Hapšenje Mladića – još jedna propuštena šansa?
Šetao sam jutros po stranici radija Slobodna Evropa i uočio tri reakcije na istu temu koje su posve slične, čak bih rekao iste, i koje dolaze iz tri posve različita izvora. Prvi je tekst moje kolegice iz Beograda, Branke Mihajlović, koja u svom prilogu govori o tome kako u Beogradu u povodu hapšenja Ratka Mladića ¨Srbija priča o EU, umesto o Srebrenici¨.
Drugi je komentar na taj prilog jednog redovnog posjetitelja naše stranice koji, slažući se sa tezom, a pod imenom ¨Anonimni posjetilac¨ piše: ¨Hapšenje se predstavlja kako jedna krajnje operativna stvar. Naravno da ta akcija koja je sprovedena s jedne strane i jeste nesto operativno, ali se potiskuje uzrok te obaveze za hapšenjem. Ni jedne riječi o zločinu, pravdi i odgovornosti. SRAMOTA za nazovi demokratskog Borisa Tadića. A o novinarima sa skoro pokajanog RTS-a i da ne govorim.¨
Treća je anketa u kojoj čak 66.4% ljudi smatra da hapšenje optuženog za ratne zločine, generala Mladića, neće doprinijeti pomirenju u regionu. Anketa nije, naravno, naučnog karaktera ali je glasao 259 čitalac, (dok pišem ovaj tekst) i ona jeste indikacija.
Gledao sam uporno ovih dana program RTS-a kako prate hapšenje i moram da se složim sa tezom da je focus na operativne stvari, na EU, a daleko, daleko manje na uzroke hapšenja. Prvog dana hapšenja emisija RTS-a je prvog na svjetskoj listi traženih optuženika prikazivala kao sposobnog generala koga vojska voli koji je malo grub doduše ali ni jednog trenutka akcenat nije bio na zločinima za koje je optužen.
I u izjavama političara i silnim intervjuima, ista priča. Te ko ga je uhapsio, te gdje je spavao, šta je jeo, jesu li učestvovali stranci i slično, ali niko od političara da pomene Srebrenicu, terror nad Sarajevom, Škabrnju ili slično. Ministar unutrašnjih poslova, Ivica Dačić, koji posve sigurno zaslužuje pohvale za uzvedenu akciju, izjavljuje na RTS, na dan hapšenja: ¨Znate postoje situacije u kojima države moraju da urade nešto iako im se to ne dopada!¨ Drugim riječima, Mladić je uhapšen zato što smo morali, a ne zato što smo htjeli. Ista se teza može reći i za vrijeme hapšenja Miloševića. Srbija ga je skinula sa vlasti zato što je izgubio ratove, a ne zato što ih je započeo.
Podsječam na hapšenje Karadžića. I tada je bio akcenat na operativnim stvarima – te gdje je radio, kako je izgledao, gdje je živio i slično dok je ono za šta je optužen bilo u posve drugom, ako ne i trećem planu.
Čedomir Jovanović lider LDP-a, stranke sa najdoslednijom antiratnom i antinacionalističkom politikom kaže za naš radio:
“Na evropsku budućnost Srbije ne utiče samo hapšenje Ratka Mladića već i naša sposobnost da živimo u skladu sa vrednostima te Evrope. A upravo zbog toga što nismo bili sposobni na tako nešto mi smo otišli u rat 90-ih godina, a ne u Evropu koja nam je bila ponuđena kao alternativa za mirno rešenje jugoslovenske krize.¨
Milošević, Mladić i Karadžić su morali da idu u Hag ne zhato što je to neko tražio nego zato što je to uslov za ozdravljenje srpskog društva. Advokat Srđa Popović koji je svoj profesionalni i građanski angažman posvetio borbi da se pred lice pravde dovedu odgovorni za ratove u 90-im, kaže da je osnovno raspoloženje u Srbiji danas ¨potištenost¨: ¨Jer, taman smo zaboravili šta se tamo dogodilo, a oni nas, eto, podsećaju".
Do sada je Srbija isporučila i predsjednike i ministre i generale ali se još ne bavi time otkud to da mi isporučismo tolike zvaničnike? Srbija je zatražila izvinjenje za propagandu mržnje sa TV ekrana ali to saopćenje još nije stiglo do TV ekrana.
Ako je za utjehu nije Srbija jedina. Jer, kod nas niko nije nezadovoljan što smo ¨mi¨ loši već zadovoljan što su i ¨oni¨ zabrljali. I u Hrvatskoj je reakcija na prvostepenu presudu generalima bila slična. Bilo je, više nego danas u Srbiji doduše, medija koji su ukazivali da jedan od ciljeva radikalne politike Hrvatske i jeste bio bitno smanjiti broj gradjana srpske nacionalnosti, ali to nije ni izdaleka bila medijska slika Hrvatske. Gotovo se stekao utisak da bi javnost bila zadovoljna da su generali dobili po desetak godina ali ni tada tema ne bi bila zašto i 10! Sarajevo već godinama kao započinje istragu o dogadjajima u Dobrovoljačkoj ali nikako da je započne.
Zato se i sa hapšenjem Mladića tužna balkanska priča nastavlja. Šanse da se izvučemo iz moralnog gliba se redjaju, šmrk sa vodom je na dohvat ruke ali se niko ne usudi da ga priključi na vodu. Jedni čekaju da ih se na to prisili (Srbija) drugi se samozadovoljno kriju iza skorog prijema u EU (Hrvatska), treći se sakrivaju ispod činjenice da su počinili najmanje zločina (BiH), a dio tih trećih i dalje sipaju mržnju iz svih oružja (RS).
U pravu je predsjednik Srbije Boris Tadić kad kaže da je hapšenje Mladića preduslov za pomirenje. Ali, po svoj će prilici i ostati – samo preduslov.
Čekamo slijedeću priliku, a možda ćemo dočekati slijedeći rat.