Nedjelja, 20. april/travanj 2014, 03:03 CET

Regija

Muke izbjeglih i povratnika

Srbija je prva u Evropi po broju izbeglica, dok skoro 13 godina poslije potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma u BiH oko 7.000 ljudi živi u kolektivnim centrima, a najmanje 3.000 porodica i dalje živi bez električne energije.

Izbjeglički centar, Bosna i HercegovinaIzbjeglički centar, Bosna i Hercegovina
x
Izbjeglički centar, Bosna i Hercegovina
Izbjeglički centar, Bosna i Hercegovina

  Petar Stopić, jedan od prvih povratnika u sela oko Doboja, kaže: 
 

“Problem je u tome što nema struje. Ne mere čovjek bez struje biti. Noći su duge i to je strašno, to nije dobro. Kako će čovjek živjeti bez struje? Ja ne znam.“ 
 

Tamo gdje su se djeca vratila nisu stvoreni uslovi za školovanje. Škole su daleko, a putevi loši. Naida Rizvanović, iz Podgaja u opštini Sokolac, kaže: 
 

“Teško je ići pet kilometara. Ujutro kad trebam da idem mrak, naveče opet gotovo u akšam idem.“ 
 

Vahid Bećar ima recept za rješavanje problema: 

“Ja garantujem za jednu sjednicu da potroše više na one kahve i na one sokove nego što bi taj autobus koštao da se pokrije ta razlika od četri, četiri i po kilometra.“ 
 

Statistički podaci takođe svjedoče o brojnim neriješenim problemima u oblasti povratka. Ministar za ljudska prava i izbjeglice BiH Safet Halilović

„Aktuelni pokazatelji Ministarstva za ljudska prava i izbjeglice BiH svjedoče o blizu 40.000 porodica, odnosno oko 135.000 osoba koje se žele vratiti u svoje domove i trebaju pomoć za rekonstrukciju i održiv povratak. Prema našim procjenama, za rekonstrukciju kuća i stanova za ovih 40.000 porodica potrebno je oko 600,000.000 KM, a za njihov održiv povratak potrebno je minimalno oko 400,000.000 KM. Dakle, potrebna nam je minimalno milijarda KM za održiv povratak ovih ljudi, potrebno je mnogo novca, kojeg nema dovoljno u budžetima na svim razinama vlasti, posebno u budžetu institucija BiH.“  
 

S druge strane, povratnici se najčešće ne osjećaju dobro na svojim prijeratnima adresama, odnosno u mjestima povratka - kako se najčešće označavaju. Branko Todorović, predsjednik Helsinškog odbora RS: 
 

„Veliki broj povratnika vraća se u većinski entitet ili dalje želi da napusti BiH suočeni sa nezaposlenošću, siromaštvom, neprihvatanjem sredine u koju su se vratili, a vrlo često i sa fizičkim napadima, pisanjem uvredljivih grafita, lupanjem prozora, problemima oko ostvarivanja osnovnih prava, kao što su pravo na školovanje djece ili na zdravstvenu zaštitu. Mi imamo vrlo često kontakte sa građanima na terenu, sa povratnicima, i zaista su problemi koje oni imaju i dalje veoma ozbiljni, veoma veliki, pogotovu kada se ima u vidu da su izdvajanja entiteta u koja su se vratili za održivi povratak izuzetno mala, a da je pomoć međunarodne zajednice skoro u potpunosti nestala.“ 
 

Snažan je i politički uticaj koji se ogleda kroz rad rad Komisije za izbjeglice, tvrde u Savezu izbjeglih i raseljenih BiH. Predsjednica Mirhunisa Zukić
 

„Dejtonski sporazum za mnoge je sveto pismo, a za izbjeglice isto tako, ali kad bi se primijenio. Tražimo redefiniciju Aneksa 7 - da se on primijeni ili da se promijeni. Zašto? Imamo državnu komisiju koju čine ljudi iz nacija, tri konstitutivna naroda - tri Bošnjaka, tri Srbina, tri Hrvata. Oni po dejtonskom ustavu ne vrše svoju funkciju.“ 

