I Dodik je za ulazak BiH u NATO?

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome šta bi za Bosnu i Hercegovinu značio ulazak u NATO pakt.

Sagovornici su bili Jelko Kacin, potpredsednik delegacije Evropskog parlamenta za jugoistočnu Evropu, i Marko Prelec, direktor Balkanskog projekta Međunarodne krizne grupe.

Bilo je reči o tome postoji li šansa da na samitu NATO pakta, maja meseca ove godine u Čikagu, Bosna i Hercegovine dobije zeleno svetlo za početak primene Akcionog programa za članstvo u Severnoatlanstkom paktu, u kojoj meri bi ulazak u NATO doprineo otklanjanju staha od sukoba i jačanju osećanja sigurnosti, kakav je odnos Milorada Dodika prema NATO paktu, kako bi se eventualna vojna neutralnost Srbije odrazila na Bosnu i Hercegovinu, kako bi Rusija, koja se protivi širenju zapadne vojne alijanse, gledala na približavanje Bosne i Hercegovine NATO paktu, da li bi, ukoliko Bosna i Hercegovina postane članica NATO pakta, apsolutno bili isključeni bilo kakvi oružani sukobi u toj zemlji, kao i o tome da li je realna ideja o sazivanju nove medjunarodne konferencije o Bosni i Hercegovini.

Omer Karabeg:  Nakon što su bosanskohercegovački lideri postigli dogovor o vojnoj imovini, postoji šansa da na samitu NATO pakta, maja meseca u Čikagu, Bosna i Hercegovina dobije zeleno svetlo za početak primene Akcionog plana za članstvo u zapadnoj vojnoj alijansi, što bi bio važan korak na putu ka punopravnom članstvu u toj organizaciji. Mislite li da će Bosna i Hercegovina dobiti tu šansu?

Jelko Kacin: Mislim da Bosna i Hercegovina svakako može dobiti tu šansu, ali je na političkim liderima te zemlje da odgovore na takvu mogućnost. Treba podsetiti da je NATO pakt svojevremeno formiran iz veoma praktičkih razloga. U zapadnu vojnu alijansu su od samog početka bile uključene i zemlje poražene u Drugom svetskom ratu - Nemačka i Italija - da bi se stabilizirale. Nakom pada Berlinskog zida sve države istočne Evrope - od baltičkih zemalja na severu do Rumunije i Bugarske na jugu, uključujući i Hrvatsku - prvo su ušle u NATO pakt, pa tek onda u Evropsku uniju, jedino je Slovenije istovremeno ušla i u Severnoatlantski pakt i u Evropsku uniju. Znači, NATO je prije svega okvir za stabiliziranje društva i države.

Marko Prelec: Mislim da bi zemlje prijateljice Bosne i Hercegovine  apsolutno trebale podržati zahtijev da se toj zemlji odobri početak primjene Akcionog plana za članstvo u NATO paktu. Za mene kao analitičara, koji već duže vremena prati zbivanja u toj zemlji, nema nikakve dvojbe da bi Bosna i Hercegovina trebala pristupiti tom procesu iz dva ključna razloga. Prvo, to bi doprinijelo poboljšanju opšte političke klime u Bosni i Hercegovini. Sama činjenica da je zemlja na putu da postane članica najmoćnijeg vojnog saveza, povećala bi osjećaj sigurnosti i smanjila strahove koji postoje još od ratnih dana. Drugo, projekt pristupanja NATO savezu je zahtjevan i na njemu svi domaći faktori moraju zajedno raditi.  To je proces koji će svako smanjiti tenzije između sukobljenih političkih strana u Bosni i Hercegovini. Uostalom, ulazak u NATO pakt je jedna od rijetih stvari oko koje postoji relativno širok konsenzus u Bosni i Hercegovini. Dakako, ne apsolutni, jer u nekim dijelovima zemlje članstvo u NATO paktu još uvijek izaziva kontoverze, ali ipak postoji relativno široka podrška.

Jelko Kacin: NATO je prije svega savezništvo i u dobru i u zlu. Gde god šaljemo naše vojnike, oficire, posmatrače - oni su obavezni da međusobno sarađuju. Moraju sarađivati čak i obaveštajne službe koje kod običnih ljudi izazivaju najveći strah. Međusobna saradnja i poverenje, kao i činjenica da smo jedni od drugih zavisni, stvaraju sasvim drugačiji kvalitet međusobnog komuniciranja. Suštinski zadatak NATO pakta je da spreči bilo kakav vojni konflikt na tlu Europe. U isto vreme NATO je spreman da pomogne onim zemljama gde je situacija nestabilna.

