Ima li smisla pisati o ratu nakon skoro dve decenije od završetka krvavih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije i može li književnost da pomogne u prevazilaženju ličnog traumatičnog iskustva – neke su od tema o kojima je sinoć u Kulturnom centru Beograda govorio bosanskohercegovački pisac Faruk Šehić, gost rezidencijalnog programa festivala KROKODIL.
Kao borac Armije BiH u ranim dvadesetim godinama života, Šehić je bio aktivni učesnik rata u Bosni, što je, kako je rekao, bila tema velikog broja njegovih pesama i kratkih priča kroz koje je želeo da svoje traumatično iskustvo predoči drugima.
„Povodio sam se za poetikom realizma, hiperrealizma, naturalizma, sa povremenim bljeskovima fantazije. To je sve bilo autobiografski, nisam imao nikakvu potrebu da izmišljam zato što sam sve to imao u memoriji. Imao sam to kao vlastite priče i kao priče drugih ljudi. To se sve preplitalo. Kad imaš ogromnu građu, onda ti ne treba nikakva fikcija“, ističe Šehić i dodaje da je publika dobro reagovala na takav pristup, dok je za književnu kritiku bio „passé“.
„Ljudi misle“, kaže Šehić, „da mogu preko svih tih trauma otići dalje.“
No, kada je nakon dve zbirke pesama i isto toliko knjiga priča počeo rad na prvom romanu „Knjiga o Uni“ – za koji je ove godine nagrađen prestižnom regionalnom nagradom „Meša Selimović“ – osetio je zasićenje ratom.
„Odlučio sam da ne pišem o ratu. Pišem o ribama, pticama, rijeci, ... Sve ja to pišem, al’ ne znam šta s tim, šta je funkcija toga? To je okej. Fino je to, ja se trudim, kitim rečenice i to,... Onda sam u jednom momentu shvatio da nemam ja sad gdje bježati i da ću taj rat prikazati drukčije. On je u prijeđašnjim knjigama bio brutalan i direktan, a sad će to biti eho, sad će to biti kulise. Nema više toliko pucanja, ali ima nekih drugih stvari koje nisam stigao ispričati. U biti je to potraga za izgubljenim identitetom, za izgubljenim vremenom i prostorom“, objašnjava Šehić.
Obično se Šehićevo pisanje povezuje sa terminom “ratna književnost”, što pisac Marjan Čakarević smatra greškom.
„To je zapravo način da se izbegne dublja analiza toga što Faruk piše. U toj literaturi rat jeste svakako značajna tema, ali ja bih rekao da je ona samo jedna od mnogih ljudskih iskustava koja život sa sobom sadrži“, kaže Čakarević.
No, čak i kad piše o postratnom životu u Sarajevu, Šehić, prema rečima pisca i urednika kulturnog podlistka „Beton“ Tomislava Markovića, zadržava poziciju autentičnog marginalca:
„Čitav jedan deo zbirke pesama ’Hit depo’ se zove ’Ulične poslanice’ i opisuje urbano Sarajevo posle rata. S tim što se i tu vide jasni tragovi. Na jednom mestu kaže da je batrljak noge jednog ratnog invalida savršena metafora našeg sveta. Sve je zapravo u znaku motoa koji je uzeo od poljskog pesnika Adama Zagajevskog ’pokušaj opjevati osakaćeni svijet’. To je specifična vizura. Nisu to one urbane priče, kao idemo da se zezamo i ludujemo, nego uvek ima nekakav ozbiljan, težak, traumatski background i socijalnu notu.“
Da je, uprkos mračnom iskustvu koje preovlađuje u njegovoj poetici, u stanju da nasmeje publiku, Šehić je pokazao pročitavši pesmu „Brkovi Harisa Džinovića u Bulonjskoj šumi“:
„brkovi Harisa Džinovića
tako otmijeni i drski na konobarski način
postojani kano klisurine
guste grablje za generalno čišćenje
vasionske septičke jame.“
Kao borac Armije BiH u ranim dvadesetim godinama života, Šehić je bio aktivni učesnik rata u Bosni, što je, kako je rekao, bila tema velikog broja njegovih pesama i kratkih priča kroz koje je želeo da svoje traumatično iskustvo predoči drugima.
„Povodio sam se za poetikom realizma, hiperrealizma, naturalizma, sa povremenim bljeskovima fantazije. To je sve bilo autobiografski, nisam imao nikakvu potrebu da izmišljam zato što sam sve to imao u memoriji. Imao sam to kao vlastite priče i kao priče drugih ljudi. To se sve preplitalo. Kad imaš ogromnu građu, onda ti ne treba nikakva fikcija“, ističe Šehić i dodaje da je publika dobro reagovala na takav pristup, dok je za književnu kritiku bio „passé“.
„Ljudi misle“, kaže Šehić, „da mogu preko svih tih trauma otići dalje.“
No, kada je nakon dve zbirke pesama i isto toliko knjiga priča počeo rad na prvom romanu „Knjiga o Uni“ – za koji je ove godine nagrađen prestižnom regionalnom nagradom „Meša Selimović“ – osetio je zasićenje ratom.
„Odlučio sam da ne pišem o ratu. Pišem o ribama, pticama, rijeci, ... Sve ja to pišem, al’ ne znam šta s tim, šta je funkcija toga? To je okej. Fino je to, ja se trudim, kitim rečenice i to,... Onda sam u jednom momentu shvatio da nemam ja sad gdje bježati i da ću taj rat prikazati drukčije. On je u prijeđašnjim knjigama bio brutalan i direktan, a sad će to biti eho, sad će to biti kulise. Nema više toliko pucanja, ali ima nekih drugih stvari koje nisam stigao ispričati. U biti je to potraga za izgubljenim identitetom, za izgubljenim vremenom i prostorom“, objašnjava Šehić.
Obično se Šehićevo pisanje povezuje sa terminom “ratna književnost”, što pisac Marjan Čakarević smatra greškom.
„To je zapravo način da se izbegne dublja analiza toga što Faruk piše. U toj literaturi rat jeste svakako značajna tema, ali ja bih rekao da je ona samo jedna od mnogih ljudskih iskustava koja život sa sobom sadrži“, kaže Čakarević.
No, čak i kad piše o postratnom životu u Sarajevu, Šehić, prema rečima pisca i urednika kulturnog podlistka „Beton“ Tomislava Markovića, zadržava poziciju autentičnog marginalca:
„Čitav jedan deo zbirke pesama ’Hit depo’ se zove ’Ulične poslanice’ i opisuje urbano Sarajevo posle rata. S tim što se i tu vide jasni tragovi. Na jednom mestu kaže da je batrljak noge jednog ratnog invalida savršena metafora našeg sveta. Sve je zapravo u znaku motoa koji je uzeo od poljskog pesnika Adama Zagajevskog ’pokušaj opjevati osakaćeni svijet’. To je specifična vizura. Nisu to one urbane priče, kao idemo da se zezamo i ludujemo, nego uvek ima nekakav ozbiljan, težak, traumatski background i socijalnu notu.“
Da je, uprkos mračnom iskustvu koje preovlađuje u njegovoj poetici, u stanju da nasmeje publiku, Šehić je pokazao pročitavši pesmu „Brkovi Harisa Džinovića u Bulonjskoj šumi“:
„brkovi Harisa Džinovića
tako otmijeni i drski na konobarski način
postojani kano klisurine
guste grablje za generalno čišćenje
vasionske septičke jame.“
