U separatističkom bloku u Pridnjestrovlju uglavnom su nekadašnji direktori socijalističkih preduzeća koji su bili protivnici Gorbačovljevih reformi. Oni su težili da Moldavija ostane u sastavu SSSR i očuvaju privilegovani položaj Rusije u Pridnjestrovlju.
Novo rukovodstvo na čelu sa Jeljcinom bilo je razumljivo sumnjičavo prema vlastima Pridnjestrovlja koja se oslanjala na tvrdu liniju u Moskvi. Zbog toga je Jeljcin zauzeo poziciju protiv Pridnjestrovlja u ovom sukobu.
Između 1991 i 1992. Jeljcin se nije mešao u ambicije Moldavije da se približi Zapadu, jer Moskva nije želela da ugrozi svoje odnose sa zapadnim partnerima. Međutim, sa eskalaciom sukoba u Pridnjestrovlju 1992, osećanjem ugroženosti oko 25 miliona Rusa koji su ostali van granica Rusije nakon raspada SSSR, povećanih tenzija u odnosima između zemalja bivšeg SSSR, sukobi na Kavkazu – sve je to vodilo reevaluaciji pozicije Moskve.
Konsensus o novoj pragmatičnoj nacionalističkoj spoljnoj politici Rusije stvoren je u proleće 1993, koji je podrazumevao intervencionistički pristup. Ta nova politika je nazvana „Blisko inostranstvo“ (Near Abroad).
Analitičar Niku Popesku:
"Rusija ima različite pristupe Pridnjestrovlju ali u nijansama. Nekada je više podržava, nekada manje. To se dešavalao u vreme Jeljcina, ali i Putina koji je 2002. bio veoma kritičan prema Pridnjestrovlju i formalno podržavao Modlaviju. U tom smislu može se reći da je Rusija imala 5-6 zaokreta u nijansama u pristupu Pridnjestrovlju. Međutim, suštinska politika Moskve prema Pridnjestrovlju je u poslednjih 15 godina bila ista: izrazita podrška, odnosno korišćenje pitanje Pridnjestrovlja da bi se na taj način uticalo na Moldaviju".
Rusija je težila da spreči ujedinjenje Moldavije sa Rumunijom i zadrži je u svojoj zoni uticaja integracijom u Savez nezavisnih država (CIS), odnosno minimizira uticaj Rumunije i Zapada na tom području.
Vladimir Voronjin, predsednik Moldavije u intervjuu za Radio Slobodna Evropa
„Od 1. januara 2002. Ruska Federacija nelegitimno i protivno svih međunarodnih normi drži pod okupacijom teritoriju naše zemlje. Do 1. januara 2002. još uvek je važila odluka sa samita OEBS-a u Istanbulu o povlačenju ruskih trupa, jer je rok produžen na samitu ove organizacije 2001. Međutim, do danas ni trupe niti oružje nisu evakuisani, što je ozbiljno kršenje međunarodnih sporazuma“.
Predsednik Rusije Vladimir Putin izjavio je 2002. da je u interesu njegove zemlje da povuče svoje trupe i municiju, ali vlasti Pridnjestrovlja to ne dozvoljavaju!
„Rusija ne samo da je preuzela obavezu da povuče trupe, već je to i u njenom interesu. Nažalost, vlasti Pridnjestrovlja čine ljudi sa kojima je teško razgovarati o ovakvim pitanjima. Oni imaju svoje koncepte nacionalnih interesa. Ja verujem da su takvi koncepti pogrešni. Mi ćemo nastaviti da razgovaramo sa njima o tome“.
Moldavija ne može sama da primora ruske trupe da se povuku, ali se postavlja pitanje zašto Zapad ne reaguje odlučnije.
Analitičar Niku Popesku:
Zapadni zvaničnici su zabrinuti zbog pozicije Rusije, uključujući i pitanje oko referenduma koji je održan 2006. u Pridnjestrovlju.
Benita Ferero Valdner (Ferrero-Waldner), evropski komesar za spoljne odnose.
„S jedne strane, zadovoljni smo što su Rusija i Moldavija nedavno obnovili razgovore na visokom nivou. Međutim, zabrinuti smo podrške Rusije vođstvu Pridnjestrovlja. U skorašnjoj izjavi, ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov pozvao je na političko priznavanje rezultata referenduma u Pridnjestrovlju, što nisu učinili ni Evropska Unija niti OEBS. Mislim da takav stav Moskve može da iskomplikuje pronalaženje rešenja“.