Omer Karabeg:  Ako je članstvo u NATO paktu bitno za stabilizaciju političkih prilika u Bosni i Hercegovini, da li bi onda toj zemlji trebalo postaviti blaže uslove za prijem kako bi ona što pre postala članica te organizacije?

Marko Prelec:  Apsolutno se ne slažem. Uvjeti za Bosnu i Hercegovinu trebaju biti isti kao i za sve druge članice. Međutim, problem je što se Bosni i Hercegovini postavljaju dodatni uvjeti koji se nisu postavljali drugim zemljama. Mi smo u Međunarodnoj kriznoj grupi kritizirali odluku NATO pakta da dogovor o korišćenju vojne imovine bude Bosni i Hercegovini uvjet za početak primjene Akcionog plana. Činjenica je da neke članice NATO pakta nisu riješile pitanje vojne imovine na način koji se traži od Bosne i Hercegovine. Inače, kao što sam rekao, uvjeti za Bosnu i Hercegovinu ne treba da budu blaži. Bosna i Hercegovina treba preći isti put koji su prešle sve zemlje članice iz istočne Evrope. Proces pristupanja NATO paktu je prilično dug, on zahtijeva značajne promjene koje stabiliziraju zemlju-kandidata.

Jelko Kacin:  I moje je mišljenje da Bosna i Hercegovina ne bi trebalo da ima blaže uslove. Da bi neka zemlja mogla da uđe u NATO, ona mora imati stabilnu političku situaciju. Zato je od političkih lidera Bosne i Hercegovine, a to su šefovi šest najvećih stranaka, zahtevano da se posvete tom cilju. Dogovorom oko vojne imovine oni su pokazali da su razumeli taj zahtev. Taj dogovor je pokazao da je moguće postići i dogovor oko proračuna, kojeg ta država nema već dve godine, kao i provesti odluku Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Sejdić-Finci, što zahteva i promene u ustavu Bosne i Hercegovine. Sve bi to stvorilo preduslove da Bosna i Hercegovina konačno dobije vladu umesto Vijeća ministara i da ta vlada ima sva ona ministarstva koja imaju normalne države. U Evropskoj uniji, recimo, nema nijedne države koja nema ministarstvo poljoprivrede. Jer, najveći novac u Evropskoj uniji troši se upravo na poljoprivredu. Bosna i Hercegovina tog ministarstva nema, a nema ni vladu. Uostalom, ni predsednik Vijeća ministara, ni njegovi ministri nemaju ovlaštenja koja imaju ministri u normalnim zemljama.

Omer Karabeg:  Lider Republike Srpske Milorad Dodik je u nekoliko navrata rekao da bi građani tog entiteta trebalo na referendumu da odluče o članstvu u NATO savezu. Ukoliko bi se taj referendum organizovao, moglo bi se lako desiti, s obzirom na tamošnje raspoloženje, da se građani izjasne protiv NATO pakta.

Marko Prelec:  Da se taj referendum održi danas, gotovo je sigurno da bi odgovor bio negativan. Posljednje ankete koje sam vidio, a koje su već malo zastarjele, su pokazivale da svega 30 posto ispitanika iz Republike Srpske podržava ulazak u NATO savez. Što se tiče obećanja predsjednika Dodika o referendumu - to je posljedica političkih prilika koje su vladale u zemlji nakon parlamentarnih izbora 2010. godine, kada dugo vremena nije bilo moguće formirati vladajuću koaliciju na nivou Bosne i Hercegovine. U tenutku kada se je Dodikova stranka, Savez nezavinih socijaldemokrata, pobojala da će najveća opoziciona partija, Srpska demokratska stranka,  ući u državnu koaliciju bez njih, Dodik je napravio dogovor sa SDS-om da u tu koaliciju idu zajedno, ali je morao obećati da će podržati referendum o pristupu NATO savezu, jer je SDS, kao stranka koja je bila na vlasti u Republici Srpskoj kada  je NATO bombardirao tu teritoriju, izrazito protiv članstva Bosne i Hercegovine u zapadnoj vojnoj alijansi. Inače, sam Dodik i njegova stranka su za ulazak Bosne i Hercegovine u NATO pakt. Sve u svemu, pitanje referenduma ne treba preuveličavati. Sasvim je jasno da će on, ako do njega uopće dođe, biti savjetodavne naravi, a ne obavezujući, i da će se organizirati u drugačijim političkim uvjetima i u drugačijoj političkoj klimi.