Povratkom su najmanje zadovoljni oni koji su morali otići iz Bosanske Posavine. Ilija Zirdum:
 

„Ja kad bih htio u jednoj rečenici da kažem, ne samo za prošlu nego za prošle godine, onda bih jednostavno rekao da se ne ponovile - zbog toga što jedna mala skupina ljudi živi od toga, dok je drugim loše.“  
 

Ali još uvijek preko million ljudi iz BiH živi izvan njenih granica - u preko stotinu zemalja. Ajna Galičić je još uvijek u Italiji, ali se planira vratiti u rodno Sarajevo: 
 

„Što se mene lično tiče, ja jako volim svoju državu i gledam kako bih jednom nogom da ostanem u Italiji, a drugom da zakoračim prema BiH.“ 
 

I pored brojnih problema, nedostatka struje i vode, preko 130.000 ljudi čeka na svoj dom. Među njima je i Hanifa Milić, kojoj su ovih dana obećali donaciju za povratak: 
 

„Ma najbolje je na svoje, najbolje. I ovo mi je dodijalo - idi ondi, hajde ondi, iseli ondale. Vratiću se pa kako je da je, pa dokle mogu. A ko zna? Morem i smrt prevariti.“

Srbija prva u Evropi po broju izbeglica


Srbija je prva u Evropi po broju izbeglica, a 13. u svetu, piše u danas objavljenom izveštaju Američkog komiteta za izbeglice i emigrante. Početkom '90-ih godina u Srbiji je bilo registrovano oko 750.000 hiljada izbeglica, dok je danas ta brojka znatno manja, ali pitanje rešavanja statusa tih ljudi nije bitnije promenjen. U Srbiji danas službeno ima 100.000 izbeglica iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske i više od 200.000 interno raseljenih sa Kosova.

Rasim Ljajić

Poseban problem u Srbiji je dugotrajno izbeglištvo koje traje i po 17 godina. Bez obzira na proces integracije izbeglih i raseljenih u Srbiji, oni se još uvek suočavaju sa problemima siromaštva i nezaposlenosti, kaže ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić:

 

"Činjenica da je neko uzeo državljanstvo Srbije i dobio ličnu kartu ne znači da je izašao iz ukupnog korpusa izbegličkih problema. Još uvek se suočavamo sa velikim problemima i izbeglička populacija danas u Srbiji je jedna od najugroženijih. Šesdeset odsto izbegličke populacije je nezaposleno, a 45 odsto te populacije živi u iznajmljenom smeštaju. Ta dva podatka najbolje ilustruju izuzetno težak materijalni, socijalni, kulturni i svaki drugi položaj izbegličke populacije u Srbiji."

U Srbiji pored 100.000 hiljada izbeglih i prognanih ima i više od 200.000 hiljada interno raseljenih sa Kosova i Metohije. Kamp Bresnica kod Kragujevca, mesto je za život za oko 100 kosovskih Srba, među kojima i 25 dece od jedan do pet godina, prenosi Branko Vučković:

 

Na svakom koraku su prljavština, siromaštvo, tuga i jad. Zvezdana Ilić, Predrag Samardžić i Suzana Simjanović kažu da su uslovi u kampu u kojem opstaju već devet godina skoro nepodnošljivi za život:

 

"Kupamo se u jednom kupatilu, a ima 12 familija sa po pet-šest članova, i moramo da čekamo u redu da se okupamo. Takođe, imamo samo dva šporeta na 12 familija tako da ne možemo ni da kuvamo."

 

"Živim sa suprugom u sobi od 12 kvadrata bez dnevne svetlosti."

 

Čitave porodice od po pet-šest članova žive od 4.200 dinara mesečno, koliko iznosi kosovski minimalac, i povremenog obavljanja teških fizičkih poslova. Stanovnici kampa radnim danom dobijaju po jedan tanjir kuvane hrane i pola hleba, a vikendom jedu konzerve i ono što sami spreme, pod uslovom da za to ima novca.