Dejvid Kremer (David Kramer), zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara za evropske I evroazijske poslove, kaže za RFE SAD nastoje i da se diretkno angažuju sa stanovništvom Pridnjestrovlja.
„Pozicija koju ste upravo opisali o obnovi „pet-plus-dva“ pregovora – povlačenje ruskih trupa, internacionalizovanje mirovnih trupa – jesu važni principi politike SAD i mislim da ih je vredno redovno ponavljati. Tome treba dodati i nužnost da Pridnjestrovlje poštuje suverenitet i teritorijalni integritet Moldavije. Zatim, promocija demokratskih i ekonomskih reformi u ovom regionu. Naša retorika i principi idu uporedo sa pokušajima da se više angažujemo sa stanovništvom Pridnjestrovlja. Naš problem nikada nisu bili ljudi koji žive u Pridnjestrovlju. SAD je prijatelj naroda tamošnjeg stanovništva“.
Rusi za, Moldavci protiv
Građani Pridnjestrovlja i Moldavije, kao i njihovi politički predstavnici, uglavnom su oprečnih stavova o ulozi Rusije.
Rus iz Pridnjestrovlja: "Svakog stavnovnika Pridnjestrovlja zanima politika, naši odnosi bilo sa Rusijom bilo sa Moldavijom. Želeo bih da se sve to jednom završi. Kako? Zajednička država sa Moldavijom? Otvoreno rečeno, niko od ljudi koje poznajem to ne želi, zbog tenzija, privilegija. Bila bi bolja zajednička država sa Ukrajinom ili Rusijom. Ja ne mislim da su obični ljudi odgovorni za rat. Mnogi imaju na obe strane rođake. No, Moldavija hoće da se pridruži Evropskoj uniji i Rumuniji. Što se tiče Ukrajine ili Rusije – za nas nema problema!
Rus iz Pridnjestrovlja: "Nama je otežano putovanje u inostranstvo. Moramo da dobijemo posebna dokumenta iz Moldavije. Loše je što nismo priznati. Mora Rusija da nas prizna, ali neće".
Građani Moldavije uglavnom se zalažu za odupiranje ruskom uticaju, ali ima i drugačijih stavova.
Moldavac: “Imajući u vidu da je NATO blizu naših granica, to znači da ruska armija mora da ostane u našem regionu".
Moldavka: “Ne znam da li treba da činimo ustupke Rusiji”.
Moldavka: “Naravno da će Moldavija podleći ruskim pritiscima. Brinem da će se ponoviti situacija u Palanči, kada je nam obećano vraćanje zemlje, ali se to nije desilo. To je u stvari manir u Moldaviji da se navodno postigne kompromis za zajedničko dobro, a na kraju se pokaže da smo opet izgubili".
Moldavka: “Šta Rusija ima sa tim? Ovo je naša država i unutrašnja politika. Dakle, mi treba da sami odlučimo o tom pitanju".
Neuspešni pregovori
Po mišljenju Pitera Ratlanda, (Peter-a Ruthland), profesora američkog Veslajn univerziteta, Zapad i Rusija se više nadgornjavaju nego što pokušavaju da nađu konstruktivno rešenje za status Pridnjestrovlja.
"Da. Isto se desilo 2004. godine sa Kozakovim memorandumom, gde su Rusi bili idejni arhitekti sporazuma, ali je Zapad procenio da on ide više na ruku vlastima u Pridnjestrovlju, te su ga sabotirali. Kao odgovor na to, Rusija je sabotirala inicijative Zapada. To znači da Zapad i Rusija igraju političku igru. Obe strane treba da počnu da sarađuju kako bi našli zajednički interes i postigli kompromis, koji bi bio predočen Pridnjestrovlju, odnosno Kišinjevu. Ne vidim razloga zašto se to ne čini".
Ruski predsednik Boris Jeljcin i moldavski Mirčea Snjegur potpisali su 21. jula 1992. sporazum o primirju nakon čega su uspostavljene mirovne snage, u čijem su sastavu bili ruski, moldavski kao i vojnici iz Pridnjestrovlja. Oni su bili stacionirani u zoni bezbednosti na obe strane reke. Sledeće godine ustanovljena je stalna misija OEBS-a. Pod njenim posredništvom i učešćem specijanog predstavnika ruskog predsednika počeli su pregovori na nivou ekspertskih grupa. OEBS-a je smatrao da je neprihvatljiva neazvisnost Pridnjestrovlja ali i njegova integracija u unitarnu Moldaviju bez uvažavanja specifičnosti ove regije.
