Okupirana sopstvenim finansijskim problemima, Evropska unija ne obraća pažnju na Zapadni Balkan. Posledica toga je da gubi kredibilitet u regionu koji ponovo može skliznuti u nestabilnost. Evropski šefovi diplomatija zato hitno moraju da preispitaju svoju politiku prema Balkanu, glavni je zaključak izveštaja i preporuka Evropskog saveta za spoljne odnose pod naslovom “Nakon ‘Čekaj i prati’: put za napredak politike EU za Balkan”.
Pregovori sa balkanskim zemljama za ulazak u EU se ne mogu završiti za tri ili četiri nego će trajati osam do deset godina, a možda i duže, kaže Alexandra Stiglmayer iz Inicijativa za evropsku stabilnost (European Stability Initiative) iz Brisela.
Stiglmayer: Evropska unija zna da bez nje nema ni budućnosti ni trajne stabilnosti u zemljama regiona. Ali, uprkos tome, ona pravi velike teškoće zemljama-kandidatima da pređu prvih nekoliko koraka ka kandidaturi. Ne dozvoljava im da podnesu kandidaturu, a kad je podnesu, od Komisije ne traži da izradi mišljenje o tome da li je zemlja spremna da počne pregovore o članstvu. To je, na primer, slučaj sa Crnom Gorom, gde je proces trajao četiri- pet meseci. Dakle, na samom početku stvara se toliko prepreka, a one su zapravo nepotrebne. Cilj bi trebalo da bude da što pre počnu pregovori o članstvu. Ne vidimo u čemu je problem, tim pre što je nesumnjivo da će i kad ti pregovori počnu, balkanskim zemljama trebati mnogo, mnogo godina do ulaska u Evropsku uniju. Neke od njih su još uvek ekonomski siromašne, neke imaju slabu administraciju, dakle, pregovori se ne mogu završiti za 3-4 nego će trajati 8 do 10 godina, a možda i duže.
Poenta je u tome što bi se, kad bi pregovori o članstvu brzo počeli, i reforme pokrenule jer bi se Evropska komisija mnogo opipljivije uključila, predstavila bi aquis communitaire, komunitarno pravo, otvorila pojedina poglavlja, zadala državama-aspirantima konkretne zadatke i rokove koji se moraju ispuniti kako bi se pojedina poglavlja zatvorila. Ako uzmete, recimo, Tursku, zapazićete da je ona, iako u veoma teškom procesu približavanja Evropskoj uniji jer se neke članice otvoreno suprotstavljaju njenom članstvu u klubu, ipak u mnogo boljoj situaciji, da sprovodi reforme i to mnogo uspešnije nego neke zapadnobalkanske zemlje koje su u teškoj političkoj krizi. U tim zemljama perspektiva Evropske unije je toliko daleka, da ne igra nikakvu ulogu u njihovom političkom diskursu.
Primera radi, situacija u Bosni i Hercegovini je veoma teška. Ili u Albaniji, gde ne prestaje borba između vlasti i opozicicije, što će imati negativan efekat na mišljenje Evropske komisije o spremnosti Albanije za pregovore.
Ili uzmite Makedoniju, gde već vidimo povratak na staru nacionalističku retoriku. U mnogim zemljama, dakle, umesto progresa imamo regresiju, a to se ne bi dogodilo da je politika proširenja Evropske unije bila realističnija i konkretnija.
Upitnik
Stiglmayer: Mi predlažemo da svim zemljama regiona bude dozvoljeno da apliciraju za kandidaturu: Bosni i Hercegovini, ali i Kosovu. Drugo, sve zemlje treba da dobiju i popune upitnik koji sadrži hiljade pitanja, kako bi Komisija procenila da li su spremne za početak pregovora.
