Dan pre nego što Hrvatska slavi, u Srbiji je bio parastos. I tako iz godine u godinu.
Svakog avgusta Srbija i Hrvatska pokazuju koliko su daleko njihovi pogledi na ratna zbivanja. tog avgusta 1995. Kako bi sve izgledalo kada bi promenili vizure, kada bi se zapitali, a šta smo mi činili? Šta je prethodilo našoj tragediji? Ovo pitanje, ne umanjujući patnju u nepregednoj koloni Srba koji su, većinom, zauvek napustili svoj zavičaj, postavili smo našim sagovornicima.
Iz ovogodišnjeg medijskog arsenala naslova pod kojima se izveštava o parastosu, uglavnom u ovdašnjim veoma čitanim tabloidima, izdvajamo:
„Hrvati slave klanje Srba a Srbi im plaćaju milione.”
“Braćo Srbi, jesmo li normalni? Hrvatska i dalje slavi genocid a Srbi na hrvatsko primorje ostavljaju 30 miliona evra u kešu. To je isto kao kada bi Jevreji išli u diskoteku u Aušvic.”
“Srbi oplakuju, Hrvati slave.”
“Zabraniti Hrvatskoj da slavi zločin“
Ne sporeći zločine nad Srbima i njihovo etničko čišćenje u akciji Oluja Drago Kovačević, bivši gradonačelnik Knina, javno godinama ukazuje da su, ne samo Srbi, već i Hrvati u srpskoj krajini, bili žrtve politike etničkog čišćenja, cinično nazvanog „humanitarnog preseljenja i popunjavanja etničkih rupa“ režiranog u kancelarijama političara i akademika. On tvorce etničkog inženjeringa naziva političkim švercerima.
„Godine 1991. su Hrvati u značajnoj meri sa teritorije Krajine značajno očišćeni, ostalo je par sela u okolini Korenice i u samom Kninu možda 400- 500 Hrvataod četiri, pet hiljada, koliko ih je bilo.“
Još jedan bivši vođa krajiških Srba, Milan Babić, u Hagu je, izazvavši lavinu osuda sa srpske i neverice sa hrvatske strane, svojevremeno, pre nego što će sam sebi presuditi, tražio oprost za zločine koji su činjeni nad Hrvatima:
„Dozvolio sam sebi da učestvujem u progonu najgore vrste protiv ljudi, samo zato što su bili Hrvati, a ne Srbi. Molim braću Hrvate da oproste svojoj braći Srbima.“
Šta Drago Kovačević misli o haškom pokajanju Milana Babića:
„To je bio jedan hrabar iskaz ali to ne postoji u sećanjima Srba jer se maksimalno stigmatizovalo kao izdaja. I danas Srbi tako misle. Evo, pogledajte današnje novine! Našao sam tekst da neki igrač Srbin hoće da igra za reprezentaciju Kosova. On je rođen i živi u Gnjilanu. I samo zato što hoće da igra za reprezentaciju Kosova, napravljena je čitava drama. Danas, petog avgusta 2014. godine!“
Verujemo da će se mnogi, nenaviknuti na podsećanja na ovakvu srpsku stranu rata, upitati, pa zar da se na dan kada su Srbi masovno proterani, govori o srpskoj krivici? Istoričar Čedomir Antić koji je, usput da kažemo, optužio naš Radio da vodi nacionalističku hrvatsku, albansku i inu politiku, tvrdi:
„Ja ne znam za evropsku naciju koja je bila spremna da se pokaje više nego srpski narod. I meni se čini da je u ovom trenutku na Hrvatsku red. Srbija je prihvatila da je 90 odsto kriva za rat! I danas mi govorimo o 10 odsto koje Hrvatska ne želi da prihvati.“
Istoričarka Dubravka Stojanović, međutim, ukazuje da se podjednako i u Beogradu i u Zagrebu ne vidi druga strana. Kada se u Srbiji govori o Oluji, onda se govori samo o 5. avgustu 1995. godine.
„Ne govori se kako je napravljena Republika Srpska Krajina koja je, da podsetim, presekla Hrvatsku na dva dela. Hrvatska uopšte nije mogla da funkcioniše kao celina. Moralo je da se ide na Pag, pa preko Paga da se povezuje sa srednjom i južnom Dalmacijom. To je prva stvar. Druga stvar je da je bukvalno iz tog dela Hrvatske proterano hrvatsko stanovništvo, napravljeno je etničko čišćenje. To je bila, da tako kažem, srpska strana rata do 1995. Hrvatska, opet, ne vidi ovu srpsku stranu pre 90-te, kada su krenule pretnje Srbima, kao što ne vide ni dogadjaje iz Oluje. Prema tome, mislim da bi ogroman korak bio da se samo za početak vidi i ona druga strana, da bismo dobili celinu koju ne smemo da izgubimo iz vida kad govorimo o zločinima jedne i druge strane.“
Na vreme na koje nas vraća Dubravka Stojanovic od pre 5. avgusta 95. podsetiće nas nekoliko beležaka iz audio i video arhive. Državna televizija Srbije 1993. na drugu godišnjicu formiranja takozvane Republike Srpske Krajine bez rezerve konstatuje:
„Srpski narod ima svoju Republiku Srpsku Krajinu koja je pod zaštitom UN i ima sve atribute potrebne jednoj samostalnoj državi: granice, teritoriju, narod i organizovanu vlast.“
Sveštenik SPC, episkop Nikanor: „Ko je taj mirotvorac koji miri Srbe i Hrvate, vjekovne neprijatelje!“
Na lokalnim radio stanicama, lokalni komandanti iscrtavali su nove granice. Radio Petrova Gora:
„Čuo sam da ti govoriš o nekoj granici do Kupe, ali ja mislim da ćemo ih šćućuriti u Zagreb...Ja mislim da je ova vlast svim esktremnim Hrvatima spremila sanduke, smrt i da nemaju nikakve šanse...“
Ovakav govor je prošlost. Ali prošlost koja nije, bojimo se, suštinski promišljena. Da jeste, oni koji tuguju četvrtog avgusta malo bi se i stideli što su ćutali kada su proterivane njihove komšije, a oni koji slave petog, barem malo bi bili tiši zbog nepovratnog bekstva 200 hiljada njihovih gradjana.
