Mussolini, Staljin i veliki skok nazad

Piše Ben Mekintajr (Macintyre) u “Tajmsu” (Times). Priredio Dragan Štavljanin.

Jake zemlje, kao što je Nemačka, iskreno se suočavaju sa svojom prošlošću, za razliku od Italije i Rusije koje prekrajaju svoju istoriju.

Hitler, Staljin i Musoliniji, mračno trojstvo tiranije u 20-om veku, ponovo su u vestima, čime upućuju izazov savesti Evrope, zahtevajući iznova procenjivanje vremena u kome su živeli, ali na način koji više govori o sadašnjosti nego o prošlosti.
Dve Musolinijeve praunuke saopštile su kandidature za političke funkcije, ubzro pošto je bivši italijanski premijer Silvio Berluskoni hvalio Dučea za “dobre stvari” koje je učinio za zemlju.
U Rusiji, povodom 70-te godišnjice bitke za Staljingrad (slavi se u subotu 2. februara), razmatra se promena imena grada Volgograd u Staljingrad kao što i pre toga zvao. To je poslednja faza u puzajućoj rehabilitaciji “Ujka Džoa” (kako na Zapadu često nazivaju Josifa Visarionoviča Staljina).
I u Nemačkoj je održana sumorna ceremonija priznanja i pokajanja kojom je obeležena 80-a godišnjima od dolasa Hitlera na vlast. Kancelarka Angela Merkel je priznala Nemačku “večnu odgovornost za zločine nacionalsocijalizma”.
Nemačka, Italija i Rusija su mnogo propatili pod diktaturom, ali samo se Nemačka suočila sa prošlošću. Nije slučajno da je ona, u najmanju ruku za svoje susede, svetionik ekonomske i političke stabilnosti u srcu Evrope. Merkelova je povukla nedvosmisleno paralelu između sadašnje pozicije Nemačke i njene spremnosti da se uhvati u koštac sa nesrećnim realnostima iz prošlosti. “Mi se suočavamo sa našom istorijom, ništa ne prikrivamo niti potiskujemo. Moramo to da učinimo kako bismo jemčili da ćemo biti dobar i pouzdan partner u budućnosti, kao što smo srećom već sada”.

Poptuno drugačiji proces se dešava na istoku i jugu Nemačke, gde politička neizvesnost i ekonomska nestabilnost omogućavaju političarima da menjaju prošlost za dnevnopolitičke potrebe, odnosno korist.
Berluskonijevi hvalospevi Musoliniju su previše očigledni čak i za njegove ekstremne standarde koji su lišeni prefinjenosti.
Na dan sećanja povodom Holokausta, Berluskoni je izjavio da su rasni zakoni, koji su u Italiji usvojeni 1938. “bili najveća Musolinijeva greška, mada je u mnogo čemu drugom, vukao ispravne poteze”.
Musolinijeva praunuka Eda, koja se kandidovala za poslanicu na predstojećim parlamentarnim izborima, u sličnom tonu je istakla da su rasni zakoni bili “greška”, ali “ne možete da ne vidite dobre stvari koje je fašizam učinio”, ukazujući, između ostalog, na Musolinijevu podršku domaćicama.
To je samo varijacija starog opravdanja da su zahvaljujući “Dučeu” vozovi u Italiji “stizali na vreme” (međutim, to nije bila njegova zasluga: radovi na poboljšanju italijanske železnice su započeli pre njegove vladavine, ali su uprkos tome vozovi i dalje često kasnili). Možda je Musoliniji doprineo poboljšanju položaja domaćica, ali je, takođe, gušio slobodu u zemlji, mučeći i ubijajući one koji su mu se usprotivili. Uspostavio je opskuran kult ličnosti, inicirao brutalno osvajanje Etiopije koristeći smrtonosno hemijsko oružje poput iperita, uvukao je zemlju u katastrofalni rat kao dobrovoljni saučesnik nacističke Nemačke, čime je omogućio deportaciju hiljada Jevreja u koncentracione logore. To je čovek za koga je Berluskoni jednom kazao da “nikada nikoga nije ubio”.
Ove godine kalendari sa Musolinijevim likom se prodaju kao nikada ranije: na njima je naslikan u raznim pozama kako se šepuri, sa izbačenom bradom i napućenim ustima. On podseća na figuru iz komične opera – sujetan, pompezan i smešan. Međutim, ovakav Musolinijev lik ih asocira na jaku ličnost koja je uvela red u vreme neizvesnosti, kada je, na primer, otvorena pošta na svakom trgu.
Suptilna rehabilitacija Musolinija se zasniva na prikazivanju njegove brutalnosti kao snage i minimiziranju, čak i trivijalizovanju, zločina.
Musolinijevu politiku slanja disidenata u udaljene delove Italije, Berluskoni je svojevremeno opisao samo kao njihove slanje “na odmor”.