Jelko Kacin:  Nije naše da se opredeljujemo oko toga da li je moguće organizirati takav referendum, ali ubeđen sam da ta takozvana pretnja referendumom podrazumeva i odgovornost, a Milorad Dodik je jedan od šest lidera koji snose odgovornost za budućnost zemlje.

Omer Karabeg:  U Srbiji preovlađuje stav da ta zemlja treba da bude vojno neutralna. To jeste - da treba da ostane izvan NATO pakta. S obzirom na veliki uticaj koji Srbija ima na Republiku Srpsku, kako se to odražava na aspiracije Bosne i Hercegovine prema NATO paktu?

Marko Prelec:  Politička scena Srbije prilično je podijeljena oko NATO pakta. Demokratska stranka, trenutno najjača politička partija u toj zemlji, a moguće je da će to ostati i nakon izbora, spada u pro-NATO stranke, a i predsjednik Srbije Boris Tadić i ministar odbrane Šutanovac vrlo pozitivno misle o NATO-u i članstvu Srbije u toj organizaciji. Međutim, mislim da bi Srbija željela da Bosna i Hercegovina pristupi NATO savezu pre nje. To bi na neki način ublažilo oštrinu tog pitanja koje izaziva kontroverze,  kako zbog NATO bombardiranja Srbije, tako i zbog  sukoba na Kosovu. Kada susjedna zemlja sa značajnim srpskim stanovništvom, to jeste sa Republikom Srpskom, postane članica NATO saveza to će i u Srbiji u izvjesnoj mjeri promijeniti pogled na zapadni vojni savez.

Omer Karabeg:  Mislite li i Vi, gospodine Kacin, da bi Srbiji na neki način odgovaralo da Bosna i Hercegovina prva uđe u NATO pakt, pa bi ona onda lakše riješila svoju dilemu ili će prevladati tendencija ka vojnoj neutralnosti?

Jelko Kacin:  Pre svega, mislim da će u NATO pakt prva ući Crna Gora u kojoj takođe živi značajan broj srpskog stanovništva. To će pomoći da se Bosna i Hercegovina pozitivno odredi prema NATO- paktu, kao i da se u Srbiji počne na to da gleda racionalno. Treba imati u vidu da je Srbija sada okružena NATO državama - Hrvatskom, Mađarskom, Rumunijom, Bugarskom, a uskoro će to biti i Crna Gora i Makedonija. Sa svim tim državama Srbija ima pozitivna iskustva. Susedne zemlje, koje su članice Evropske unije, nedavno su podržale Srbiju da dobije status kandidata za Uniju, pa će te iste zemlje podržati i Bosnu i Hercegovinu kada ona bude tražila taj status.

Omer Karabeg:  Da li bi Rusija mirno gledala na približavanje Bosne i Hercegovine NATO paktu, s obzirom na znatan uticaj koji Rusija ima u Republici Srpskoj? Da li bi ona mogla da uspori, ako ne i da blokira ulazak Bosne i Hercegovine u tu organizaciju, jer je potpuno jasno da Rusiji ne odgovara širenje NATO pakta, kao što joj ne odgovara ni da Srbija uđe u NATO pakt. Ona je to vrlo otvoreno stavila do znanja.