Sve probleme uočavaju i u Republičkom komesarijatu za izbeglice.
Dragiša Dabetić ističe da  je za proces integracije izbeglica potrebno mnogo novca:

 

"Imamo toliko izbeglica i raseljenih i njihovi problemi su toliko brojni da je to zaista teško rešiti brzo i efikano jer su potrebna ogromna finansijska sredstva. Obezbedićemo ih iz donacija, pretpristupne pomoći Evropske unije i iz budžeta. Pokušaćemo da to maksimalno pojačamo, ali i dalje računamo naravno i na donatorska sredstva."

Početkom '90-ih godina u Srbiji je bilo registrovano oko 750.000 hiljada izbeglica, a danas oko 100.000 iz BiH i Hrvatske. Pitanje stanarskog prava jedna je od glavnih prepreka održivom povratku u Hrvatsku, ističe Bojan Anđelković iz Ministarsva rada i socijalne politike:

 

"Republika Hrvatska nije spremna da finansira proces integracije izbeglica iz Srbije, upravo aludirajući na probleme stanarskog prava, odnosno na bivše korisnike stanarskog prava. Ovde imamo jednu zaista vrhunsku zamenu teza, ispalo je kao da je Srbija ta koja ljudima nešto oduzela, ispalo je kao da Hrvatska nema nikakve veze sa tim, da ta prava nisu bila konstituisana u Republici Hrvatskoj već u Srbiji."

Ako se želi postići jednakopravnost za povratnike i integraciju izbeglica, onda se moraju pružiti jednake finansijske i materijalne mogućnosti svima, ističe Janko Veselinović iz Vojvođanskog saveta za izbegla lica, na čijoj teritoriji se nalazi gotovo 70 odsto aktivnih izbeglica:

 

"Sve u svemu, prošle godine je kroz ovaj naš program prošlo 2.000 osoba i tu se manje-više radi o trajnim rešenjima. Dakle, najčešće o stambenom zbrinjavanju, ali mi za trajno rešenje smatramo i zapošljavanje ili samozapošljavanje. Ove godine planiramo da zbrinemo 4.000 ljudi preko raznih programa Izvršnog veća Vojvodine."

Šef misije OEBS-a u Srbiji Hans Ola Urstad poručio da u rešavanju izbegličkih problema i ostvarenju njihovih prava i međunarodna zajednica i lokalne vlasti moraju biti brži i efikasniji, pošto ti ljudi više nemaju vremena za čekanje.

 

I predsednik Srbije je u izjavi dostavljenoj medijima povodom Svetskog dana izbeglica ocenio da Beograd, Zagreb i Sarajevo moraju učiniti dodatne napore za reševanje problema izbeglih i raseljenih, kojih samo u Srbiji ima nekoliko stotina hiljada.


Da li je teže biti izbjeglica ili povratnik?

Tridesetosmogodišnji Rade Manojlović iz Gornjeg Sjeničaka, kraj Karlovca, ne zna više je li teže biti izbjeglica ili Srbin – povratnik, bez struje, vode, ceste, sam na svome brdu, samo 900 metara od električnog voda i energije koju mu Hrvatska elektroprivreda već devet godina jednostavno ne želi priključiti, zbog čega sve češće razmišlja o novom izbjeglištvu.


"Dođite kod mene na brdo pa ćete vidjeti kako živim. Niti imam struje, niti vode jer mi je voda na struju. Kada sve zamrzne, kao prošle godine, neka mi neko kaže kako ovce napojiti. Nemam socijalno, niti sam tražio. Živim od svoga rada, čuvam ovce. Ne znam jesam li ja lud ili šta je s tim? Ne znam šta da radim."

 

U zaseok Vuka kraj Gornjeg Sjeničaka, tridesetak kilometara od Karlovca, najprije su se 1999. godine vratili Radini roditelji i podnijeli zahtjev da im se ponovo priključi struja. Umrli su, nisu je dočekali. Rade je došao prije pet godina, počeo uzgajati ovce i tako preživljava.

