Vojislav Koštunica, nekadašnji Miloševićev protivkandidat i pobednik na predsedničkim izborima 2000. godine, sada je u opoziciji. Stigao je da objavi i knjigu o Kosovu iz ugla njegovih kontakata sa međunarodnim zvaničnicima. Većina lidera Demokratske opozicije Srbije (DOS), koju je činilo 18 stranaka, ne bavi se aktivno politikom, izuzev Rasima Ljajića koji je ministar u aktuelnoj vladi. Demokratska stranka je okosnica nove vlade u kojoj Socijalistička partija Srbije ima ključnu partnersku ulogu. Šefica poslaničke grupe Demokratske stranke u srpskoj skupštini Nada Kolundžija kaže za naš program da su obećanja u pogledu evropskih integracija delom ispunjenja, ali da su građani itekako više očekivali:
"Može se reći da smo osam godina nakon 5. oktobra na onoj deonici puta sa kojeg, tako verujem, nema više povratka. Mnogo toga što su građani očekivali nije urađeno, nešto nije bilo moguće završiti, a nešto, možda, zbog toga što su neke šanse u međuvremenu propuštene."
Kako je došlo do toga da se pripadnici dve slične demokratske opcije okrenu jedni protiv drugih:
"Ta podela unutar samog DOS-a je pokazala da postoje razlike i to svakako jeste jedan od razloga zašto tada, kada su postojali šansa, realna očekivanja i instrumenti, neke stvari nisu urađene. To samo pokazuje da je unutar DOS-a postojala zaista duboka i suštinska razlika u shvatanju i ciljeva, ali i sredstava."
Predstavnici stranaka koje su poražene 2000. godine, pre svih Socijalistička partija Srbije, danas je ključni deo izvršne vlasti. Ta stranka je po mišljenju analitičara uspela od sebe da odbaci oreol devedesetih koji je nosila Miloševićeva politika. Oni, međutim, ako je suditi prema rečima Žarka Obradovića, funkcionera Socijalističke partije Srbije i ministra prosvete, i dalje veruju da peti okotobar nema onaj značaj koji mu se pridaje:
"Da budem iskren, definitivno se pokazalo da 5. oktobar nema onaj značaj koji mu je pridavan proteklih godina i da je otišao nekim drugim pravcem od onoga o kome je bilo reči. Mislim da 5. oktobar treba da bude nauk svima u Srbiji, da se mnoge stvari mogu rešiti dogovorom i dijalogom, bez one ostrašćenosti koja je pre postojala. Sada samo treba naći uzroke te ostrašćenosti, da li je uzrok bila gola borba za vlast ili je uzrok bilo zadovoljavanje nečijih interesa, nekoga van Srbije."
Današnji odnos političkih snaga u Srbiji, pre svega u vlasti, osam godina nakon demokratskih promena, rezultat je izostanka lustracije i utvrđivanja pojedinačne odgovornosti, ocenjuje profesor fakulteta političkih nauka Čedomir Čupić:
"Možda je to bilo vezano samo za to da se po svaku cenu formira vlada i da se održi vlast, a nezavisno od toga ko će se pojaviti na toj javnoj sceni i da li je taj neko kažnjen za ono što je uradio. Trebalo je postaviti pitanja, i uslove, ko iz Socijalističke partije Srbije više ne može da bude na vlasti, da li je koalicionim ugovorom postignut taj dogovor ili je samo, možda, bilo bitno da se po svaku cenu formira vlada."
Istoričar Nikola Samardžić dodaje da je naricanje nad 5. oktobrom, ali i pominjanje 6. oktobra kao odrednice za novo doba, neka vrsta nespremnosti da se otvoreno krene u reformu drušva:
"Sprega između države, crkve, huligana, organizovanog kriminala, nereformisanih sektora u vojsci i policiji itd. Sve to su problemi sa kojima ta petooktobarska Srbija nije bila u stanju da se suoči jer tada nije postojao politički konsenzus. Mnogi od onih koji su izveli taj 5. oktobar su zapravo činili sve da Srbija stane na svom reformskom putu, posebno od 2003. godine."
Analitičari su ipak saglasni da osam godina posle promene vlasti i izostanka stvarnog šestog oktobra, koji je trebalo da znači potpuni raskid sa mehanizmima i ljudima bivšeg režima, kao i utvrđivanja njihove odgovornosti, danas u Srbiji nepostoji autoritativan politički sistem, kakav je bio '90-tih, ali postoje drugi problemi, a to je ogroman uticaj bogataša i neformalnih centara moći na političku elitu.