Mujo Vatreš je prvi logoraš u Srbiji koji je dobio presudu od 4800 evra odštete za šest meseci provednih 1995. godine u logoru Mitrovo Polje u užičkom kraju. Čeka se konačna odluka Apelacionog suda, nakon tri godine koliko je trajao sudski proces.
Srbija ne priznaje postojanje logora u vreme ratova 90-ih godina. Fond za humanitarno pravo, međutim, zastupa nekoliko zahteva za odštetu u nekoliko logora u Srbiji.
"Nisam zadovoljan. Očekivao sam više, al’ šta ćeš, šta ja mogu. Za mene je i to dobro, jer nisam nekog imovinskog stanja. Znaš kako je, 300 maraka je penzija".
Tako reaguje Mujo Vatreš, sada penzioner u Sarajevu, na presudu za ono što je doživio u šestomesečnom boravku u logoru u Srbiji, a čije posledice trpi i dan-danas, uprkos jednogodišnjem lečenju na psihijatriji u Americi.
„Ja samo tražim da mi neko prizna tu moju bolest što sam ja bio zdrav ispravan i tu sam dobio te neke traume. U noći nikad ne znaš šta će te potrefiti. Ja sam zamišljao uveče kad legnem, da izjutra možda neću biti živ. I sad tako šest mjeseci svaki dan da tako misliš. Ko je god bio tamo, niko nije dobro prošao“, priseća se Vatreš.
On je sa još nekoliko stotina Bošnjaka, nakon pada Žepe i srebreničkog genocida, pokušao da se spase preplivavajući Drinu. „Krenuli smo da se probijamo preko Srbije, pa šta bide s’ nas.“
On kaže da im je rečeno da odu prema Srbiji, da je dogovoreno da tamo budu prihvaćeni. Bila je to prevara, kaže Vatreš:
„Oni koji su nam to rekli, svi su otišli za Kladanj. To je isto kao onaj ratni film na Sutjesci, kad se onaj most skrk’o, znaš. E, tako je bilo s nama. Ko gođ je naišao uz one stene (u Srbiji) bio je uhvaćen.“
Njih nekoliko stotina je uhvaćeno i na tom putu zamalo nisu stradali, spasili su ih pripadnici policije i vojske koji su ih sprovodili.
„Naišli smo na zasedu, maskirani ljudi sa mitraljezom. Ovi koji su nas vodili, to nisu dali. Na ulazu u Šljivovicu su nas od kapije do zgrada tukli, udarala je policija, ne more opasnije biti. Tu sam prenoćio i prebačen u Mitrovo Polje. Smještaj je nekome bio i dobar. Jer bilo je i kreveta koji su imali dušeke, što jes’, jes’. A bilo je i po 30 u sobi, nema kreveta, nego onako, znaš. Ja sam na iverici spavao možda jedno pet mjeseci. Unutra je bilo i kupatilo i sve je unutra bilo, ali nama skoro tri mjeseca nisu dali ni da se brijemo, ni da se kupamo. Prva dva dana je bila hrana dobra, po četvrt hljeba i narezak. A, poslije samo u konzervama čaj, popara, nekad ne bude u njoj ni dve kašike da pojedeš.“
Fond za humanitarno pravo planira ići i do Strazbura
Pre dolaska u logor, Mujo je bio kršan, kako to priliči čoveku koji je u civilnom životu radio teške fizičke poslove.
„Ja sam imao 103 kile, bio sam siš’o na 53 kile. Bilo je tuče, izvođenja, prepadanja, straha i tako to. Tu sam najviše dobio traumu, eto koju su mi tako i procjenili. Bio sam ispravan pre toga. I sad imam posljedice. Po noći skačem! Ispitivanje je bilo uveče, četiri do pet sati, u dan slabo. U dan je policija izvodila jednog po jednog, ako neko ima nekoga volju da izmlati, izvede te tamo, izmlati, isprebija, ubaci u sobu opet i eto. Velika patnja, ne mere opasnije biti na životu. Kad su me otpustili, nakon jedno mjesec dana, došlo je da moramo ići u treće zemlje, samo ne mere se vratiti u Bosnu. Mene je tamo izbacilo da idem za Ameriku. Tamo sam bio na liječenju jedno godinu dana. Uglavnom su nalazi sa neuropsihijatrije.“
Fond za humanitarno pravo (FHP) zastupa bivše logoraše u parnicama u kojima se traži odšteta. Mujo Vatreš nije jedini logoraš koji je zatražio makar delić pravde pred sudom u Beogradu.
Sandra Orlović direktorka Fonda za RSE kaže da je Fond „podneo pre nekoliko godina krivičnu prijavu protiv odgovornih za ono što se dešavalo u tim logorima, međutim Tužilaštvo za ratne zločine Srbije do sad nije reagovalo na tu krivičnu prijavu“.
Sandra Orlović kaže da FHP planira ići i do Strazbura ukoliko Apelacioni sud odluči da ukine ovu presudu.
„Postoji sedam predmeta u kojima mi zastupamo od dva do četiri bivša logoraša iz Šljivovice i Mitrovog polja i svi su oni u različitim fazama. Mi ćemo sigurno iscrpiti sva pravna sredstva u Srbiji, a potom se obratiti i Evropskom sudu za ljudska prava ukoliko to bude potrebno“, poručuje Orlović.
Kroz logore Šljivovica i Mitrovo Polje na teritoriji Srbije tokom rata u BiH je, prema podacima Saveza logoraša BiH, prošlo oko 800 osoba. Najviše Žepljaka uhapšenih nakon pada zaštićene enklave u leto 1995. godine.
