Da li Rusija i Kina pokušavaju da preuzmu Internet? Verovatno. Međutim, dosada nisu imali mnogo sreće u tome.
U narednih nekoliko dana, oči ljudi kojima je stalo do sudbine Interneta, biće pomno uprte na skup u Dubaiju, gde predstavnici 193 članice Ujedinjenih nacija razgovaraju od novom sporazumu o globalnim telekomunikacijama. Prethodni je usvojen 1988. godine kada su faks mašine još bile u trendu a mobilni telefoni (nekoliko srećnika koji su ih tada imali) bili su veličine cigle.
Naravno, ova tema neće sigurno biti među najvažnijim vestima u medijima. Međutim, atmosfera uoči svetske konferencije o međunarodnim telekomunikacijama (WCIT) izaziva zebnju. Ako je verovati “Volstrit džornalu” (the Wall Street Journal), Internet će nanovo umrežiti birokrate – u procesu koji se može uporediti sa “isporučivanjem Stradivarijusa gorili”. Komentator “Foks njuza” (Fox News) dramatično upozorava:
“Budućnost slobode u 21 veku može biti ukinuta klikom miša.”
Ostali autori ističi da je ulog sama sudbina “otvorenog Interneta”.
Izvanredno. Konačno su američka levica i desnica našli zajedničkog neprijatelja: zlu UN-ovu nindža armiju ugnjetača Interneta.
Ohrabrujuće je da su ljudi žarko spremni da reaguju na pretnju slobodi sajber prostora – koju mnogi od nas verovatno doživljavaju kao zanavek stečenu.
“Prava pretnja Internetu dolazi od država, uključujući neke zapadne a još više autoritarne vlade”, kaže Milton Miler (Mueller), profesor Škole za informacione studije na Univerzitetu Sirakuza.
Unija za međunarodne telekomunikacije (ITU) – koja se takođe sastaje ove sedmice u Dubaiju – jeste birokratska organizacija koja je osnovana u 19. veku da bi osigurala da različite nacionalne telegrafske mreže mogu međusobno da komuniciraju. Nju čine predstavnici vlada zemalja članica. To bi trebalo da vam da ideju koliko je ova grupacija fleksibilna.
Svaka zemlja raspolaže jednim glasom, što znači da je većina predloga razvodnjeno do nivoa najmanjeg zajedničkog imenitelja. Unija ima veoma malo mehanizama da osigura sprovođenje dogovorenih pravila. Uprkos svim teorijama zavere, Ujedinjene nacije se nikada nisu pokazale efikasnim u nametanju svoje politike svetu. Zašto bi bilo drugačije u slučaju “protejskog” Interneta?
Tačno je da je Rusija predložila davanje većih nadležnosti Uniji za međunarodne telekomunikacije, u pokušaju da obezbedi veći uticaj nacionalnih vlada na sajber prostor, nego što je to sada slučaj. Međutim, inicijativa Moskve nije prihvaćena i povučena je pre nego što je i počela konferencija u Dubaiju. Kina je, takođe lobirala za usvajanje diskutabilnih odredbi, pokušavajući da ih na mala vrata uvrsti u globalne tehničke standarde. No, ni ova inicijativa nije naišla na širu podršku.
Međutim, ove ideje su zlosutne. Očito je da vlade čiji je cilj da zadrže čvrstu kontrolu nad Internetom unutar svojih granica, nastoje da primene istu filozofiju i na međunarodnom nivou.
“Bilo je potrebno neko vreme da vlade shvate koliko može biti po njih rizičan slobodan pristup Internetu. Sada razmatraju mere da bi se zaštitile”, kaže Suzan Kraford (Susan Crawford), profesorka harvardskog Univerziteta.
Neke od tih zemalja očito vide Ujedinjene nacije kao mesto za ostvarivanje tog cilja.
Plaćanje za pristup tržištima
Ne teže samo autoritarne države da se mešaju u globalno upravljanje Internetom, već i demokratske, poput Indije, Brazila i drugih zemalja u razvoju. Njihovi motivi su više finansijske nego političke prirode.
Generalni sekretar Međunarodne telekomunikacione unije Hamadun Ture na konferenciji za novinare u Dubaiju.