Šef ruske diplomatije Jevgenij Primakov je pokušao da prevaziđe blokadu u pregovorima predlažući 1997 ideju o zajedničkoj državi. Međutim, to nije prihvaćeno.
Sledeće godine medijatori su inicirali sporazum koji je predviđao očuvanje teritorijalnog integriteta Moldavije a status Pridnjestrovlja bi se rešavao odložno. Primakov je predložio 2000. novi dokument. Vlasti u Pridnjestrovlju su ga kritikovale jer nije predviđao nezavisnost ove oblasti. Istovremeno, Moldavija ga je odbacila jer je smatrala da to vodi njenoj federalizaciji, odnosno rasparčavanju. Novi predsednik Moldavije, komunista Vladimir Voronjin, predložio je po dolasku na vlast 2001. podelu ovlašćenja.
Kijevska runda pregovora počela 2. jula 2002. godine. Nakon pet rundi pregovora predloženo je federalno rešenje. Međutim, na šestom sastanku 18. septembra 2002. Pridnjestrovlje predložilo da Moldavija bude zajednička država ali zasnovana na konfederalnom a ne federalnom konceptu. Potom je moldavski predsednik Voronjin preložilo 10. februara 2003. da Pridnjestrovlje učestvuje i bude koautor novog Ustava.
Plan federalizacije predviđa da Pridnejstrovlje ima svoje izvršne i zakonodavne institucije, zatim sopstveni budžet i fiskalnu politiku. Carine, monetarna politika i odbrana bili bi zajednički za celu Moldaviju. Pridnjestrovlje bi imalo pravo da utvrđuje politiku upotrebe jezika na svojoj teritoriji. Moldavski bi bio državni jezik, a ruski „zvanični“ na celoj teritoriji Moldavije. Nije precizirana razlika između državnog i oficijelnog jezika.
Analitičar Vlad Sokor (Socor) smatra da pitanje Pridnjestrovlja neće biti rešeno sve dok se međunarodna zajednica aktivnije ne uključi:
„OEBS ne može ništa da uradi da bi parirao uticaju Rusije. Sve odluke i potezi OEBS izloženi su ruskom vetu. Takva situacija ne postoji nigde u Evropi, u mirovnim operacijama UN. U ovom slučaju, Rusija izrazito dominira pregovorima. Pregovarački okvir nije međunarodni i zato ga treba internacionalizovati“.
Čarls (Charles) King sa Univerziteta Džordžtaun u SAD:
„Mislim da u ovom trenutku Pridnjestrovlje zaista želi da očuva status quo. To znači odlaganje rešenja, nepostojanje snažne vlasti u Moldaviji, iz jednostavnog razloga što od sadašnje nejasne situacije mnogi na terenu imaju koristi“.
Vlasti Moldavije su u početku podržale ovaj dokument, koji je Voronjin opisao kao realističan kompromis i da korist od sporazuma ima prevagu u odnosu na opasnost od nastavka sukoba. Rusija je insistirala na hitnom potpisivanju dokumenta. Putin je trebalo da prisustvuje ceremoniji potpisivanja u Kišinjevu 25. novembra 2003. Međutim, Voronjin ga je pozvao i otkazao ceremoniju. On se odlučio na takav korak nakon intenzivnih razgovora sa misijom OEBS-a u Kišinjevu, holandskim predsedavajućim OEBS-a, predstavnicima SAD i EU. Američki ambasador u Moldaviji je izrazio rezerve, a komesar EU Havijer Solana je istakao da memorandum ne bi omogućio ostvarivanje aspiracija Moldavije ka evropskim integracijama.
Vlasti Moldavije su prezentirale 17. februara 2004. novi predlog „Deklaracije o osnovnim principima državne strukture Moldavije“. On je u suštini zadržao strukturu Kozakovog memoranduma ali sa nekim izmenama, pre svega otklona od zajedničkih, podeljenih nadležnosti ka federalnim.
U maju 2005. predočen je plan ukrajinskog predsednika Viktora Juščenka u sedam tačaka, po kojem bi Pridnjestrovlje bilo autonomna regija u okviru Moldavije. Neuspešni su bili i pregovori 2006. godine.
