Nemili incident koji je priredio lider vojvođanskih socijaldemokrata
Nenad Čanak, nije ništa novo u srpskom političkom cirkusu od Miloševića do naših dana, ali je, svakako, mnogo manje porazno kad građane fizički napada ultranacionalista Šešelj nego kad to čini prvak pro-evropske političke opcije. I pre ovog incidenta, međutim, jedno je nedvosmisleno jasno - u autoritarizmu, apsolutističkoj vladavini i političkoj neodgovornosti svojih lidera, partije građanskog bloka izjednačile su se sa svojim nekadašnjim političkim protivnicima.
Čelnik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak overio je
ostavku na mesto poslanika, čime je ona postala važeća. Prethodno je priznao svoje učešće u incidentu ispred jedne kafane u Novom Sadu, u kome je pretučen
Pavle Lešanović.
“Više nisam narodni poslanik, a do ovog trenutka me još uvek niko iz policije nije kontaktirao oko incidenta o kome sad već svi sve znaju, pa je doneta već i presuda”, rekao je lider LSV.
Vesna Pešić, Čankova dugogodišnja saborkinja u nekadašnjem DOS-u, maskota građanske Srbije, poslanica i doskorašnja predsednica Političkog saveta Liberalno-demokratske partije, za Radio Slobodna Evropa kaže da je zaprepašćena ponašanjem lidera vojvođanskih socijaldemokrata:
“Ja sam zapanjena ovim što se dogodilo. Do sad smo pričali da je Velja Ilić tukao novinare...Prvo, čovek je lagao. Na šta to liči?! A onda izlazi i traži da ga Skupština zaštiti? Od čega Skupština da ga zaštiti? Od toga što je usred noći pretukao čoveka?!”
Nenad Čanak
Da li je i koliko postupak Nenada Čanka naštetio liberalnoj struji u Vojvodini, pitali smo sa
Duška Radosavljevića, političkog analitičara i predsednika Vojvođanske politikološke asocijacije.
“Koliko god ljudi bili zabrinuti takvom vrstom ponašanja, očigledno da to ne donosi neke velike štete ni samom Nenadu Čanku, ni uticaju Lige socijaldemokrata jer je očigledno da se i oko njegovog političkog imena i dela i oko programa Lige stabilizovao određeni broj tvrdih birača, koji će podržavati tu opciju nezavisno od toga koliko taj enfant terrible vojvođanske i srpske političke scene pravio neugodnih situacija. S druge strane, međutim, to sprečava jednu promišljeniju politiku i vojvođanskog autonomaškog, ali i liberalno-demokratskog, miljea, odnosno, privlačenje novih ljudi koji bi pristupili tom nekom širem liberalno-demokratskom pokretu. Imate, naime, jedan broj ljudi koji su apsolutno nezadovoljni trenutnom političkom scenom u Srbiji, delovanjem desnih konzervativnih političkih stranaka, ali koji istovremeno ne žele da budu vezivani za takve ekscese i ponašanja koja u ovom trenutku oličava Nenad Čanak”, ocenjuje Radosavljević.
Ako samo malo proširimo kadar sa Nenada Čanka na njegove kolege, dugogodišnje lidere drugih stranaka evropske Srbije, i oni će nam se ukazati kao neodgovorni političari koji su dugi ispit srpske tranzicije apsolvirali tako što su se uspostavili kao autoritarne, narcisoidne, sujetne i apsolutističke glave oko kojih se njihove partije okreću kao oko nekog neumoljivog sunca; zbog kojih se i osipaju, i dele, i gube izbore, i propadaju. Pojedini među njima, rasno nedorasli glumci u velikim evropejskim ulogama, nikako da objasne odakle pare za avione, kamione, Akonkagve, Mikonose i rolekse, drugi se još čude kako su izgubili izbore kad su imali viziju, treći se ne povlače sa čela nekad masovne partije iako im se brojčano svela samo na njih i širu familiju.
Priče o demokratiji za zamajavanje naroda
Vesnu Pešić, ovakva porazna slika partija građanske orijentacije i njihovog autoritarnog vođstva– uopšte ne iznenađuje. Tu, kaže, nikakvog razvoja nije ni bilo, a partije su se pretvorile u obična preduzeća.
Vesna Pešić konstatuje Vesna Pešić.
Sve partije, pa tako i u Srbiji, liderske su partije, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa sociolog
Srećko Mihajlović.
“Ništa se bitno nije izmenilo u političkim strankama – osim nagore. Priča o demokratiji služi samo tome da zamajava narod. Međutim, političke partije, ako iole računaju na izborni uspeh – one su u osnovi liderske i njih nosi jedna manja grupa, a raspadaju se onda kad dođe do sukoba unutar te grupe ljudi. Demokratska stranka, LDP, Radikali, Napradnjaci, kad je reč o unutrašnjoj strukturi, pate od potpunog deficita demokratije i takve stranke drukčije i ne mogu biti”, ocenjuje Mihajlović.
Iako odavno više nisu u demokratskom pubertetu, partije građanske, liberalno-demokratske orijentacije i njihovi lideri još uvek demonstriraju frapantnu političku nedoraslost.
“Žao mi je, ali mi više ne možemo za te ljude da glasamo. Oni su bili nešto devedesetih, ali oni su nas bukvalno uništili u poslednjih četiri-pet godina – krali, lopovisali, zaveli diktature. Zato sam ja i rekla – moramo da glasamo za ove druge, kakvi god da su. Zato što je ovo najobičnija trulež”, ističe Vesna Pešić.
Bez istinskih programskih orijentacija, političkih vizija i strategija, orijentisane isljučivo na taktiku osvajanja i ostajanja na vlasti, osuđene da bespogovorno slede svoje frustrirane, autoritarne lidere, stranke “druge Srbije” ne treba da imaju nikakvu iluziju da ih neće stići akumulsani, još uvek nemi, bes građana, a ako se tako nešto na njih sruči, gotovo je sigurno da neće biti demokratske boje i da ga više niko živ neće moći kontrolisati, upozorava Mihajlović.