Stiglmayer: Da. Srbija takođe. Kao što znamo, evropski šefovi diplomatija su prošle nedelje preporučili da se odmrzne ratifikacija Sporazuma Srbije sa Evropskom unijom o stabilizaciji i asocijaciji, ali nisu želeli da se izjasne o aplikaciji Srbije za status kandidata. Dakle, nisu hteli da upute zahtev Komisiji da Srbiji pošalje upitnik i da formira mišljenje o njenoj spremnosti. Naš stav je da sve zemlje regiona bez odlaganja treba da dobiju upitnik, da apliciraju a Komisija već sledeće godine treba da objavi mišljenje o njihovoj spremnosti. Naravno, neke od njih neće biti spremne, ali onda Komisija treba da im saopšti konkretne probleme koje moraju rešiti kako bi bile spremne da počnu pregovore o članstvu. Međutim, postoje i zemlje koje su već spremne da počnu pregovore 2012. godine i tada ti pregovori i treba i da počnu. A imajući u vidu teško iskustvo Hrvatske u pregovorima, nijedna od balkanskih zemalja ionako neće stići do članstva u EU pre 2020. godine. Što Evropskoj uniji ostavlja više nego dovoljno vremena da reši sve svoje interne probleme i da implementira Lisabonski ugovor.
Svojevrsni začarani krug
Stiglmayer: Da, trenutno imamo svojevrsni začarani krug. Vlasti u zemljama regiona razmišljaju otprilike ovako: OK, Evropska unija nas ne želi, preovlađuju negativni stavovi o proširenju, istraživanja evropskog javnog mnenja pokazuju da ono nije zainteresovano za dalje širenje Unije, pa zašto bismo mi preduzimali reforme koje će zaista biti bolne po građane ako nema neposredne koristi od toga? A onda, naravno, zapadnoevropske zemlje ovo uzmu kao dobar razlog da rezonuju u stilu: e, pa vidite, oni ne rade dovoljno i ne treba im dozvoliti da postanu članice Evropske unije. Ovo jasno pokazuje da se iz pomenutog začaranog kruga mora izaći logikom koja je pozitivna. A do pozitivnog obrta će doći ako proces širenja EU postane realističniji, konkretniji i kratkoročniji nego što je trenutno. Ako ne sam momenat učlanjenja u briselski klub, ono bar početak pregovora i zvanična kandidatura.
Stiglmayer: Mi, razume se, ne očekujemo da će naše preporuke, ovakve kakve jesu, biti prihvaćene već sutra zato ssto postoji nespremnost da se nastavi proces širenja. Međutim, sada se približavamo belgijskom predsedavanju EU, koje će proširenje učiniti jednim od svojih prioriteta, a sledeće godine imaćemo dve zemlje koje su veoma zainteresovane na nastavak proširenja – Mađarsku i Poljsku. Ukoliko bar neka od naših preporuka bude prihvaćena – to će već predstavljati uspeh
Pregovori sa balkanskim zemljama za ulazak u EU se ne mogu završiti za tri ili četiri nego će trajati osam do deset godina, a možda i duže, kaže Alexandra Stiglmayer iz Inicijativa za evropsku stabilnost (European Stability Initiative) iz Brisela.
RSE: Koje su glavne zamerke Evropskog saveta za spoljne odnose Evropskoj uniji kad je reč o politici širenja prema Balkanu?
Stiglmayer: Evropska unija zna da bez nje nema ni budućnosti ni trajne stabilnosti u zemljama regiona. Ali, uprkos tome, ona pravi velike teškoće zemljama-kandidatima da pređu prvih nekoliko koraka ka kandidaturi. Ne dozvoljava im da podnesu kandidaturu, a kad je podnesu, od Komisije ne traži da izradi mišljenje o tome da li je zemlja spremna da počne pregovore o članstvu. To je, na primer, slučaj sa Crnom Gorom, gde je proces trajao četiri- pet meseci. Dakle, na samom početku stvara se toliko prepreka, a one su zapravo nepotrebne. Cilj bi trebalo da bude da što pre počnu pregovori o članstvu. Ne vidimo u čemu je problem, tim pre što je nesumnjivo da će i kad ti pregovori počnu, balkanskim zemljama trebati mnogo, mnogo godina do ulaska u Evropsku uniju. Neke od njih su još uvek ekonomski siromašne, neke imaju slabu administraciju, dakle, pregovori se ne mogu završiti za 3-4 nego će trajati 8 do 10 godina, a možda i duže.
