Piše Džozef Naj* (Joseph S. Nye) u Project Syndicate (priredio Dragan Štavljanin)
Kako će svet izgledati za dve decenije? Očigledno niko ne zna, ali određeni scenariji su verovatniji nego drugi. Kompanije i vlade moraju da naprave utemeljene procene, jer efekti nekih od današnjih poteza i investicija trajaće duže od 20 godina.
NIC predviđa da će svet biti transformisan tako da nijedna zemlja, bez obzira da li je reč o SAD, Kini ili bilo kojoj drugoj – neće biti hegemonistička sila. To odražava četiri trenda: osnaživanje pojedinaca i uspon srednje klase na globalnom planu; difuziju, odnosno delimično izmeštanje moći države ka neformalnim mrežama i koalicijama; demografske promene, odnosno starenje stanovništva, nastavak urbanizacije i migracije. Na kraju, povećana tražnja za hranom, vodom i energijom.
Svaki od ovih trendova menja svet i u velikoj meri biće okončan istorijski uspon Zapada koji traje od 1750, ojačana uloga Azije u globalnoj ekonomiji, a što će rezultirati novom erom demokratizacije na nacionalnom i međunarodnom planu. SAD će ostati “prve među jednakima” kada je reč o “čvrstoj sili” (hard power) i “mekoj moći” (soft power).
Međutim, nikada nije sasvim pouzdano predviđati budućnost uzimajući u razmatranje postojeće trendove. Iznenađenja su neizbežna. Stoga je NIC ukazao na faktore ili ishode (game-changers), koji mogu da promene glavne trendove na nepredvidiv način.
Prva među tim neizvesnostima je globalna ekonomija, odnosno da li će nestabilnost i neravnoteže dovesti do njenog kolapsa, ili će veća multipolarnost pojačati njenu otpornost?
Takođe, da li će vlade i institucije biti u stanju da se blagovremeno prilagode tako da iskoriste promene ili će ih one smlaviti?
Štaviše, mada je manje međudržavnih sukoba, konflikti unutar država koje mogu podstaći mladi, identitetske politike i oskudni resursi – i dalje će opterećivati pojedine regione kao što su Bliski istok, južna Azija i Afrika.
To je jedan od faktora koji može promeniti projektovane trendove. Dakle, nameće se pitanje da li se mogu kontrolisati regionalne nestabilnosti ili to podstiče globalnu nesigurnost.
Tu je i set pitanja koja se tiču uticaja novih tehnologija. Da li će one zaoštriti sukobe, ili će biti blagovremeno razvijene i široko dostupne tako da reše probleme izazvane povećanjem broja stanovnika, rapidnom urbanizacijom i klimatskim promenama?
Na kraju, ostvarivanje ovih projekcija u mnogome će zavisiti od buduće uloge SAD.
NIC ističe da višestruka priroda američke moći sugeriše da čak i kada ih Kina ekonomski pretekne – možda početkom 2020-ih – SAD će najverovatnije zadržati globalno vođstvo zajedno sa drugih velikim silama 2030. godine. “Veća je mogućnost da se razvučene i prenapregnute SAD suoče sa sve većim zahtevima (za angažmanom širom sveta) nego rizik da budu zamenjene kao svetski dominantan politički lider”.
Da li je to dobro ili loše za svet? Prema proceni NIC-a, “kolaps ili iznenadno uzmicanje američke moći najverovatnije bi rezultiralo produženim periodom globalne anarhije sa nestabilinim međunarodnim sistemom i bez vodeće sile koja bi zamenila SAD”.
Implikacije za Obamu
NIC je razmatrao predlog izveštaja sa intelektualcima i zvaničnicima iz 20 zemalja. U ovom dokumentu se ističe da nijedna od svetskih sila u usponu nema revizionističke težnje nalik na nacističku Nemačku, imperijalni Japan ili Sovjetski Savez.
Barak Obama
Međutim, odnosi ovih zemalja sa SAD-om su dvosmisleni. One imaju koristi od svetskog poretka u kome SAD imaju ključnu ulogu, ali su često iziritirane zbog američkog nipodaštavanja i unilateralizma. Jedna od privlačnosti multipolarnog sveta je što su u njemu SAD manje dominantne, ali jedino gore od međunarodnog poretka sa dominantnom pozicijom Vašingtona, jeste nepostojanje bilo kakvog poretka.
Pitanje američke uloge u nastojanju da se stvori benevolentniji svet, imaće važne implikacije za predsednika Baraka Obamu u trenutku kada treba da započne drugi mandat.
Svet se suočava sa novim setom transnacionalnih izazova, uključujući klimatske promene, međunarodni terorizma, odsustvo bezbednosti u sajber prostoru i epidemije. Za rešenje svih ovih pitanja nužna je saradnja.
Obamina strategija nacionalne bezbednosti za 2010. polazi od toga da SAD moraju da razmišljaju od moći u pozitivnim kategorijama (positive-sum), a ne kao nultoj igri (zero-sum).
Drugim rečima, možda će doći vreme kada je moćnija Kina dobra i za SAD i za svet. Na primer, SAD bi trebalo da teže da Kina poveća kapacitet da kontroliše emisiju gasova koja je najveća na svetu.
Američka državna sekretarka Hilari Klinton (Hillary Clinton) ističe da se spoljna politika Obamine administracije zasniva na “mudroj moći” (smart power), koja kombinuje silu i meku moć. Ona smatra da ne treba govoriti o multipolarnosti već o multi partnerstvu. Slično tome, u izveštaju NIC-a se sugeriše da Amerikanci moraju da nauče kako da bolje demonstriraju moć i sa i nad drugim državama.
Bez sumnje, ostaje ključno pitanje kako formirati saveze i balansirati moć kada je reč o međudržavnim vojinim odnosima.
Međutim, i najbolji vojni aražmani malo će pomoći u rešavanju novih svetskih problema, koji ugrožavaju bezbednost miliona ljudi u najmanju ruku isto kao i tradicionalne vojne pretnje. Liderstvo u tim pitanjima iziskuje saradnju, institucije i stvaranje javnih dobara od kojih će svi imati koristi i nikome neće biti uskraćena, odnosno isključen iz njih.
U izveštaju NIC-a se ispravno zaključe da nema unapred definisanih odgovora kako će svet izgledati 2030. Da li će u budućnosti prevagnuti benigni ili zlosutni scenariji, delimično zavisi od politike koju danas usvojimo.
*****
* Naj je bio pomoćnik američkog sekretara za odbranu a sada je predsedavajući nacionalnog obaveštajnog saveta (NIC) i profesor Univerziteta Harvard. Nedavno mu je objavljena knjiga “Budućnost moći”.