Marko Prelec:  Službeni stav Rusije je da je ona protiv širenja NATO saveza bilo gdje, pa naravno i na terenu zapadnog Balkana. Rusija, međutim, neće blokirati suverenu odluku bilo koje zemlje da pristupi tom savezu uključujući i Bosnu i Hercegovinu i Srbiju. Rusija nema suštinskog interesa na zapadnom Balkanu, a i njen uticaj u tom regionu je relativno slab, čak i tamo gdje postoje dugogodišnje prijateljstvo i politička podrška. Rekao bih još jednu stvar. Iako je točno da su sve zemlje koje su pristupile Europskoj uniji prije toga postale članice NATO saveza, nije nužno da se to uvijek desi. Ne bi bila nikakva tragedija da se Srbija opredijeli za vojnu neutralnost. Švedska je neutralna zemlja, nije članica NATO saveza, a sasvim dobro funkcionira unutar Europske unije. Suprotno od toga, njen susjed Norveška je članica NATO saveza, a nije u Europskoj uniji - i to nikome ne smeta. Bitno je da zemlje zapadnog Balkana ne ugrožavaju jedna drugu u vojnom smislu, što je, mislim, već postignuto. Treba izbjegavati retoriku koja širi strah da će neka zemlja, ako se ne učlani u Europsku uniju ili NATO savez, postati crna rupa, da će biti izvoznik nestabilnosti i kriminala. To nije nužno povezano.

Jelko Kacin:  Mislim da je strategijski interes Ruske federacije stabilnost na Balkanu, a ulazak Bosne i Hercegovine u NATO pakt donosi stabilnost. Ne mogu zamisliti da bi Rusiji to smetalo, kao što ne mogu zamisliti da bilo koja zemlja na zapadnom Balkanu ne može sama doneti odluku o svojoj budućnosti i da ta njena odluka zavisi od stava Ruske federacije. Reč je o Bosni i Hercegovini, ne o Belorusiji. Mislim da je najvažnije šta o članstvu Bosne i Hercegovine u NATO paktu misle njeni susedi, a ne neki koji su od Sarajeva udaljeni više od dva sata leta avionom.

Omer Karabeg:  Da li bi, ukoliko Bosna i Hercegovina postane članica NATO pakta, apsolutno bila isključena svaka mogućnost oružanih sukoba u toj zemlji?

Marko Prelec:  Ne. Ono što je isključeno - to je agresija izvana. Reforme koje su potrebne da bi se ušlo u NATO savez sigurno jačaju snagu države da spriječi sukobe i nasilje unutar svojih granica, ali nisu apsolutni lijek protiv konflikata. Vidjeli smo da je Albanija, koja je prije više godina pristupila NATO savezu, imala ozbiljne, krvave sukobe između dviju najvećih političkih stranaka - Demokratske i Socijalističke stranke. Bio je i pokušaj napada na zgradu premijera, stabilnost zemlje bila je ozbiljno uzdrmana. Članstvo u NATO savezu neće riješiti suštinska pitanja Bosne i Hercegovine - kakva će ta država biti, da li labava federacija, kako se planira u Banjaluci, ili država sa mnogo većim kompentecijama, kako se predviđa u Sarajevu, kako će biti riješeno hrvatsko pitanje i tako dalje. To su pitanja na koja NATO nema odgovor, ali članstvo u toj organizaciji isključuje mogućnost da se bilo koja susjedna država upliće u sukobe u Bosni i Hercegovini, što je itekako značajno.

Jelko Kacin:  Sigurno je isključena svaka mogućost intervencije izvana. Kada dolazi do krvoprolića, to je uvek posledica odluka iza kojih stoji ona politička opcija koja traži šansu za sebe u izazivanju konflikata. Međutim, kada zemlja postane članica NATO pakta, takve politčke opcije imaju znatno manji uticaj, a njihova šansa da nešto postignu svedena je na minimum minimuma.

Omer Karabeg:  Gospodine Kacin, da vam postavim i jedno pitanje koje nije u vezi sa NATO paktom, ali jeste povezano sa stabilizacijom Bosne i Hercegovine. Nedavno je Evropski parlament usvojio rezoluciju o Bosni i Hercegovini u kojoj se, između ostalog, pominje i potreba za organizovanjem nove međunarodne konferencije o Bosni i Hercegovini. Vi ste, koliko znam, bili jedan od predlagača te ideje. Mnogi, međutim, smatraju da to nije realno.

