"Što je ta politika donosila gore rezultate i pravila veću štetu, ona je bivala sve više cenjena i nepogrešiva. Na žalost, i političari koji su stupili na scenu posle pada Slobodana Miloševića preuzeli su, neki više, a neki manje, jedan deo tih ideja koje su jednom već napravile veliku štetu, a prave je i sada svakim danom. Dakle, što se tiče samog Dobrice Ćosića, volim da kažem da on ima mnogo više uticaja nego stila i mnogo više moći nego dara."
Stevanović Ćosića opisuje kao intelektualnog oportunistu, u čemu nalazi odgovor na pitanje kako je moguće sve ove godine biti blizak različitim vlastima:
"Ćosić je čovek koji se prilagođava trenutku i prihvata one ideje za koje mu se čini da su najisplativije, pa će on tako uvek braniti pogrešnu i konzervativnu stvar. Zato je on i proveo ceo život bežeći iz literature u politiku, a kada bi ga isterali iz politike vraćao se u literaturu. Čoveka zanimaju isključivo vlast i moć, ništa drugo."
Iako bi se moglo pomisliti da Ćosićeve ideje nisu konzistentne, prateći njegov politički put koji je krenuo od bliskosti sa Titom, pa preko Miloševića i Koštunice, do sadašnjeg predsednika Tadića, to nije tačno, kaže književnik Filip David. On, za RSE, kaže da upravo takav put svedoči o njegovoj konzistentnosti, tačnije, privrženosti vlasti:
"Ono što je zanimljivo i bizarno u čitavom tom slučaju jeste to što njega podjednako podržavaju i desnica i levica, ali i neki slojevi građanske klase. Suština te politike, govorim o Ćosiću kao političaru, veoma je tradicionalistička i antireformska i to odgovara jednom dobrom delu naroda, da se zavarava u tim nekim uverenjima da nas čitav svet mrzi. S druge strane, to je politika koja odgovara i vladajućim strukturama i zato je ona uvek prisutna."
Knjiga "Vreme zmija" predstavlja Ćosićeve dnevničke zapise od 21. marta 1999. do 1. januara 2000. godine. U knjizi se mogu naći, kako prenose beogradski mediji, čak i šovinistički stavovi. Na primer, kada govori o razlici srpskog i albanskog etničkog koda, on navodi:
"Taj socijalni, politički i moralni talog tribalno-varvarskog Balkana uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju u borbi protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg i najprosvećenijeg balkanskog naroda – srpskog naroda."
Oni koji bi se mogli smatrati bliskim Ćosiću ističu da su tvrdnje o njegovom velikom uticaju na političku elitu precenjene. Politički analitičar Slobodan Antonić kaže, za RSE, da postoje dva Ćosića, ali da njihovi uticaji nisu podjednaki:
"Neki, da tako kažem, zreli Ćosić koji je istovremeno želeo da se založi i za ono što je demokratsko i za ono što je nacionalno. Dakle, taj zreli Ćosić je i dan-danas, na ovaj ili na onaj način, prisutan. Reč je o tome da dobar deo naše političke elite i dalje smatra da je ono što je demokratsko i ono što je nacionalno itekako spojivo. S druge strane, treba imati u vidu da postoji i pozni Ćosić, onaj Ćosić nakon silaska sa predsedničke funkcije, odnosno nakon smenjivanja. To je jedan veoma umoran i razočaran, gotovo fatalistički, Ćosić koji smatra da su sve njegove ideje mrtve i da postoji duboki diskontinuitet između svega onoga za šta se on zalagao i onoga što je sada na delu u Srbiji."
