Nasilje huligana u Srbiji odavno je poprimilo sva obeležja fenomena déjà vu. Scene nereda u sportskim dvoranama, ali i izvan njih, pretnje svima onima koji se usude da kritički govore o navijačkim grupama, napadi na sportiste, povezanost sa ekstremnim skupinama, poruke mržnje upućene nacionalnim i seksualnim manjinama - samo su komadići ovog mozaika nasilja. Dok predstavnici vlasti ponavljaju mantru da "huligani nisu jači od države", čini se da je malo toga konkretnog urađeno.
Kada je nedavno novinarka TV B92 pokušala da postavi pitanje Zvezdanu Terziću, aktuelnom generalnom sekretaru Crverne zvezde, kome se sudi zbog nezakonitog prisvajanja novca od transfera fudbalera u inostrane klubove, ulogu Terzićevog telohranitelja preuzeo je čovek za koga su mediji pisali da je prijatelj i "kolega" Ivana Bogdanova, jednog od vođa Zvezdine navijačke skupine "Ultra Boys".
Mirko Poledica, predsednik Sindikata fudbalera Nezavisnost, kaže da postoje jake veze između sportskih klubova i jednog broja militantnih navijača.
"Svi klubovi imaju svoje plaćene navijače koji su tu uvek kad im je to potrebno. Nije to od juče, to traje već sigruno 20 godina. Otkad je veliki novac ušao u fudbal, navijači se koriste u različite svrhe. Pa pogledajte samo pojedina skandiranja koja se dešavaju na stadionima i incidente. Sve je to povezano i sa klubovima i sa politikom i sa mnogim drugim stvarima", kaže Poledica.
Veze između politike i navijačkih skupina počinju da se uspostavljaju krajem osamdesetih godina prošlog stoleća, kada se nacionalizam širi prostorom bivše Jugoslavije. Ilustrativan je razgovor sa navijačem Crvene zvezde iz 1990, uoči utakmice protiv zagrebačkog Dinama na Maksimiru, kada je meč prekinut zbog opšte tuče koja je izbila na tribinama. Taj se događaj smatra simboličkim krahom dotadašnje krilatice bivše SFRJ - bratstvo i jedinstvo.
Na pitanje novinara, šta radi u Zagrebu, ovaj pripadnik "Delija" odgovara: “Došao sam da gledam utakmicu. Dobro, malo i nacionalistički ispadi – za Dražu, za vojvodu Vuka i tako to.”
A kasnije, kada su nacionalistički ispadi prerasli u otvoreni rat, upravo je iz redova zvezdinih "Delija" Željko Ražnatović Arkan regrutovao veliki broj dobrovoljaca za svoju paravojnu formaciju "Tigrovi" koja je sejala smrt po ratištima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
Isidora Stakić, iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, u svojim radovima istraživala je ekstremističke grupe u Srbiji. Ona kaže da su i u mirnodopskim uslovima stadioni ostali regrutni centri koje koriste kako brojene ekstremno desničarske grupe, tako i bezbednosne strukture u državi.
"Sad to možda nisu paravojne formacije, ali su svakako grupe sa ogromnim potencijalom za nasilje, grupe koje država koristi po potrebi onda kada želi da skrene pažnju sa nekih drugih problema, poput ekonomske krize, korupcije, krize institucija i slično. Dakle, koristi ih za podizanje tenzija i izazivanje različitih incidenata. Na primer, ukoliko pogledamo Paradu ponosa 2010. i 2014. godine i ukoliko uporedimo nerede koji su se dešavali 2010. i opšti mir prošle godine - sasvim je jasno da postoji veza između Državne bezbednosti i tih huligana koji su pravili nerede", smatra naša sagovornica.
Ko su ti, mahom mladi ljudi, koji sa tribina "brane" Kosovo i prete paljenjem Beograda uoči Parade ponosa? Malo je verovatno da u toj masi ima dece iz kaste današnjih skorojevića, ali Isidora Stakić smatra da nije reč ni o lumpenproleterijatu.
"Pre bih rekla da su to pripadnici srednjeg sloja. Nije im egzistencija ugrožena, ali oni osećaju da im pripada više nego što imaju i besni su zbog toga. A, političke elite nastoje da taj njihov bes kanališu prema manjinama, Zapadu, međunarodnoj zajednici… U suštini, oni su besni zbog toga što nema posla, zbog korupmiranosti političke elite, što nema posla, ali njihov bes se usmerava na drugu stranu", navodi Stakić.
Žrtve tog besa su i novinari koji se usude da kritički pišu o vezama između huliganskih vođa i uprava klubova. Podsetimo na primer TV serijala "Reporter" čije je emitovanje prekinuto zbog pretnji njihovoj novinarskoj ekipi koja je istraživala poslovanje najvećih fudbalskih klubova u Srbiji.
Novinarka Brankica Stanković, autorka emisije "Reporter" i "Insajder", i ranije je na svojoj koži osetila pretnje huligana koji su joj pre nekoliko godina na transparentu sa tribina poručili: "Otrovna si kao zmija, proći ćeš k’o Ćuruvija", aludirajući na ubijenog osnivača "Dnevnog telegrafa".
Zbog tih pretnji, Brankica Stanković poslednjih godina živi i radi pod stalnim policijskim obezbeđenjem. S druge strane, tek tri osobe osuđene su na višemesečne uslovne kazne za pretnji ovoj novinarki.
Nosioci vlasti, pak, ponavljaju mantru: "Huligani nisu jači od države".