 

Bezbroj molbi i odlazaka u Elektru u Karlovac – uzalud -  iako ga do električne mreže dijeli samo 900 metara. Nije Rade jedini povratnik na Kordunu i Lici s takvim problemima, ali je jedini odlučio sam raskrčiti put do dalekovoda. Popravio je i stare srušene bandere, sam iskopao 30 rupa za nove, kako bi Elektra samo došla, pregledala i spojila, ali ni to nije pomoglo:

 

Financijski opstajem zahvaljujući svome radu. Živim u džungli. Ovdje uopšte nema života...

"Devetsto metara mi neće da priključe struju. Mislio sam – ljudi su, napravit će, vide da sam se potrudio – i okačio liniju i iskopao bandere, sam sam sve uradio, samo da dođu na gotovo i priključe struju, samo da pregledaju i prime. Oni kažu da ne mogu primiti takav vod jer sada evropski rade struju. Do dan danas, niti su spojili struju na taj vod, niti drugačije. Već mi je to sve dojadilo. Niko se ovamo ne može vratiti. Niko te ne gleda. Financijski opstajem zahvaljujući svome radu. Živim u džungli. Ovdje uopšte nema života."

 

Rade ovih dana ne gleda Europsko nogometno prvenstvo jer u srcu te Europe i XXI stoljeću živi u mraku. Mladost mu je, kaže, prošla u "izbjegličkoj bijedi" u Srbiji, a sad je, kaže, u Hrvatskoj i ostario "sanjajući struju":

 

"Čak sam napravio i malu hidrocentralu, prečnika četiri metra. Nije ni mala za neke alternative. Uložio sam u to pola godine rada. Napravio sam elisu i sve to funkcioniše. Mehanički pogon radi, ali mi fali agregat. U Samoboru prodaju agregat od 100 wati za 2.000 kuna, oko 300 eura. Nisam imao novaca da ga kupim. Sada sam već i ostario, 38 godina mi je. Briga njih što ja nisam imao kuda. Tu sam se zaključao."

 

Nehumani uslovi izbeglica

Kosovska Mitrovica, Foto: Ricki Green
Nakon akcije Oluja 1995. oko 10.000 izbeglih Srba iz Hrvatske utočište je pronašlo u pet izbegličkih centara u Kosovskoj Mitrovici. Nakon 13 godina, u severnom delu Kosovske Mitrovice opstalo ih je oko pedeset, dok su ostali napustili Kosovo.

Jela Vladetić
(63) iz Knina je 1992. godine napustila svoj grad i došla na Kosovo. Jedina je izbeglica iz Hrvatske koja i dalje živi u staroj školi “ Branko Radičević” u izuzetno nehumanim uslovima. Ostalim izbeglicama iz Hrvatske je, kaže, opštinsko rukovodstvo Kosovske Mitrovice dodelilo stanove u februaru:

“Ovde sam jedino još ja ostala. U septembru će biti 16. godina kako živim ovde u izbegličkom centru. Svi su dobili stanove osim mene. Ja nemam ništa protiv toga. Ali ja nisam ni prodala svoju imovinu u Hrvatskoj, niti sam šta kupila, jer nemam odakle i bukvalno nemam nigde ništa.”

Ona kaže da su su uslovi života u ovom izbegličkom centru ispod svakog ljudskog dostojanstva:

“ To je jedna obična učionica, pregrađena na tri male sobice sa najlonom i sa najtanjom lamperijom. Ja ovde nemam kupatilo da se okupam kao čovek, nemam veš mašinu da operem odeću i održavam higijenu. Ovde ima i bubašvaba. Ma, nikog nije briga, niko me ne obilazi.”

Jela Vladetić godinama radi kao spremačica u lokalnom mitrovačkom domu zdravlja i ta zarada joj predstavlja jedini izvor prihoda. Nju smo pitali da li i gde vidi izlaz iz situacije u kojoj se nalazi već 16 godina.

