Zaposlenima ni novi zakon o radu koji stupa na snagu za nekoliko dana ne garanutuje da će redovno primati platu koju su zaradili. Kompanije će, naime, morati da namire obaveze prema državi – poreze i doprinose, a ako ne budu isplaćivali zarade radnicima, oni će sami morati da ih uteruju sudskim putem. Ovo rešenje kritikuju sindikati, Zaštitnik građana, pa čak i poslodavci.
Novi zakon predviđa da preduzeća zaposlenima izdaju takozvane platne listiće kao menice sa kojima oni mogu da odu u sud, tuže poslodavce i naplate zaradu ali - to nije rešenje problema. Nije, naime, jer je država na radnike prebacila svoj posao: da poslodavce privode pravdi i poštovanju zakona.
Zaštitnik građana Saša Janković za RSE podseća da je svrha države da garantuje ostvarivanje zakona, a ne da radnike ostavlja na milost i nemilost poslodavcima. I stari zakon je, dodaje, samo slovo na papiru, s obzirom na to da država nije obezbeđivala poštovanje onoga što u njemu piše.
“Pričamo o desetinama hiljada ljudi koji rade ‘na crno’, ljudi koji rade, ali im poslodavac isplaćuje manju platu, a onda ostatak dodaje u kešu, čime izbegava plaćanje većeg poreza ili im isplaćuje veću platu, pa im onda traži da deo novca vrate, čime oštećuje njih; dakle, pričamo o stanju ne u poslednje dve-tri godine nego u poslednjim decenijama u kojima su radnici praktično ostavljeni na milost i nemilost poslodavcima zbog toga što država svojim organima koji su za to uspostavljeni – inspekcijom rada, sudskim organima, poreskom upravom – ne obezbeđuje primenu zakona, već očekuje da će radnici sami uspeti da se izbore.
To, jednostavno, nije dovoljno i sve izmene u novom zakonu o radu koje radnicima daju nešto lakše mogućnosti protiv nezakonitog postupanja poslodavaca ja, naravno, pozdravljam, ali to mže biti samo prateći mehanzam. Država je, dakle, ta koja mora da obezbedi – aktivnim, intenzivnim kontrolama i efikasnim postupcima – da pitanje poštovanja zakona od strane poslodavaca ne bude pitanje dobre volje već jedina moguća opcija“, kaže Janković.
Koliko bi samo, ako bi se na to i odlučili, čekale desetine hiljada radnika koji ne primaju redovno platu u notorno zagušenim srpskim sudovima? Ali, u društvu u kome su izloženi samovolji poslodavaca, koliko njih će tim putem uopšte smeti da se zaputi?
“To je ono od čega radnici opravdano strahuju. Dakle, tek u situaciji kada se devedeset odsto problema rešava intervencijom države, radnici mogu da doprinesu onih deset posto. U situaciji kada je pravilo nešto sasvim drugo, pa pojedinac pokuša da, koristeći se onim što mu je formalno na raspologanju, ispravi jedan opšti problem, tada se pojedinac suočava sa sistemom i sasvim sigurno opravdano strahuje od ishoda. Možda će i uspeti da naplati tu platu, ali u situaciji kada poslodavac na raspolaganju ima mnoštvo drugih koji čekaju posao pod bilo kojim uslovima, kada država suštinski nije svoje mehanizme upregla u svrhu ostvarivanja zakona, teško da će se neko odlučiti na pravni put. Ja, naravno, to podržavam takve građane, ali ne možemo očekivati da svi budu heroji, da svi budu spremni da stavljaju na kocku kakav-takav odnos sa poslodavcem”, upozorava Janković.
Kako do platnog listića
Sindikati su takođe svesni ovog problema. Predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Ljubisav Orbović podseća da je njihov zahtev bio da poslodavac krivično odgovara ako ne isplati dve ili tri zarade.
“Primer krivične odgovornosti poslodavaca postoji u Hrvatskoj, postoji u Rusiji i u drugim državama, dakle, postoje zemlje koje primenjuju takav metod i ne znam zašto ne bi mogla i naša. Možda je u ideji tog člana 121 Zakona o izmenama Zakona o radu i postojala dobra namera, ali mislim da funkcionalno neće biti prihvatljiv i da se na ovaj način ponovo daje zaštita poslodavcima. Daje se i mogućnost da poslodavac uopšte ne da radniku platni listić – nema nikakve obaveze jer ga Zakon ne obavezuje da preda taj obračunski listić sa zaradom koja se ne isplaćuje jer se do sada taj platni obračun uvek dobijao istovremeno sa isplatom zarade. Ja ne verujem da postoji poslodavac koji će vam dati lisić, a da vam neće isplatiti zaradu”, kaže Orbović.
Radnike ne zakidaju samo poslodavci u privatnom sektoru nego i sama država kao vlasnik preduzeća, što pokazuje da ona, zapravo, nema volju da pitanje redovne isplate zarada reši, dodaje Orbović.
Iako na prvi pogled može zvučati apsurdno, ni udruženje poslodavaca ne razume zakonodavca i zalaže se za to da zarade budu ne u poslednjem već u prvom isplatnom redu. Predsednik Unije poslodavaca Srbije Nebojša Atanacković smatra da je sebično to što država najpre uzima za sebe, što, naime, od kompanija namiruje poreze i doprinose, čak i na neisplaćene zarade, a da je isplata tih zarada na samom repu obaveza koje preduzeće treba da ima. Ovo tim pre što je poslodavac koji ne isplaćuje zarade nelojalni konkurent onima koji tu obavezu ispunjavaju. On, međutim, ne podržava ideju sindikata da poslodavci koji ne isplaćuju zarade krivično odgovaraju i to ovako objašnjava:
“Postoje kompanije koje nisu u situaciji da isplate zarade, ali ne zato što to neće nego prosto zato što im neko nije platio. Setite se primera putarskih preduzeća kojima je godinama država bila dužna nekoliko miliona evra, koja, prema tome, sigurno nisu bila u situaciji da isplaćuju zarade. Međutim, kada bi zarada bila u prvom isplatnom redu, prvi iznos novca koji bi legao na račun kompanije, automatski bi odmah odlazio na isplatu neisplaćenih dohodaka, umesto što kada ta uplata dođe, novac odmah ode državi, ode dobavljačima, a ne ostane ništa za zarade. Kako onda očekivati da zaposleni bez plata redovno izmiruju svoje obaveze?
Takav odnos prema zaradama pravi, dakle, čitav jedan lanac različitih neplaćanja i onda sve ispada mnogo gore nego što bi bilo kad bi zarade bile redovne ili kada bi se napravio drugačiji zakonski zahvat. Rusi su, recimo, a učinile su to i mnoge druge zemlje, uveli rešenje da ukoliko tri meseca ne isplati platu, firma automatski ide u stečaj; što je potpuno logično jer čemu ona da postoji ako nije u stanju da isplaćuje rad zaposlenih? Dakle, ne može kompanija da postoji ako je cena njenog postojanja stvaranje socijalnih problema. A apsurdno je rešenje da svaki zaposleni preko suda uterujeje svoju platu”, kaže Atanacković.