Jelko Kacin:  Ja sam ubeđen da je to i realno i moguće. Ako Bosna i Hercegovina dobije zeleno svetlo na samitu NATO pakta u Čikagu, ako konačno usvoji proračun, sprovede odluku Evropskog suda u slučaju Sejdić-Finci, preda aplikaciju za status kandidata i dobije pozitivan odgovor - sve bi to stvorilo apsolutno drugačiju atmosferu u zemlji. Međutum, za promenu ustava, formiranje jake vlade i stvaranje funkcionalnije države neophodna je međunaroda pomoć. Kada govorimo o međunarodnoj konferenciji, tu je pored Evropske unije neophodno i prisustvo Sjedinjenih Američkih Država. Dejtonski sporazum je osnovica sa koje treba napraviti proboj ka uspostavljanju boljeg pravnog okvira i veće funkcionalnosti države, a to je moguće samo uz međunarodne garancije onih, koji su 1995. godine Bosni i Hercegovini umesto rata nametnuli mir. To je tada bio veliki proboj na bolje, ali sada pravni, odnosno ustavni okviri, koji su tada uspostavljeni koče zemlju na putu ka Evropskoj uniji. I zato mislim da bi međunarodna konferencija mogla da pomogne da se nađe rešenje. Da zaključim, ako se dese sve one pozitivne stvari o kojima sam govorio, onda ćemo imati sasvim drugačiju Bosnu i Hercegovinu i postojaće potreba da se napravi pomak dalje. U toj situaciji međunarodna konferencija može uroditi plodom.

Marko Prelec:  Bojim se da ta ideja može u bosanskohercegovačkoj javnosti pobuditi očekivanje da će, eto, doći stranci i napraviti ono što sami Bosanci ne mogu, da će popraviti greške u Dejtonskom ustavu. Činjenica je, međutim, da te odluke mogu donijeti isključivo bosanskohercegovački politički lideri i da ih mora usvojiti Parlamentarna skupština Bosne i Hercegovine gdje ne sjede stranci, nego domaći političari. Vidjeli smo već kako je prošao takozvani Butmirski proces kada, i pored snažnog pritiska, nisu prošli prijedlozi Europske unije i Sjedinjenih Američkih Država, iz prostog razloga što ih domaći političari nisu bili spremni prihvatiti. Sada, međutim, vidimo da su se, bez snažnog upliva izvana, počele donositi neke odluke čije je usvajanje godinama izgledalo nezamislivo. Dakle, ima razloga za nadu, ali moram priznati da nisam veliki optimista. Nisam uopće optimista što se tiče spovođenja odluke Evropskog suda u slučaju Sejdić-Finci i zaista bih se iznenadio da u tom pogledu dođe do nekog pomaka u skorije vreme.

Jelko Kacin:  Bosanska javnost zna da su međunarodna zajednica i Evropska unija jasno rekli da će Bosna i Hercegovina izgubiti znatna finansijska sredstva ako se ne dogovori oko nekih stvari. Mislim da su političari svesni da će morati polagati račune ako taj novac ode u nepovrat zato što se oni nisu dogovorili. Inače, stvari se menjaju. Dešavaju se stvari koje su do nedavno bile nezamislive. Ko je mogao očekivati da će doći do dijaloga između Beograda i Prištine, pa je ipak došlo. Čak je postignut i dogovor o zajedničkom upravljanju granicom, gde će policajci i carinici iz dve zemlje, koje jedna drugu ne priznaju, raditi pod zajedničkim krovom. Makedonija se skoro sedam godina zaklinjala da nema nikakvih uslova da se dogovori sa Grčkom oko njezinog imena, da bi sada tražila svaku mogućnost da nađe rešenje, kako bi zemlja mogla krenuti dalje ka Evropskoj uniji i NATO paktu. Stvari se menjaju i ja sam optimista i kad je u pitanju Bosna i Hercegovina. Verujem da će Bosna i Hercegovina ispuniti uslove kako bi do kraja ove godine mogla predati aplikaciju za status kandidata za Evropsku uniju. A što se tiče međunarodne konferencije, ona postoji kao opcija samo ako dođe do svih pozitivnih proboja o kojima sam govorio.

Omer Karabeg:  Kada bi po vama Bosna i Hercegovina mogla ući u NATO pakt? Optimisti pominju 2014. godinu. Da li je to realno?

Marko Prelec:  Mislim da je nezahvalno prognozirati taj datum. Što brže - to bolje.

Jelko Kacin:  Nisam građanin Bosne i Hercegovine i nemam pravo da odgovoram na to pitanje. To je pitanje koje treba uputiti političkim elitama Bosne i Hercegovine, jer one odlučuju o dinamici i kvalitetu približavanja NATO paktu.