilustracija
Berza u Sidneju - ilustracija
Priredio Dragan Štavljanin

SAD nisu otklonile rizik od nove “fiskalne litice”, Evropa nije rešila ključne probleme, Kina nije u stanju da brzo reformiše svoju ekonomiju u cilju rasta prihoda stanovništva i potrošnje kako bi kompenzovala smanjenje izvoza koji je motor njenog razvoja. "Arapsko proleće” se pretvara u “Arapsku zimu”, a mogući rat Izraela i Irana bi izazvao povećanje cena nafte za 20 odsto, što bi ugrozilo ionako krhki oporavak, piše poznati američki ekonomista Nouriel Roubini za Project Syndicate.

Globalna ekonomija će ove godine u nekim elementima biti slična kao i 2012. Tu nema iznenađenja: predstoji nam još jedna godina u kojoj će globalni rast u proseku iznositi oko 3 procenta, ali neujednačen, odnosno u više brzina – ispod prosečnih 1 odsto u razvijenim ekonomijama i 5 procenata u zemljama u usponu.

Tu će biti još važnih razlika. Bolan proces smanjenja potrošnje i veća štednja u cilju umanjenja duga biće nastavljen u većini razvijenih ekonomija, što će voditi usporenom rastu.

Fiskalna štednja predstoji ove godine većini razvijenih ekonomija, a ne samo periferiji evrozone i Velikoj Britaniji. Ona se širi ka središtu evrozone, SAD i drugim razvijenim ekonomijama (sa izuzetkom Japana).

To sve može voditi ka ekonomskom padu u pojedinim zemljama.

S obzirom na anemični rast u većini razvijenih zemalja, pojačana trgovina rizičnim vrednosnim papirima, koja je počela u drugoj polovini 2012. godine nije bila podstaknuta poboljšanim ključnim ekonomskim pokazateljima, već najnovijom merama nekonvencionalne monetarne politike.

Većina centralnih banaka u ključnim razvijenim ekonomijama – Evropska centralna banka, američke Federalne rezerve, Banka Engleske i švajcarska Centralna banka – angažovale su se u nekoj vrsti monetarnog popuštanja (quantitative easing), čemu se sada pridružila i Centralna banka Japana, nakon izbora Šinzo Abea za premijera.

To je skopčano sa nekoliko rizika. Prvo, mini-sporazum u SAD o porezima Ameriku nije u potpunosti udaljio od “fiskalne litice”. Pre ili kasnije, uslediće još jedna ružna bitka oko podizanja praga zaduživanja, odloženo smanjenje potrošnje i kontinuirane rezolucije Kongresa kojom se omogućava funkcionisanje vlade jer budžet nije usvojen. Tržište može biti zaplašeno pretnjom od još jedne fiskalne litice, jer i sporazum za Novu godinu uključuje značajna opterećenja za ekonomiju koja raste jedva po stopi od 2 odsto u poslednjih nekoliko kvartala.

Drugo, mada je Evropska centralna banka svojim potezima smanjila rizike u evrozoni – izlazak Grčke ili uskraćivanje pristupa Italije i Španije (zajedničkom) tržištu – ključni problemi nisu rešeni. U kombinaciji sa političkom neizvesnošću, oni će su u punom zamahu ponovo pojaviti u drugoj polovini godine.

Na kraju krajeva, stagnacija i recesija – produbljene zbog rigoroznih mera štednje, jak evro i tekuća kreditna kriza – i dalje su preovlađujuća slika Evrope. Kao rezultat, ostaje veliki – i potencijalno neodrživ – privatni i javni dug. Štaviše, imajući u vidu starenje stanovništva i nizak rast produktivnosti, svaki učinak će verovatno biti podriven zbog izostanka agresivnih strukturalnih reformi u cilju podsticanja konkurentnosti. Zbog toga privatni sektor nema razloga da finansira hronični deficit.