Predsednik Moldavije Vladimir Voronjin je tada izjavio.
„Na sledećoj rundi pregovora, moramo da insistiramo na ključnom pitanju: statusu Pridnjestrovlja. U suprotnom, bićemo ukopani još mnogo godina, kao i do sada, razmatrajući nevažna pitanja umesto ključnog: teritorijalni integritet Moldavije“.
Analitičar Niku Popesku o razlozima za neuspeh dosadašnjih pregovora.
"Jedno od ključnih pitanja je koliko bi uticaja imalo Pridnjestrovlje u centralnim vlastima u Kišinjevu u reintegrisanoj Moldaviji. Postoje razni načini da se to definiše – federalizacija, ili veliki broj poslanika iz Pridnjestrovlja u moldavskom parlamentu. Međutim, iz ugla Rusije još je važnije pitanje ostanka njenih trupa u Moldaviji, odnosno da Moldavija ne uđe u NATO. Dakle, svi pomenuti predlozi za rešavanje statusa Pridnjestrovlja fokusirali su se na pitanje ostanka ruskih trupa kao mirovnih što je duže moguće. Međutim, Moldavija odlučno odbija da da bilo kakav legitimitet za ostanak ruskih trupa na svojoj teritoriji.
U međuvremenu Pridnjestrovlje je održalo 17. septembra 2006 referendum o statusu ove oblasti kao odgovor na pojačane carinske mere Moldavije i Ukraijne iz 2006. Naime, Pridnjestrovlje u priličnoj meri zavisi od trgovine pa ga je potez Kišinjeva i Kijeva itekako pogodio. Pridnjestrovlje je bilo podstaknuto i referendumom koji je u maju bio održan u Crnoj Gori.
Lider ove regije Igor Smirnov:
„Ovaj referendum se uvek opisuje kao izjašnjavanje o nezavisnosti. Međutim, naša nezavisnost je već uspostavljena na referendumima 1991. i 1995. Ovi referendumi su potvrdili Pridnjestrovlje kao nezavisnu, demokratsku državu“.
Ogromna većina građana podržala je nezavisnost.
Stanovnik Pridnjestrovlja ruske nacionalnosti: „Samo sa Rusijom, zato što se tamo nalazi budućnost naše dece, nas samih“.
Stanovnica Pridnjestrovlja ruske nacionalnosti: “Želim srećnu budućnost za mog sina i njegovu decu. Ja to vidim u savezu sa Rusijom. Moj mlađi sin bio je oficir. Poginuo je za Rusiju. Na kraju, građani Pridnjestrovlja su istovremeno i građani Rusije. Ona je jedina zemlja koja nas nije napustila u teška vremena, 1992. I tokom prve i druge blokade. Jas am sigurna da će ona priznati ovaj referendum”.
Zapadne zemlje nisu slale posmatrače na referendum i odbile su rezolutno da priznaju njegove rezlutate.
Luis O Nil (Louis O’Neill), šef misije OEBS-a u Moldaviji u intervjuu za RFE.
“OEBS neće priznati ovaj referendum, i mi nemamo nameru da podržimo niti posmatramo ovaj jednostrani potez, koji dovodi u pitanje teritorijalni integritet i suverenitet Moldavije, pre svega imajući u vidu sugestivno pitanje koje navodi na poželjni odgovor”.
Potpuno je drugačija pozicija Rusije. Konstantin Zatulin, direktor Instituta Saveza nezavisnih država i poslanik ruske Dume, član prokremljinske partije Jedinstvena Rusija.
“Rusija definitivno respektuje princip da se referendumom odluči sudbina nacija I stanovništva. Po mom mišljenju, Rusija je potpuno spremna da pod određenim uslovima prizna otcepljenje Pridnjestrovlja od Moldavije, pre svega imajući u vidu da je njena nezavisnost već dugo vremena realna činjenica”.
Majkl (Michael) Emerson iz briselskog Centra za studije evropske politike kaže za RFE da je Evropska unija neaktivna.
„Evropska unija ne čini dovoljno u ovim zemljama. Nudi im „politiku prema susedima“, koja je slabašna i nije dovoljno ozbiljna. U konkretnom slučaju, čini malo da bilo Moldavija ili Ukrajina dobiju bilo kakvu perspektivu članstva u Evropskoj uniji“.