Isidora Stakić smatra da su u tom slučaju moguća dva scenarija:
"Prvi: da su oni stvarno jači od države i u tom slučaju mi nemamo državu, jer ako neko drugi ima monopol sile, a ne državne institucije, onda država jednostavno ne postoji. Druga opcija je da nisu jači od države, ali u tom slučaju je vrlo jasno da država sarađuje s tim grupama, da ih toleriše i koristi", kaže Stakić.
Koji god od ova dva scenarija bio tačan, činjenica je da navijčke grupe žele da predstave sebe kao čuvare tradicije i morala te borce za srpstvo, ma šta se pod tim podrazumevalo. Tako su "Delije" od nedavno na tribine počele da dovode i guslara, uz čije pesme ratuju protiv, ni manje ni više nego - Osmanlija.
"Pritisli Srbi turske livade/Turcima usput zadaju jade", glase stihovi koji se ore sa tribina.
Andrijana Danilović, slikarka koja se bavila grafitima huliganskih i ekstremnih grupa, kaže da navijačke skupine tumače vrednosti poput morala i pravde iz svog iskrivljenog ugla. Kao primer naša sagovornica navodi parolu "Pravda za Uroša", kojom su gradovi u Srbiji bili preplavljeni u vreme dok se vodio sudski proces protiv Uroša Mišića, navijača Zvezde, osuđenog zbog napada na policajca.
"To je jako dobar slogan utoliko što je vrlo prijemčiv, ali hajde da razložimo tu frazu. Ko je Uroš? Uroš je osoba koja je drugom ljudskom biću pokušala gurnula baklju u grlo. Dakle, pozivamo se na pravdu za nekoga ko je pokušao da ubije drugo ljudsko biće. Dakle, osećaj pravde je vrlo subjektivan u datom kontekstu, jer ako ćemo govoriti o pravdi, takva osoba zaslužuje kaznu. Ovde se rakurs menja i govorimo da je pravda oslobađanje takve osobe. Isto je i sa 'Slobodom za Grobare' i sličnim sloganima. Fraze koje se koriste su neverovatno prijemčive, ako se ne pristupi analizi toga šta one zapravo znače", komentariše Danilovićeva.
Dok se parole poput "Pravda za Uroša" mogu analizirati, slogani kao što su "Nož, žica, Srebrenica", "Ubij, zakolji da Šiptar ne postoji" ili "Klaćemo Hrvate" - potpuno su ogoljeni i njihova poruka jasno podleže Zakonu o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama.
Član četiri ovog zakona pojašnjava da se pod nasiljem i nedoličnim ponašanjem podrazumeva "unošenje u sportski objekat obeležja kojima se vređaju nacionalna, rasna, verska ili druga osećanja ili na drugi način izaziva mržnja ili netrpeljivosti koja može da dovede do fizičkih sukoba".
Isti zakon propisuje da je "organizator sportske priredbe, u saradnji sa ministarstvom nadležnim za unutrašnje poslove, dužan da osigura bezbedno održavanje sportske priredbe".
Savo Milošević, potpredsednik Fudbalskog saveza Srbije rekao je u nedavnom gostovanju na TV N1 da je zakon dobar, ali da se primenjuje selektivno i nedovoljno, što, kaže, pokazuje i nedavni izveštaj koji je napravila UEFA.
"U tom izveštaju stoji da je FSS uradio apsolutno sve, policija 95- 96 odsto, a tužilaštvo nula", rekao je Milošević.
Mirko Poledica slaže se u oceni da je zakon dobar, ali dodaje da je potrebno da se uprave klubova ugledaju na rešenja iz drugih zemalja. On navodi primer Poljske, gde je i sam kao fudbaler dugo igrao. Ova zemlja je, kaže Poledica, imala velike probleme sa organizovanim huliganskim grupama, pa je rešila da uvede biometrijsku kontrolu na stadionima:
"Vi u Poljskoj ne možete da kupite kartu za utakmicu bez lične karte. Dakle, tačno se zna ko je osoba koja je tu kartu kupila. Ukoliko napravite incident, vrlo vas je lako identifikovati i država izriče zabranu, čak i doživotnu, ulaska na stadion. To je sistem koji nije jeftin, ali opet je mnogo jeftiniji od ovih stvari koje se dešavaju da plaćamo ogromne kazne i FIFA-i i UEFA-i", objašnjava predsednik Sindikata fudbalera Nezavisnost.
Nisu samo novčane kazne te koje stižu na naplatu. Fudbal u Srbiji, uplivom politike i kriminala koji na kratkom lancu drži huligane, niko ne shvata ozbiljno. Klubovi i reprezentacija, a i fanovi najvažnije sporedne stvari na svetu zaboravili su kada je ovdašnji fudbal zabeležio neki značajniji rezultat. Fudbaleri su demotivisani i zastrašeni da im, kao u nedavnom slučaju Žarka Udovičića, bivšeg igrača FK Novi Pazar, u svlačionici neko ne prisloni pištolj na slepoočnicu.
A društvo? Društvo levitira između tihe rezignacije i straha od huliganskog nasilja.
"Mi imamo ‘navijačka naselja’. U tim naseljima ne stanuju samo navijači, ali si, dok prolaziš kroz neki kraj, savršeno informisan za koga taj deo grada navija. Takav način zauzimanja javnog prostora je u osnovi užasno diskriminatorski, jer šta se događa sa onima koji nemaju stav te vrste? Da li samo zato što je nama ispod časti da se mašimo kante kreča i da recimo svoju zgradu koja je u kvartu koji je crveno-beo ili crno-beo prekrečimo u žuto – mi u suštini takvo ponašanje tolerišemo?", zaključuje slikarka Andrijana Danilović.
Pitanje je koje bi svaki pojedinac trebalo da uputi sebi. Tek kada damo iskren odgovor, čini se da će prostor za nasilje početi da se sužava.
