Dnevnik: Betoniranje srpskog i hrvatskog nacionalizma

Protekle nedelje dnevnik za RSE je vodio Vladimir Miladinović. vizuelni umetnik iz Beograda, laureat poslednjeg Oktobarskog salona i član umetničke grupe "Četiri lica Omarske".

Dnevnik je počeo pisati dan nakon što je pred Haškim tribunalom donesena pravomoćna oslobađajuća presuda hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču. Bavi se reakcijama u Zagrebu i Beogradu, nacionalizmom, žrtavama, sećanjem ...

* SUBOTA 17/11/2012

Da li danas možeš da kritikuješ hrvatski nacionalizam a da ne ispadneš srpski nacionalista? Da li možeš da kritikuješ poziciju žrtve, a da ne ispadneš antisrbin? Da li možeš u ovim okolnostima bilo šta da radiš i misliš a da to ne bude deo nacionalistočkog diskursa.....

Današnji dan mi je protekao u sećanju na dan proglašenja nezavisnosti Kosova.

Prva stvar koju sam 17. februara 2008. uradio jeste ta da sam otišao u atelje, odabrao jedan poveći blind ram (1,6m sa 2m), razapeo platno i započeo sliku. Tema slike bila je proslava proglašenja nezavisnosti Kosova sa glavnog prištinskog trga.

Taj nivo ignorancije od onih sa kojima sam tog dana razgovarao, naveo me je da na neki način odreagujem. Moj odgovor je generisao jednu poveću, srednje loše oslikanu sliku proslave nezavisnosti sa glavnog trga u Prištini. Kao predložak sam iskoristio fotografiju proslave koja je tog dana dominirala štampom. (Kasnije sam sliku poslao na nekoliko konkursa, ali niko nije hteo da je izloži. Jedan galerista me je čak pitao da li bih mu platio i razbijeni izlog u slučaju da tako nešto stavi u svoju galeriju)

Nekako mi je taj nivo podudarnosti onoga što se dešavalo tog dana, i onoga što se dešava danas, fascinantan. Situacija, identična. Ceo dan pratim reakcije na vest o oslobađajućoj presudi za Gotovinu i Markača i ono što vidim, slično je onome što sam video kada je proglašena nezavisnost Kosova. Gomila zastava, hiljade ljudi sa bakljama, vrte se pesme, vodeni luk na aerodromu.. A Beograd, muk! Zatišje pred buru! Jedva čekam sutra! Možda opet počnem da slikam posle duže vremena.

* NEDELJA 18/11/2012

Danas sam proveo dan sa čovekom koji je 1999. godine slao svoje izveštaje sa Kosova za Radio Slobodnu Evropu, u kojima je govorio o zločinima srpske vojske, zbog kojih je kasnije završio u zatvoru, a njegovu porodicu su godinama progonili..

Dosta sam razmišljao o individualnoj odgovornosti i pokušavam da razumem kako bismo trebali da se ponašamo u skladu sa situacijom u kojoj se nalazimo.

Takođe bi bilo zanimljivo pogledati dnevnik RTS-a od 18 novembra 1991. i uporediti ga sa ovim večerašnjim.

U Beogradu se već poprilično zakuvalo, ali samo u medijima, treba praviti spektakl ne bi li malo poskupele cene sekundi koje su u drastičnom padu u poslednje vreme.

Ali, s obzirom da se o Hrvatskoj, za razliku od Kosova, više ne razmišlja toliko u javnosti, nema nereda na ulicama kao što ih bilo nakon 17. februara 2008. Možda sam previše očekivao. Ništa od slike..

* PONEDELJAK 19/11/2012

Ceo dan razmisljam o utakmici između Dinama i Zvezde iz 1990. godine nakon što su objavili vest da bi utakmicu između Hrvatske i Srbije početnim udarcem mogli da započnu Gotovina i Markač.

Prošlost je aktuelnija nego u trenucima kada se dešavala početkom devedesetih. Polako počinjem da shvatam kako se teorija i praksa prepliću i kako, u stvari, nema neke razlike između ta dva. Nekako sam zadovoljan jer sam u situaciji da živim ono što čitam u teoriji.

* UTORAK 20/11/2012

Francuski autor Žan Servije, ovako je otprilike definisao šta je to utopija: Utopija je, kaže Servije, večno sada koje traje između idealizovane prošlosti i priželjkivane budućnosti.