Prema izjavama svedoka, mučitelji su bili pripadnici vojske i policije tadašnje SR Jugoslavije. I to ne samo na dve pomenute lokacije. Mučenja su se dešavala od Batajnice, preko Sremske Mitrovice, do Padinske Skele. Za to još niko nije odgovarao.
Srbija ne priznaje postojanje logora u vreme ratova 90-ih godina. Fond za humanitarno pravo, međutim, zastupa nekoliko zahteva za odštetu u nekoliko logora u Srbiji.
"Nisam zadovoljan. Očekivao sam više, al’ šta ćeš, šta ja mogu. Za mene je i to dobro, jer nisam nekog imovinskog stanja. Znaš kako je, 300 maraka je penzija".
Tako reaguje Mujo Vatreš, sada penzioner u Sarajevu, na presudu za ono što je doživio u šestomesečnom boravku u logoru u Srbiji, a čije posledice trpi i dan-danas, uprkos jednogodišnjem lečenju na psihijatriji u Americi.
„Ja samo tražim da mi neko prizna tu moju bolest što sam ja bio zdrav ispravan i tu sam dobio te neke traume. U noći nikad ne znaš šta će te potrefiti. Ja sam zamišljao uveče kad legnem, da izjutra možda neću biti živ. I sad tako šest mjeseci svaki dan da tako misliš. Ko je god bio tamo, niko nije dobro prošao“, priseća se Vatreš.
On je sa još nekoliko stotina Bošnjaka, nakon pada Žepe i srebreničkog genocida, pokušao da se spase preplivavajući Drinu. „Krenuli smo da se probijamo preko Srbije, pa šta bide s’ nas.“
On kaže da im je rečeno da odu prema Srbiji, da je dogovoreno da tamo budu prihvaćeni. Bila je to prevara, kaže Vatreš:
„Oni koji su nam to rekli, svi su otišli za Kladanj. To je isto kao onaj ratni film na Sutjesci, kad se onaj most skrk’o, znaš. E, tako je bilo s nama. Ko gođ je naišao uz one stene (u Srbiji) bio je uhvaćen.“
Njih nekoliko stotina je uhvaćeno i na tom putu zamalo nisu stradali, spasili su ih pripadnici policije i vojske koji su ih sprovodili.
„Naišli smo na zasedu, maskirani ljudi sa mitraljezom. Ovi koji su nas vodili, to nisu dali. Na ulazu u Šljivovicu su nas od kapije do zgrada tukli, udarala je policija, ne more opasnije biti. Tu sam prenoćio i prebačen u Mitrovo Polje. Smještaj je nekome bio i dobar. Jer bilo je i kreveta koji su imali dušeke, što jes’, jes’. A bilo je i po 30 u sobi, nema kreveta, nego onako, znaš. Ja sam na iverici spavao možda jedno pet mjeseci. Unutra je bilo i kupatilo i sve je unutra bilo, ali nama skoro tri mjeseca nisu dali ni da se brijemo, ni da se kupamo. Prva dva dana je bila hrana dobra, po četvrt hljeba i narezak. A, poslije samo u konzervama čaj, popara, nekad ne bude u njoj ni dve kašike da pojedeš.“
Fond za humanitarno pravo planira ići i do Strazbura
Pre dolaska u logor, Mujo je bio kršan, kako to priliči čoveku koji je u civilnom životu radio teške fizičke poslove.
„Ja sam imao 103 kile, bio sam siš’o na 53 kile. Bilo je tuče, izvođenja, prepadanja, straha i tako to. Tu sam najviše dobio traumu, eto koju su mi tako i procjenili. Bio sam ispravan pre toga. I sad imam posljedice. Po noći skačem! Ispitivanje je bilo uveče, četiri do pet sati, u dan slabo. U dan je policija izvodila jednog po jednog, ako neko ima nekoga volju da izmlati, izvede te tamo, izmlati, isprebija, ubaci u sobu opet i eto. Velika patnja, ne mere opasnije biti na životu. Kad su me otpustili, nakon jedno mjesec dana, došlo je da moramo ići u treće zemlje, samo ne mere se vratiti u Bosnu. Mene je tamo izbacilo da idem za Ameriku. Tamo sam bio na liječenju jedno godinu dana. Uglavnom su nalazi sa neuropsihijatrije.“
Fond za humanitarno pravo (FHP) zastupa bivše logoraše u parnicama u kojima se traži odšteta. Mujo Vatreš nije jedini logoraš koji je zatražio makar delić pravde pred sudom u Beogradu.
Sandra Orlović direktorka Fonda za RSE kaže da je Fond „podneo pre nekoliko godina krivičnu prijavu protiv odgovornih za ono što se dešavalo u tim logorima, međutim Tužilaštvo za ratne zločine Srbije do sad nije reagovalo na tu krivičnu prijavu“.
Sandra Orlović kaže da FHP planira ići i do Strazbura ukoliko Apelacioni sud odluči da ukine ovu presudu.
„Postoji sedam predmeta u kojima mi zastupamo od dva do četiri bivša logoraša iz Šljivovice i Mitrovog polja i svi su oni u različitim fazama. Mi ćemo sigurno iscrpiti sva pravna sredstva u Srbiji, a potom se obratiti i Evropskom sudu za ljudska prava ukoliko to bude potrebno“, poručuje Orlović.
Kroz logore Šljivovica i Mitrovo Polje na teritoriji Srbije tokom rata u BiH je, prema podacima Saveza logoraša BiH, prošlo oko 800 osoba. Najviše Žepljaka uhapšenih nakon pada zaštićene enklave u leto 1995. godine.
Prema izjavama svedoka, mučitelji su bili pripadnici vojske i policije tadašnje SR Jugoslavije. I to ne samo na dve pomenute lokacije. Mučenja su se dešavala od Batajnice, preko Sremske Mitrovice, do Padinske Skele. Za to još niko nije odgovarao.