Kad bi pregovori o članstvu brzo počeli, i reforme pokrenule jer bi se Evropska komisija mnogo opipljivije uključila, zadala državama-aspirantima konkretne zadatke i rokove koji se moraju ispuniti kako bi se pojedina poglavlja zatvorila.
Primera radi, situacija u Bosni i Hercegovini je veoma teška. Ili u Albaniji, gde ne prestaje borba između vlasti i opozicicije, što će imati negativan efekat na mišljenje Evropske komisije o spremnosti Albanije za pregovore.
Ili uzmite Makedoniju, gde već vidimo povratak na staru nacionalističku retoriku. U mnogim zemljama, dakle, umesto progresa imamo regresiju, a to se ne bi dogodilo da je politika proširenja Evropske unije bila realističnija i konkretnija.
Upitnik
RSE: Šta vi predlažete kako bi se promenila dosadašnja dinamika Brisela prema Zapadnom Balkanu?
Stiglmayer: Mi predlažemo da svim zemljama regiona bude dozvoljeno da apliciraju za kandidaturu: Bosni i Hercegovini, ali i Kosovu. Drugo, sve zemlje treba da dobiju i popune upitnik koji sadrži hiljade pitanja, kako bi Komisija procenila da li su spremne za početak pregovora.
RSE: Bez obzira na to da li su zemlje spremne za taj korak ili ne? Znači li to da bi Kosovo taj upitanik moglo da dobije već sutra?
Stiglmayer: Da. Srbija takođe. Kao što znamo, evropski šefovi diplomatija su prošle nedelje preporučili da se odmrzne ratifikacija Sporazuma Srbije sa Evropskom unijom o stabilizaciji i asocijaciji, ali nisu želeli da se izjasne o aplikaciji Srbije za status kandidata. Dakle, nisu hteli da upute zahtev Komisiji da Srbiji pošalje upitnik i da formira mišljenje o njenoj spremnosti. Naš stav je da sve zemlje regiona bez odlaganja treba da dobiju upitnik, da apliciraju a Komisija već sledeće godine treba da objavi mišljenje o njihovoj spremnosti. Naravno, neke od njih neće biti spremne, ali onda Komisija treba da im saopšti konkretne probleme koje moraju rešiti kako bi bile spremne da počnu pregovore o članstvu. Međutim, postoje i zemlje koje su već spremne da počnu pregovore 2012. godine i tada ti pregovori i treba i da počnu. A imajući u vidu teško iskustvo Hrvatske u pregovorima, nijedna od balkanskih zemalja ionako neće stići do članstva u EU pre 2020. godine. Što Evropskoj uniji ostavlja više nego dovoljno vremena da reši sve svoje interne probleme i da implementira Lisabonski ugovor.
Svojevrsni začarani krug
RSE: Vlasti u zapadnobalkanskim zemljama – uzmite Srbiju kao primer – osim na rečima, nisu zainteresovane za sprovođenje bolnih reformi, tako da im je ovo usporavanje širenja Evropske unije, činjenica što ih Brisel ne pritiska da ozbiljno rade, zapravo dobrodošlo.
Do pozitivnog obrta će doći ako proces širenja EU postane realističniji, konkretniji i kratkoročniji nego što je trenutno. Ako ne sam momenat učlanjenja u briselski klub, ono bar početak pregovora i zvanična kandidatura.
RSE: Koliko su, po vašem mišljenju, ove preporuke u ovoj situaciji realistične?
Stiglmayer: Mi, razume se, ne očekujemo da će naše preporuke, ovakve kakve jesu, biti prihvaćene već sutra zato ssto postoji nespremnost da se nastavi proces širenja. Međutim, sada se približavamo belgijskom predsedavanju EU, koje će proširenje učiniti jednim od svojih prioriteta, a sledeće godine imaćemo dve zemlje koje su veoma zainteresovane na nastavak proširenja – Mađarsku i Poljsku. Ukoliko bar neka od naših preporuka bude prihvaćena – to će već predstavljati uspeh
