Piše: Jaroslav Šimov (Priredila Anamaria Ramač Furman)
Oni su različiti: glasni grubijan Donald Tramp i ostareli levi radikal (po američkim merilima) senator Berni Sanders, mrziteljica emigranata i Evropske unije Marin le Pen i vatreni govornik, lider španskog pokreta Podemos Pablo Iglesias.
Jedno ih ujedinjuje: njihova popularnost raste, uprkos tome što se još nedavno činilo da su oni puki marginalci na političkoj sceni zapadnih demokratija. Na obe strane Atlantika počelo je nešto nalik mirnoj revoluciji: milioni ljudi koje ranije nje zanimala politika postaju aktivni i često biraju radikale. Kako će se taj proces odrziti na Rusiju?
U razvijenim zemljama počeo je svojevrsni rat protiv establišmenta, piše sociolog, naučni saradnik Laboratorije za ekonomska i socijalna istraživanja Više škole ekonomije Grigorij Judin, koji već dugo proučava izborne procese u vodećim zapadnim demokratijama. Po njegovom mišljenju, Rusija neće ostati po strani od toka događaja, čak i uprkos tome što je današnja ruska vlast pokušala da ubije u ljudima zanimanje za realnu politiku, zamenivši je lažima. Ipak, režim Vladimira Putina sam priprema oružje koje bi moglo da se okrene protiv njega.
RSE: Pišete o političkim procesima koji se sada odvijaju u SAD i nekim evropskim zemaljama, gde jačaju pozicije političara-populista, kao o „demokratizaciji demokratije-*“. Drugim rečima, da neki slojevi stanovništva nisu imali mogućnosti za političko ispoljavanje. Da li je to tačno? Ako jeste, koji su to slojevi?
Judin: Upravo tako, to je poslednjih godina sistemski problem mnogih demokratskih režima. On se ispoljavao u niskom nivou političke aktivnosti i u tome da se ceo politički proces u značajnoj meri odvijao na veoma uzanom terenu, na kom nije bilo mesta za mnoga mišljenja i stavove i za ono što zaista brine ljude u tim zemljama. To što danas vidimo na obe strane okeana je, dakle, rezultat dugovremenog funkcionisanja takvog sistema. Danas gledamo uzvratni udarac koji novi političari i novi pokreti nanose postojećem sistemu.
RSE: Pre osam godina i u Americi se dogodio izuzetni prelom koji je isprva izazvala kampanja, a potom i izbor Baraka Obame za predsednika SAD. Da li je to bilo isuviše malo ili danas nekakvi drugi slojevi društva zahtevaju svoje?
Judin: Pojava Baraka Obame bila je u određenom smislu nagoveštaj takvih procesa. Doduše, postoji bitna razlika između Obame i onoga što se danas događa. Počeli su predizbori predsedničkih kandidata i u Ajovi su obe partije postigle neverovatan rezultat što se tiče broja ljudi koje su privukle na biralilšta. Na tim izborima učestvuju registrovani članovi dve partije. To nisu jednostavno izbori – dođete, ubacite listić i odlazite. Ne, to traje dva-tri sata, ljudi se okupljaju u nekoj sportskoj hali, dele se po grupama, dugo sabiraju glasove. Dakle, to je proces koji zahteva više napora.
Republikanska partija nadmašila je u Ajovi sopstveni rekord: na birališta je izašlo 180 hiljada njenih pristalica. I demokrate su, sudeći po oduševljenju njihovih aktivista, postigle neverovatan rezultat. To je izazvala pojava odgovarajućih lidera na obe strane. To više nije Obama iz 2008; ovi se razlikuju radikalnošću zahteva i, još više, obaćanjem onim ljudima koji nikad ranije nisu izlazili na izbore. Kod republikanaca je veliki deo novih ljudi doveo Donald Tramp. Kod demokrata takvu ulogu igra Sanders, koji vodi otvoreno narodsku kampanju: srednji iznos pojedinačnih priloga njegovih pristalica iznosi 27 dolara.
RSE: Da li se takve pojave, kako na levici tako i na desnici, mogu smatrati pobunom protiv establišmenta – ne samo u Americi već i u Evropi gde je to, dakako, povezano s emigrantskom krizom?
Judin: Da, to je danas ključno sučeljavanje. Mi govorimo o „desnici“ i „levici“ jer je to najjednostavnije. Međutim, ključno pitanje koje danas uzbuđuje Amerikance jeste suprotnost „političar – nepolitičar“. Svako ko želi pobedu na izborima nastoji da se predstavi kao čovek koji se suprotstavlja establišmentu, političarima. Izuzetak je kandidat koji zastupa interese establišmenta – Hilari Klinton. Uprkos svemu, ona ima velike šanse da pobedi u novembru. Ipak, gledano u celosti, radi se o pokretu protiv establišmenta i postojećeg političkog sistema. Sistem se dugo oslanjao na, reklo bi se, pouzdane institucije, ali tu je postojao ozbiljan problem – iz tih institucija bili su isključeni ljudi. U određenom trenutku potpuno su ih okupirale tehnokrate i profesionalni političari. Danas ljudi uzvraćaju insrtitucijama.