Pojedine države žele da uspostave protekcionističke barijere koje bi primorale velike Internet kompanije, kao što su Fejsbuk (Facebook) i “Gugl” (Google) da plate za pristup njihovim tržištima. (Novac od naplaćene provizije planiraju da iskoriste za izgradnju sopstvene infrastrukture za Internet).
Zajedničko svim ovim nastojanjima je da se podrije američka kontrola institucija koje definišu funkcionisanje veba.
Internet je izumljen u SAD a Amerikanci i dalje imaju ključnu ulogu u oblikovanju njegovog funkcionisanja. Odabir imena domena na Internetu kontroliše Korporacija za dodeljivanje imena i brojeva (ICANN). Reč je o privatnoj, neprofitnoj kompaniji čiji rad nadzire američki departman za trgovinu.
Zbog toga su u mnogim stranim prestonicama nezadovoljni. Rusija, Kina i Brazil razgovaraju o mogućnosti premeštanja kontrole imena domena u Ujedinjene nacije ili u ruke nacionalnih vlada.
Početkom ove godine, komentator “Narodnih novina”, glasila Komunističke partije Kine, kritikovao je američku dominaciju: “SAD kontrolišu i vlasnici su sajber prostora u celom svetu, a ostale zemlje mogu samo da zakupe od Vašingtona veb adrese i imena domena, što je dovelo do američkog hegemonističkog monopola na globalnim Internetom”.
Nema sumnje da bi mnogi u Vašingtonu želeli da to je to zaista istina.
Međutim, krajnje je upitno da li iko demonstrira nešto nalik “hegemonističkom monopolu” nad globalnim Internetom, koji, bez obzira na to što je začet u američkom ministarstvu odbrane – vremenom je evoluirao u rasprostranjen, decentralizovan entitet (više organizam a manje organizacija) – koja se oslanja na dobrovoljne standarde.
Danas je većina operacija na vebu definisana neprestrano menjajućom gustom mrežom kompanija i korisnika.
“Upravljanje Internetom je verovatno pogrešan termin. Ne postoji potreba za telom koje bi upravljalo njime”, smatra Kevin Verbač (Werbach), profesor pensilvanijskog Univerziteta.
Multi stejkholder model
Pobornici nazivaju postojeći model “multi stejkholder” (the multi-stakeholder model), koji podrazumeva uticaj mnoštvo učesnika. Ovaj koncept je u velikoj meri potvrđen u praksi.
Upečatljivo je da Evropljani, koji u mnogim pitanjima danas nisu na strani Vašingtona i pobornici su multilateralnih foruma – podržavaju ga u očuvanju status kvoa na Internetu.
Sve ovo, naravno, ne znači da ne postoji pretnja slobodi Interneta, čak i u samoj Americi. Profesor Miler ukazuje da nijedna vlada u svetu ne poseduje takve resurse za nadgledanje kao Vašington.
Moćne američke kompanije koje kreiraju sadržaj (content providers) stalno lobiraju u cilju oblikovanja veba u skladu sa svojim interesima. Dva zakonska akta koja su imala tu namenu (SOPA i PIPA) za sada nisu prošla u američkom Kongresu, ali ne treba imati dileme da njihovi sponzori u poslovnom svetu neće iskoristiti sledeću priliku za drakonsko kažnjavanje kršenja autorskih prava.
Svima nam je u interesu da Internet bude što otvoreniji i čak decentralizovaniji. Reformisanje postupka dodele domena može biti početak tog procesa. Međutim, prepuštanje Interneta većoj kontroli vlada bi definitivno bio pogrešan pravac.
Bilo bi zanimljivo čuti šta misle korisnici Interneta u Rusiji i Kini o ovim pitanjima, za razliku od njihovih vlada. Međutim, niko ih u Moskvi i Pekingu o tome ništa ne pita.
Čak i u demorkatskoj Indiji, stručnjaci i aktivisti su kritikovali zvaničnike zato što su ih isključili iz razmtaranja ovih pitanja uoči konferencije u Dubaiju.
“Internet nije telefonska kompanija kojom upravlja vlada. Zašto samo vlade treba da odlučuju o njegovom funkcionisanju?”, pita se profesor Verbač.
To je dobro pitanje. Odgovor je da to se to ne tiče samo vlasti.
