U rastućoj ekonomskoj krizi u Srbiji se sve češće čuju apeli države domaćim bogatašima da pomognu privredi i građanima. Kako to može da izgleda javnost je videla na nedavnom primeru iz Hrvatske, gde je vlasnik radnicima poklonio fabriku za preradu drveta, ali nema nagoveštaja da bi neki od srpskih tajkuna uskoro mogao da učini nešto slično.
Branislav Čanak, predsednik sindikata Nezavisnost, koji okuplja 180.000 radnika, kaže za RSE da se do sada nije dogodilo da domaći bogataš pomogne zaposlenima, i da neverovatno zvuči mogućnost da se to ikada desi.
„U Srbiji se svakog dana može videti da su domaći tajkuni opsednuti idejom da se promeni zakon o radu, kako bi što lakše mogli da otpuštaju radnike. Ove i onako jadne radnike kojima je jedino što imaju u životu njihovo radno mesto. A vlasnici velikih privatnih firmi samo žele da daju otkaz što većem broju zaposlenih. Od takvih ljudi ne možete da očekujete apsolutno ništa. Oni su samo zauzeti maštanjem kako da profit, koji je enorman, još više uvećaju. I to je jedini motiv koji imaju naši tajkuni“, kaže Čanak.
Iako imaju poslovne imperije u kojima je i po desetak privatizovanih društvenih firmi, obrću milijarde i rade u regionu i Evropi, bogataši srpskom društvu najčešće pomažu samo povremenim humanitarnim akcijama za siromašne ili društveno odgovornim poslovanjem.
Poslednji poziv predsednika Srbije da pruže finansijsku i investicionu podršku nerazvijenim krajevima nije naišao na njihovo oduševljenje, uz komentare da država treba da pomogne krupnim biznismenima i da je „teško zamisliti da tek tako neko uplati milion evra nekoj firmi u nerazvijenom području”.
Milan Knežević, vlasnik tekstilne kompanije „Modus“, sa tim preduzećem posluje već 22 godine i danas zapošljava 160 radnika za koje kaže da su najzaslužniji za opstanak firme. Pokloniti kompaniju, kaže Knežević, ni za koga ne bi bilo pravo rešenje, iako bi za one koji su se obogatili na nepošten način to značilo moralni iskorak.
„Od države nikada nisam ništa dobio. I to mi nije problem, nego mi najviše smeta što mi je država uvek uzimala raznoraznim otežavajuićim okolnostima u koje kontinuirano dovodi privredu. Nije realno očekivati da vlasnici kapitala poklanjaju fabrike. Mislim da je ovo što se desilo u Hrvatskoj jedan izolovani gest jer nema nikakve garancije da će radnici nastaviti efikasno da upravljaju takvom fabrikom“, smatra Knežević.
Egzotika i estrada
Tajkuni u Srbiji i njihove porodice već godinama su važan deo džet seta i estrade pa ih najveći deo građana Srbije, koji mahom vrlo skromno žive, često može videti u tabloidima i na televiziji u luksuznim vilama i automobilima, najskupljim odelima poznatih svetskih kreatora, i čitati priče o tome kako su se proveli na egzotičnim destinacijama na koje su otputovali privatnima avionima.
Ilustracija
Sociolog Ratko Božović kaže da je jasno da se od srpskih tajkuna ne mogu očekivati veliki gestovi dobre volje.
„Mislim da su domaći tajkuni pretežno, ne baš svi, oni kojima su puni džepovi para a prazno srce. Imaju jedan egoističan stil življenja... Jer šta će tajkunu toliko bogatstvo, šta će nekome da kupi pola Srbije? Dakle, tu je reč o psihopatologiji, o ekstremnom ponašanju. Ljudi koji daju drugima pokazuju da imaju ljubav, da razumeju one koji pate, ali izgleda da naši tajkuni nisu oni koji se lako lišavaju svog bogatstva“, ocenjuje Božović.
Na “crnoj listi siromaštva” u Srbiji se nalazi čak pedeset nerazvijenih opština, pa je jedan od predloga bio da krupni biznismeni tamo ulože kapital u grinfild investicije, ali ideja nije realizovana jer država nije pomogla.
Milan Knežević smatra da veliki broj poslovnih ljudi nema poverenja u državu i da zbog toga trpe i privreda i stanovništvo:
„Sa ovakvom državnom i javnom upravom, ne postoje sredstva koja bi smo im poklonili a da ih oni ne proćerdaju za dve do tri godine. Mislim da je ovo vreme kada bi trebalo da spašavamo materijalna dobra u korist neke budućnosti ukoliko je uopšte bude. A ne treba poklanjati državi koja troši preko svake mere i u kojoj je unutar koruptivnih procesa neosporna trgovina političkim i institucionalnim uticajima.“
U Srbiji, koja je po broju broju nezaposlenih jedna od vodećih država u Evropi, prosečna plata onih koji rade je oko 360 evra dok se bogatstva tajkuna i najuspešnijih privatnih kompanija procenjuju na milijarde evra.
Branislav Čanak zaključuje da je danas, čak i kada je sve više siromašnih, kasno pozivati najbogatije na milosrđe nakon što im je u privatizaciji sve dozvoljeno:
„Ko bi danas mogao da uspostavi neku etičku ravnotežu i da na račun toga tajkuni duguju državi i narodu na čiji teret su se obogatili. Sada je gotovo. Jedino što od tih ljudi sada možemo da očekujemo je da njihov novac, koji dobrim delom pripada i ovom narodu, bude adekvatno uložen. I da prestanu da maštaju o tome da na osnovu tih para imaju pravo da otpuštaju ljude koje su već jednom opljačkali.“
