U avanturističkoj ličnosti Radovana Karadžića očigledno postoji dovoljno elemenata koji ga mogu učiniti mitom sasvim druge vrste i ne samo za desničare i nacionaliste, kako je to do sada bio slučaj. Stoga je danas više nego pre aktuelna dilema – može li se Karadžićev lik istrgnuti iz konteksta zločinačke prošlosti zbog koje će se vrlo brzo odgovarati pred međunarodnim sudom?
Tek kada je u sredu na njegov zahtev ošišan i obrijan, svi su bili definitivno sigurni, pa i njegov advokat Svetozar Vujačić. Pred njim je stajao Radovan Karadžić:
„Izgleda isto kao pre 13 godina, ma nije ostario mesec dana, samo što je malo gore, malo, ali samo malo posedeo, čak mu je i kosa ista.“
Kada su u ponedeljak pokazane fotografije sedog muškarca sa bradom i repom na glavi, koji pri tome zagovara meditaciju, za mnoge je to bio šokantan obrt. Ne i za psihološkinju Tijanu Mandić koja podseća da se Karadžić i pre rata zanimao za alternativne psihoterapijske škole. Kada se rat završio samo se vratio svojim interesovanjima:
„Uzmite neki drugi primer, uzmite da sad improvizujem totalno, uzmite da sam bila balerina pre, da sam iz nekog razloga otišla u rat i da sam ratovala godinama i da se posle nekog vremena vratim i ponovo se vratim baletu. Skinem uniformu, obučem večernju haljinu i krenem u pozorište. Međutim, u mojoj, nekoj liniji razvoja bi to imalo neku logiku, i u nekoj njegovoj liniji razvoja to ima logike.“
Beogradska spisteljica, svojevremeno kandidovana i za NIN-ovu nagradu, Mirjana Đurđević pre svih službi bila je na Karadžićevom tragu. Naime, 2006. godine objavila je satrični roman „Prvi, drugi, treći čovek” u kome glavni junak Radovan Karadžić kao psihijatar radi u jednoj beogradskoj ordinaciji. (prilog posvećen knjizi možete pročitati na našoj stranici). Tu ga posećuju razni špijuni, dok pacijente leči tako što ih tera da pišu pesme. Iako je bila gonjena željom da napiše prvi srpski špijunski roman kaže da je sada i sama iznenađena koliko je bila blizu istine:
„Ja sam u to vreme pre verovala da će Ratko Mladić biti prvi sledeći. Pretpostavljam da sam zato i uzela Karadžića i drugo, ta priča sa psihijatrom je, zapravo, mnogo zanimljivija nego priča sa profesionalnim vojnikom.“
RSE: „Plašite li se Vi da bi možda policija sada mogla da se zainteresuje, pa da Vas pita odakle Vama te ideje, da li baš slučajno?“
Mirjana Đurđević: Već smo imali dve nedelje pošto je roman izašao, bila je nekakva izjava Karle Del Ponte kako oni imaju pouzdane informacije da on negde obavlja svoju praksu, onda smo se mi zavitlavali kako Haški tribunal čita srpsku špijunsku literaturu.
Naša sagovornica uz to dodaje da se završnica priče o Karadžićevom hapšenju, uklapa ali prevashodno u literalni pravac koji ona neguje:
„Pošto je moja literatura na granici sa groteskom, onda se potpuno uklapa.“
Samo je u imaginaciji izgleda moguće da je jedan od najpoznatijih begunaca od pravde na svetu, zapravo javna ličnost, objavljuje tekstove, drži predavanja. Karadžić se odrekao veza sa porodicom, svog prethodnog života, ali nije mogao publiciteta.
Kao što je dopuštao da ga snimaju sa topovima iznad Sarajeva, ili kao što je uživao u čestim gostovanjima na televizijama, nije mu smetalo ni da ga snimaju dok svira na guslama, a baš tako ni kada je bio u potpunoj ilegali nije mogao da odoli iskušenju, pa se pojavljivao pred kamerama i kada je zagovarao lečenje četvorostrukom spiralom. Tijana Mandić u tome ne vidi nikakvu smelost ili hrabrost:
„Ovo nije individualni čin, za ovo je bilo potrebno kompletno pozorište, i režiser i scenski ljudi i kamera. Znate, metaforu koristim, ali u ovu priču je verovatno uključeno jako puno ljudi.”
Tijana Mandić tako nas vraća na suštinsko pitanje, uz čiju pomoć se optuženi ratni zločinac tako dugo i tako uspešno skrivao. Sociolog Boško Jakšić podvlači da su to teme o kojima bi trebalo raspravljati onda kada se pomene Karadžićevo ime:
„Karadžićeva politika nije samo odgovorna za stradanje Bošnjaka i Hrvata. Treba jednog dana otvoriti i pitanje koliko je odgovorna za stradanje Srba, koliko su „Karadžićevci“ pobili Srba, i to pitanje treba jednog dana otvoriti i onda vidjeti da tu nema trunke herojstva, da tu nema trunke čovječnosti, i da je zaista, takvim ljudima mjesto pred sudovima.“
Uskoro će se pred Haškim sudom priča vratiti na početak, što upravo najviše i zanima psihološkinju Tijanu Mandić. Ključno pitanje nije kako je Karadžić tako uspešno odglumio iscelitelja, već kako se jedan lekar pretvorio u ratnog zločinca:
„Ja sam bila u nekim krugovima u kojima je i on bio, i predavala te neke alternativne psihoterapijske metode koje je on želeo da uči i puno će mi trebati da shvatim šta mu se dogodilo, ili šta se uopšte čoveku dogodi.“
Rasvetljavanjem ovih pitanja može se izbeći da zaista za neke ljude Karadžić postane ili ostane pozitivan mit. Boško Jakšić navodi da poslednji događaji mogu hraniti sledbenike nazadnih ideologija, ali i dodaje da će se istina o Karadžićevom istorijskom delu graditi samo na istini o zločinima za koje je optužen:
„Naša sutrašnja situacija biće da profesionalni ti, nacionalni borci će i dalje od njega pokušavati da od njega naprave mit, ali izvinite pita se od nekog materijala ne pravi. I u tom pogledu mislim, da će Karadžić dosta brzo, ako ne pasti u zaborav, da će se to jednostavno pretvoriti u jednu ružnu farsu, koja pokazuje do koje mjere kultura ovog društva, prije svega politička kultura, do koje mjere je slaba, do koje mjere neartikulisana, do koje mjere neizgrađena.“