(FOTOGALERIJA: Bitka za Staljingrad)

Rehabilitacija Staljina, takođe, uzima maha. Putinova vlada je izmenila nastavni program, opisujući nekadašnjeg sovjetskog lidera kao “uspešnog menadžera”, čiji su potezi bili “potpuno racionalni”.
Čistke, gulazi, glad – sve se to zanemaruje da bi se ulepšao lik “malog oca”, moćnog lidera koji je modernizovao SSSR i vodio zemlju do pobede protiv nacističke Nemačke. Njegovi gresi, kao i u slučaju Musolinija, sve učestalije se opisuju samo kao “greške”.
Putin prikazuje Staljina slično kao i Berluskoni Musolinija. On minimizira pogubne efekte prisilne kolektivizacije u poljoprivredi – koja je izazvala smrt od gladi nekoliko miliona građana između 1920-ih i 1930-ih. “Tačno je da nakon nje (kolektivizacije) više nije bilo seljaštva…ali, na kraju krajeva, sproveli smo industrijalizaciju”.
Staljin je možda jedan od najvećih masovnih ubica u istoriji, ali je “zaslužan” što su fabrike funkcionisale.
Kao i pobornici Musolinija, i simpatizeri Staljina igraju na kartu nostalgije za delimično mitskim periodom stabilnosti i položaja supersile koju je SSSR uživao. “Svi koji ne žale zbog nestanka Sovjetskog Saveza nemaju srca””, smatra Putin. Međutim, svi koji žale zbog toga, nemaju pamćenje.
Za razliku od Italije i Rusije, u Nemačkoj nema nadmetanja oko istorije. Njene lekcije su veoma dobro naučene. Nijedan političar se ne bi usudio da kaže da su strahote nacizma bile samo “greške”.
Naravno, postoje neonacističke grupe i u današnoj Nemačkoj, ali nema ni naznaka da bi političari sugerisali da su usred mnogo toga lošeg, nacisti učinili i ponešto dobro. Ne prodaju se kalendari sa Hitlerovim likom – ne samo zato što bi to bilo nezakonito već i zbog toga što ih niko ne bi kupio. Svi u Nemačkoj znaju da su vozovi za vreme Hitlera polazili na vreme, ali i gde su išli.
Spremnost za suočavanje sa prošlošću je pokazatelj samopouzdanja – političkog, ekonomskog i kulturnog.
Rešenost da se potisne ili preoblikuje istorija je znak straha, nestabilnosti i sirovog nacionalizma.
Kakva je pozicija Mao Ce Tunga - u promenjenoj istorijskoj ravnoteži – verovatno najvećeg masovnog ubice u poređenju sa gore pomenutom trojkom? Oko 36 miliona ljudi je umrlo od užasne gladi od 1958. do 1961., koju je izazvao Maov pogubni ekonomski eksperiment, poznat kao “Veliki skok napred”. Tada su milioni ljudi oterani sa zemlje u cilju industrijalizacije. Pola veka je skrivana istina o ovom neuspelom projetku i bedi koja je zadesila mnoge. Masovno stradanje i smrt ljudi je tumačeno prirodnom katastrofom. Komunistička partija ima monopol na istoriju, kao što uostalom kontroliše i sve ostalo.
Međutim, poslednjih meseci, kineske novine i vebsajtovi su započeli debatu o tome šta se stvarno dogodilo u vreme stradanja miliona. U maju prošle godine, jedan kineski magazin je objavio članak na 18 stranica o pomenutoj tragediji, zajedno sa slikama na kojima su uzažsne scene, kao i uvodnikom u kome se ističe da su u Kini do sada postojale dve vrste istorije: “istorija po sebi i istorija koja se prihvata”.
Takav izveštaj ne bi bilo moguće objaviti bez dozvole vlasti. Samo priznanje da se u Kini prihvata samo određena vrsta istorije, predstavlja zadivljujući veliki iskorak i, možda, novu spremnost za suočavanje sa prošlošću, što je pravi znak snage nacije.
Od zaboravljanja istorije jedino je gore iskrivljeno sećanje na nju.