Srbija: Bivši logoraši nakon osamnaest godina u Šljivovici

Nakon osamnaest godina dvojica Bosanaca su posetila bivši logor u selu Šljivovica, u opštini Čajetina, u Srbiji. Ovi nekadašnji žitelji Podrinja pobegli su pred genocidom u Srebrenici, preko Drine u susednu državu. Mislili su, kad su videli policajce Srbije da im je mukama došao kraj, ali pod krovom zapuštenih baraka Građevinskog preduzeća Planum odvijala se drama.

Posle osamnaest godina Amir Omerspaić došao je u čajetinsko selo Šljivovica, na mesto gde je od avgusta 1995. do aprila 1996. godine bio logor za Bošnjake koji su posle pada Srebrnice i Žepe, bežeći od Vojske Republike Srpske prešli Drinu i našli se na ovim prostorima.

Amir, rodom iz Han Pijeska i danas se živo seća logoraških dana:

"Bila je velika panika, čuli smo neke stvari koje se dešavaju u Srebrenici, pa smo se i mi uspaničili na tim planinama, Vojska Republike Srpske nas je proganjala i ubijala i dotjerala nas je na bedem jedan, gdje nema izlaza, ili da nas ubiju ili da nas protjeraju preko rijeke Drine. Ja sam prešao Drinu sa svojih devet prijatelja, a 2. avgusta 1995. godine me uhapsila Vojska Jugoslavije. Ja sam imao posjekotinu na palcu, i kad su došle te neke specijalne jedinice da me sprovedu, i odveli su nas kod sela Jagoštica meni tada nepoznatom kraju. Mene je tada konstantno jedan udarao, a pošto su mi bile ruke za vratom, a glava oborena, prebili su mi prste. Prsti su mi pukli, počela je jaka krv i bol, ali nisam smio maći ruke iza vrata. Doveli su nas u to selo Jagoštice, tu nas je već bilo 92 u grupi, i natjerali su nas u jedan kamion pod ceradu. Bila je velika vrućina, i pred sami mrak, poveli su nas u ovo selo Šljivovica, meni takođe nepoznat kraj, gdje su nas preuzeli ovi iz MUP-a Srbije. Konto sam, sad će biti super jer smo se riješili vojske, međutim, tek tada nastaje pravi haos i pakao. Svako veče ispitivanja, pisanja izjava, optužnice neke nepostojeće, ja sam bio tada dijete takoreći, aman, to je bio užas. Ja sam svakog dana imao sve više i više problema sa rukom. Jednog dana su došli neki bolničari iz Užica, ja sam se prijavio da me pregledaju i doktorka je rekla da moram hitno u bolnicu. Naredne večeri sam u policijskom autu otišao u Užice, i prvi put sam osjetio neko olakšanje, jer taj doktor što je bio tu, toliko je bio ljubazan, nikada mu ne mogu zaboraviti, prvo, spasio mi je život, pa ruku“, seća se Amir.

Logoraši su bili smešteni u male barake, u početku u Šljivovici je bilo preko 800 Bošnjaka različite starosti.

Među mladim logorašima bio je Senad Jusufbegović koji je u Šljivovici proveo četiri dana, a zatim je prebačen u logor u Mitrovo Polje. Senad je tada imao 17 godina:

„Ta četiri dana sam proveo ovdje, u ovoj prostoriji, prve noći sam bio pored ovog stuba. Šta da vam kažem, bio je to pravi logor, bili smo izgladnjivani, isprebijani, to sam rekao po sto puta. Bile su formirane sobe za izolaciju u koje su smeštani određeni ljudi koji su označeni kao nekakvi ratni zločinci i koji su posebno maltretirani, izgladnjivani. Batine su bile takve da je neko mogao vrlo teško da primjeti da ste dobili batine, naprimjer batine po stopalima, sjednete na stolicu, na koljena, i onda vas mlate po stopalima, ili u predjelu bubrega", priča Senad.

Senad Jusufbegović je sa destinom logoraša Bošnjaka tužio državu Srbiju za nanet fizički i psihički bol:

"Kažem vam, prvostepeni sud je odbio naš tužbeni zahtjev, žalili smo se Apelacionom sudu, koji je uvažio žalbu u jednom djelu, pa je naložio medicinsko vještačenje, pa je vraćeno prvostepenom sudu koji je ponovo odbio zahtjev. Za Muju Vatreša su utvrdili slučaj, dosuđena mu je neka odšteta, bile su žalbe sa obje strane. Ja sam bio na istoj tužbi, s tim što sam odbijen. Nekako sam se snašao, osnovao porodicu, našao zaposlenje. Nema tu umanjenja životne sposobnosti, ali ja znam kako sam se osjećao '96. '97. '98. i narednih godina", kaže Senad.

Obeležiti mesta stradanja

Prva kuća do logora je vikendica bračnog para Pantelić iz Beograda, Zorice i Ace, a sa njima je tu i sused Nenad Škodrić, starosedelac Šljivovice. Kažu, većina meštana, kao i oni, nisu mislili da se nešto neobično događa u logoru. Tako i danas pričaju:

„Ma, kakvi oni su izlazili, igrali fudbal, šetali, brojali smo ih ovde sa naše terase. Kakva tortura, ne znam, pre nego što su ih doveli ovde šta je bilo, ali ovde, pa mi bi čuli, to su barake, to se sve čuje, dolazili su kod moje svekrve, došli do ove ograde, svekrva im skuvala kafu.“

„Činjenica je da ti ljudi nisu delovali ni izmučeno, još manje isprepadano, njihova sudbina tu je bila izvesna, zato što su svi čekali pasoše i odlazak dalje.“

„Ja nisam čuo da su maltretirani, da je njih neko tukao, da su se žalili. Niko o tome nije pričao u Šljivovici.“

Na mesto nekadašnjeg logora došli su i predstavnici Fonda za humanitarno pravo, Inicijative za ljudska prava i Udruženje žrtava i svedoka genocida iz Srbije i Bosne i Udruženje logoraša Bosne i Hercegovine.

Sandra Orlović, predsednica Fonda za humanitarno pravo u Srbiji, kaž, vreme je da se makar obeleže mesta staradanja Bošnajka i makar malo ispravi nepravda:

„Mi smatramo da država Srbija treba da preuzme inicijativu i obeleži ovo mesto i na zvaničan način oda poštu ovim ljudima. Prazne reči i isprazna izvinjenja žrtvama koje su bile ovde ili na bilo kom drugom ratišu, njima ne znače ništa, njima znače dela“, kaže Sandra Orlović.

Danas od logora u Šljivovici ostale su samo dve polusrušene barake. Drugih desetak baraka je samo od sebe urušeno ili su zapaljene i sagorele do temelja.