“Ja težim tome da dobijem bilo kakav smeštaj, kako bi bolesnog brata, koji luta od nemila do nedraga po Srbiji, dovela ovde k’ sebi. Ćerka živi kao socijalni slučaj u Republici Srpskoj sa dve ćerke. Jednu bih unuku takođe uzela ovde, odličan je đak, eto da pomognem malo. Dok sam živa imaću želju da pomognem deci, da im olakšam koliko mogu.”

Jedna od izbeglih Srba iz Hrvatske Milka Kuzmanović, kojoj je lokalno rukovodstvo u Kosovskoj Mitrovici nakon 13 godina dodelilo stan, kaže da nikada niće zaboraviti dan kada je iz Hrvatske pošla put Kosmeta. Prisećajući se 1995. godine, kazala je da je sa još jednom porodicom 18 dana putovala na traktorskoj prikolici:

“Ni najvećem dušmaninu ne bih poželela tako nešto. U izbegličkoj koloni je bilo starih i iznemoglih ljudi, porodilja, dece, mladih ranjenih momaka... Usput se umiralo, usput su se deca rađala.. Starije ljude koji su umirali nismo mogli da sahranimo kako treba, već smo ih kroz krizna područja u Bosni uvijene u ćebad bacali pored puta, tako da im se danas ni za grobove ne zna. Strašno, strašno je to.”

Prema podacima Komesarijata za izbegla lica Republike Srbije samo u severnom delu Kosovske Mitrovice, pored izbeglica iz Hrvatske, smešteno je više od 7.000 interno raseljenih i prognanih lica sa Kosova.


Marija Arnautović

arnautovicm+rferl.org

U novinarstvu od 1998., a od 2004. novinar-reporter i urednik vijesti u sarajevskom birou RSE i urednica i voditeljica magazina TV Liberty.

Ankica Barbir-Mladinović

Dugogodišnja višestruko nagrađivana novinarka i urednica na Zagrebačkoj televiziji koja od 1994., nakon što je postala nepodobna na Hrvatskoj televiziji, izvještava za RSE o ratom pogođenim ljudskim sudbinama i drugim  postratnim i tranzicijskim temama.

Jasmina Šćekić

jscekic+yahoo.com

Apsolvent Pravnog fakulteta Univerziteta u Prištini. Kao dopisnik Radija Slobodna Evropa za područje severnog Kosova radi od 2004. godine.
Sortiranje komentara
Komentirajte na ovom forumu (2)
Komentari
     
Ime: Ana
22.06.2008 12:27
Nemoj tako Petre, vidjeces da ce se NATO letjelice podici i bobardirace sve vaznije tocke u Hrvatskoj, da bi je kaznile zbog izbijanja izbjeglicke katastrofe. Bas kao Jugoslaviju zbog Kosova. Vidjeces da ce se svaki dan na stranicama Slobodne Europe pisati o najvecem izbjeglickom egzodusu u Europi. Vidjeces kako ce se gospodja Doris Pack buniti u EU parlamentu sto se vise izbjeglice ne vracaju u Hrvatsku. Vidjeces Petre kako ce se Mesic izvinuti svim onim 500 000 sugradjana kojih jednostavno nedostaju po spiskovima iz 1990. To su inace oni koji su uradili agresiju na Hrvatsku i na svoje domove!!! Oni koje je RH izbacila 1990 iz ustava i danas na stranicama SE vise citamo o tome ko ce napraviti vladu u Srbiji nego o najvecoj nepravdi krajem 20 stoljeca, ali ovo je slobodva Europa i sve ce se promjeniti nabolje Petre, vidjeces i vjeruj mi. Samo je pitanje koliko novca imas da bi lobirao za tvoju istinu. Ako budes imao dovoljno, mocices i ti da protjeras par tisuca ljudi, narodnosti koje nepodnosis, da napravis svoju drzavu. Sve ce biti bolje Petre samo treba strpljenja i dosta dosta para, jer ovo je demokracija. I na kraju ne zaboravi Petre kad sve uradis otidji do Vatikana po dozvolu.

Ime: Petar Grad: Zagreb
20.06.2008 21:52
I živjela nam takova Europa koja je podržala Hrvatsku u etničkom čišćenju srba sve vas može biti sramota.