Male šanse za "savršenu oluju"

Treće, Kina mora da se osloni na još jedan krug monetarnog, fiskalnog i kreditnog podsticaja kako bi poduprla neizbalansiran i neodrživ rast koji se zasniva na ogromnom izvozu, investicijama, velikoj štednji i maloj potrošnji. U drugoj polovini godine biće ubrzan investicioni bum u nekretninama, infrastrukturi i industrijskom sektoru. S obzirom da je malo verovatno da će novo rukovodstvo zemlje – koje je konzervativno, sklono postupnim potezima i odlučuje konsenzusom – ubrzati reforme neophodne za povećanje prihoda domaćinstava i smanjenje štednje iz predrostožnosti, potrošnja kao deo društvenog proizvoda neće rasti dovoljno brzo tako da nadomesti taj jaz. Stoga će rasti rizik od naglog prizemljenja krajem ove godine.
Kineski jeni i američki dolariKineski jeni i američki dolari
x
Kineski jeni i američki dolari
Kineski jeni i američki dolari

Četvrto, usporava rast mnogih ekonomija u usponu – uključujući BRIK (Brazil, Rusija, Indija i Kina), ali i mnogih drugh. Njihov “državni kapitalizam” – velika uloga kompanija čiji je vlasnik država, još veća uloga državnih banaka, kontrola prirodnih resursa (resource nationalism), zamena uvoza domaćom prozvodnjom i kontrola direktnih stranih investicija – u srži je problema. Ostaje da se vidi da li će ove zemlje sprovesti reforme čiji je cilj da ojača uloga privatnog sektora u ekonomskom rastu.

Peto, prete ozbiljni politički izazovi. Ceo “Veliki” Bliski istok – od Magreba do Avganistana i Pakistana – socijalno, ekonomski i politički je nestabilan. Zaista, “Arapsko proleće” pretvorilo se u “Arapsku zimu”. Mada je malo verovatan otvoreni oružani sukob između Izraela i SAD, s jedne, i Irana, s druge strane – očito je da pregovori i sankcije neće navesti vlasti u Teheranu da odustanu od razvoja nuklearnog oružja.

S obzirom da je Izrael sve nestrpljiviji i ne prihvata nuklearno naoružan Iran, sve jače će se čuti ratni doboši. Strah od sukoba može podstaći rast cena nafte za 20 odsto, što bi imalo negativne efekte na ekonomski rast u SAD, Evropi, Japanu, Kini i Indiji kao i svim drugim zemljama koje uvoze ovaj energent.

Mada su male šanse od “savršene oluje” – da se svi ovi rizici materijalizuju u najdrastičnijoj formi – ostvarenje bilo kojeg od njih bilo bi dovoljno da zaustavi rast globalne ekonomije i gurne je u recesiju. Iako se ovi rizici možda neće pojaviti u najekstremnijem obliku, svaki će se iskazati ili je već tu na ovaj ili onaj način. Sa početkom 2013. godine, jačaju rizici koji mogu imaju negativne efekte po globalnu ekonomiju.

*** Nouriel Roubini, ekonomista koji je predvideo krah američkog tržišta nekretnina i globalnu krizu predvideo još 2006, dve godine pre njenog izbijanja i nazivaju ga doktor katastrofičar, profesor je Poslovne škole Stern u Njujorku i predsedavajući je „Roubini Global Economics”. Bio je član Ekonomskog saveta Klintonove administracije. Radio je za Međunarodni monetarni fond, američke Federalne rezerve i Svetsku banku.
Ovaj forum je zaključen
Sortiranje komentara
Komentari
     
Ime: Aleksandar Grad: Europa Rim
24.01.2013 15:19
Neče biti rizika ako velike države poput SAD,EU i RF stave pod kontrolu poslovanje banaka i burzi.Svijetu treba fiskalna disciplina,novi svjetski poredak i jedna svjetska valuta sa svijetskom vladom koju bi zastupale vodeće zemlje vijeća sigurnosti.Današnji sistem svjetske ekonomije je neodrživ i stoji na staklenim nogama poslovnih nebodera.Velike države svijeta trebaju vratiti proizvodnju iz azije i afrike natrag u svoje matične zemlje koje im moraju pružiti šansu za novi početak proizvodnje i zapošljavanja svojih gradana.Ako se to ne dogodi zapadna ekonomija će doživjeti kolaps i upasti u recesiju i depresiju.