RSE: Vi veoma pozitivno ocenjujete taj proces, ali tu postoji i jedno „ali“. Ne čini li vam se da „demokratizacija demokratije“ donosi i velike opasnosti? Jer, i Tramp i većina evropskih populista zastupa ideologiju – „ko nije s nama, taj je protiv nas“. Oni računaju samo na jednu stranu demokratije, na obezbeđivanje volje većine, a na štetu druge, koja podrazumeva garantovanje prava majnina i ravnotežu interesa različitih grupa. Ne vidite nikakav problem u tome?
Judin: Naravno da postoji taj problem. Međutim, ta protivurečnost je ugrađena u savremenu liberalnu demokratiju. Stvar nije samo u većini. S jedne strane, u politiku se uključuju ljudi koji su dugo bili sa strane, a sa druge – pojavljuje se zahtev za novim varijantama rešavanja problema koji tište sve. To se naročito vidi u Evropi, gde mnogi novi pokreti na jugu kontinenta zagovaraju ideje neposredne demokratije, rešavanje problema uz uključivanje što više lokalnih stanovnika. Oni smatraju da probleme treba rešavati ne preko složenog parlamentarnog sistema, koji usput „guta“ i devalvira zahteve odozdo, već na licu mesta ili preko minimalne predstavničke procedure. Zasad, bar zasad, ne vidim veću pretnju manjinama, bar dok se radi o tome da se ljudima vrati interesovanje za politiku.
RSE: Ako se Rusija posmatra s tog stanovišta, mi nemamo šta da demokratizujemo, jer su poslednjih godina osnove demokratije zahvatili nimalo veseli procesi. Ipak, u liberalnim krugovima počele su rasprave o tome u kojim pravcima može da vodi raskid s današnjim političkim modelom. Koji model demokratije: reformistički autoritarizam ili nova populistička diktatura? Koja varijatna je najverovatnija i najoptimalnija? Hoće li se i u Rusiji pojaviti težnja ka neposrednom učešću u politici?
Judin: Smatram da je to prvenstvi zadatak koji današnja Rusija treba da rešava. Čini mi se da smo ponekad skloni da preuveličavamo razlike između ruskog političkog sistema i onih u Evropi i Americi. Ljude u velikoj meri brinu isti problemi – odsustvo novih lica na televiziji, dosadni političari koji ne govore o stvarnim problemima, nameću izmišljene teme, te teme preuzimaju masovni mediji i tako u nedogled. To izaziva glavobolju javnosti i odvraća ljude od politike. U Rusiji je upravo to činilo glavnu strategiju vladajuće klase. Od početka ovog veka vlast je nastojala da u ljudima izazove prezir prema politici i ubije svako interesovanje za nju. Na izborima su predlagani smešni kandidati između kojih nije bilo nikakve razlike. Ljudima se na sve načine davalo do znanja da je učešće na izborima i u političkom životu uopšte potpuno besmisleno, da se time može baviti samo onaj ko nema baš nikakvih drugih briga. Kao što vidimo, ta strategija bila je u velikoj meri uspešna. Poznato je s kakvim preprekama se suočava svako ko poželi da učestvuje na izborima i kako teške udarce doživljava lokalna samouprava u Rusiji – jer se aktuelna vlast najviše plaši upravo nje. Naravno, u Rusiji se razvio drugačiji politički sistem, pa će se problemi rešavati drugim sredstvima. Danas je nužno vratiti ljudima interesovanje za politiku.
RSE: Na koji način?
Judin: Svaki režim sam bira sredstva kojima će se ljudi boriti protiv njega. Američki sistem, iako u velikoj meri deformisan, ustrojen je tako da postoje načini da se prodre u njega i da se počne njegovo preustrojavanje. Time se u suštini i bave kandidati koji izazivaju najveće interesovanje. Oni nastoje da postepeno steknu određenu nezavisnost od partijskih izbornih mašinerija. Mašinerije se, međutim, oštro suprotstavljaju. Videćemo kako će se završiti sadašnja etapa te borbe, ali je izvesno da se u njoj nešto može postići. Ruska vladajuća klasa izabrala je drugi put: nju toliko plaši perspektiva da prihvati realnu političku borbu da se radije opredeljuje za uništavanje politike svim sredstvima,uključujući i promene ustava, nasilno gušenje bilo kakvih narodnih okupljanja i inicijativa itd. Ali, samim tim ona određuje krug sredstava pomoću kojih može da bude svrgnuta.