To njegovo večno sada je čini mi se prava definicija situacije u kojoj se danas nalaze sva postYU društva. Kao prilog ovoj tezi prilažem dva naslova iz dnevne štampe, jedan je od danas, a drugi iz 1991., a vi procenite koji pripada kom periodu.

“Danas se viđam s Nikolićem, nešto ću mu predložiti”
Član Srpske akademija nauka i umetnosti (SANU) Dobrica Ćosić smatra zakasnelim potez Tomislava Nikolića, kojim je tražena podrška Akademije za rešenje problema Kosova, ali takođe ocenjuje: „Bolje ikad, nego nikad“.

“Hag bez Srba kao opera bez primadone”
“Teško se može imati opera bez primadone”, rekao je lord Karington. “Ne bi to bila kompletna opera rekao je lord, a na kraju krajeva, problemi s kojima se suočavamo u Jugoslaviji su, u generalnim terminima, problemi između Srba i Hrvata...”

* SREDA 21/11/2012

Danas sam na Bulevaru negde kod Pravnog fakulteta zatekao gomilu mladih sa transparentima koji nagoveštavaju veliki trijumf viktimološke politike koja je sve do haške oslobađajuće presude bila teška za neku širu afirmaciju u Srbiji. Sve nove nacije nastale nakon raspada Jugoslavije, utrkuju se koja će se bolje pozicionirati na žrtvenoj lestvici, jer upravo su pozicije žrtve glavni oslonac oko koga se kreiraju novi nacionalni identiteti na ovim prostorima.

Kasnije sam saznao da je to bila grupa studenata sa Pravnog fakulteta koja je u dogovoru sa kolegama sa Fakulteta političkih nauka krenula u mirnu protestnu šetnju kao znak protesta protiv oslobađajuće presude Gotovini i Markaču. Čitav događaj se zvao - Šetnja sećanja.

Dobro je što je taj skup nosio takvo ime, jer, kada kažete ja se sećam, vi zapravo iznosite neku tvrdnju. Ja se sećam je autoritativni stejtment pre svega. Ovde se postavlja pitanje čega se to seća neko ko je rođen devedesete godine, (što je neki prosek generacije koja trenutno studira na fakultetima)?

Da li ćemo ikada shvatiti da sva ova nacionalistička onanija, koja traje već više od dvadeset godina, maskira klasne razlike, i da je to jedna od njenih osnovnih karakteristika? I dok se narodi Grčke, Španije, Italije, okupljaju u protestu protiv ugnjetavanja krupnog kapitala, mi i dalje duvamo u istu trubu.

* ČETVRTAK 22/11/2012

Polako počinju da se pojavljuju tekstovi u vezi sa Hagom koji se mogu pročitati, a da vam nakon toga ne ostave posledice po digestivni trakt. Nema ih puno, ali sam naleteo na nekolicinu. I ne znam je li bilo moguće, i hoće li se u skorije vreme pojaviti u Srbiji, ali samo da napomenem da su prvi koje sam pročitao došli iz konteksta Hrvatske. Spomenuo bih samo sjajnog Viktora Ivančića. Ako govorimo o ličnoj odgovornosti, ovo bi bila paradigma!

* PETAK 23/11/2012

Ovo što se desilo sa tom oslobađajućom presudom je obeležilo proteklu nedelju, bez sumnje. Ali će obeležiti i period koji tek dolazi. Neverovatno je koliko je malo potrebno da se godine mukotrpnog rada, od mnogih organizacija, grupa, pojedinaca, bace u senku jednom jedinom odlukom koja je, zapravo, zavisila od stava samo jednog čoveka. Troje od petoro sudija su glasali za, dvojica protiv, iskreno, mislio sam da se takve odluke donose na neki komplikovaniji način. Nikada nisam verovao tom sudu, iako je dosta dobrih stvari doneo. Uvek sam se iluzionistički nadao da će same države početi da se bave svojim sopstvenim smećem. Hag je čini mi se sve vreme, zapravo radio na normalizaciji odnosa nastalih u ratu i kroz rat. Nikakav se tu pomak u nekom političkom smislu nije desio. Taj sud je omogućio nastavak rata drugim sredstvima, što se ovom presudom to i potvrđuje. Ovo je trijumf politike koja je dovela do rata, koja ga je vodila, a koju još uvek živimo, dok joj se kraj ni ne nazire.

Trebalo bi da budemo svesni da je za sam proces pristupanja EU taj i takav nacionalizam neizbežna lestvica.

Izgleda da su hrvatski i srpski nacionalizmi ovim sada zabetonirani.