Most: Tadić ili Đilas

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome šta bi bilo bolje za evropsku budućnost Srbije - da na čelu Demokratske stranke ostane Boris Tadić ili da bude izabran novi lider Dragan Đilas.

Sagovornici su bili beogradski univerzitetski profesori - Milan Podunavac, profesor Fakuleta političkih nauka, i Jovo Bakić, docent Filozofskog fakulteta.

Razgovaralo se o tome da li nova vlast u Srbiji nastoji da restaurira Miloševićev režim, da li od toga ko će doći na čelo Demokratske stranke zavisi koliko će se ona uspešno suprodstaviti toj restauraciji, da li je Tadić za socijaldemokratski, a Đilas za menadžerski profil stranke, da li je glavna slabost Tadića njegovo okruženje u kome ima ljudi sklonih korupciji, da li je Đilas blizak tajkunima, može li se Demokratska stranka vratiti na Đinđićev put, kao i o tome da li bi se moglo desiti da nakon izborne skupštine 10. novembra dođe do rascepa u stranci, pa da onaj kandidat koji je izgubio formira vlastitu stranku.

Omer Karabeg: Koliko je duboka kriza koja je zahvatila Demokratsku stranku nakon njenog poraza na izborima? Može li ona, ovakva kakva je sada, uopšte biti ozbiljna opozicija novoj vlasti koja ima jake korene u Miloševićevom režimu?

Milan Podunavac: Demokratska stranka se nalazi u osobitom stanju političke krize, a njena kriza ima snažne negativne učinke na proces političke i demokratske konsolidacije u Srbiji. Demokratska stranka nije bilo kakva stranka, ona je bila ne samo osnovna politička osa opozicije populističkoj diktaturi režima Slobodana Miloševića, već je posle oktobarske promene bila i osnovna modernizacijska osa Srbije koja je oko sebe okupljala proevropski blok. Poraz Demokratske stranke na majskim izborima ima vrlo jasan rezultat. To je restauracija starog režima u Srbiji. Od svih postkomunističkih zemalja Srbija je danas jedina zemlja u kojoj je došlo do restauracije starog režima koja je vrlo vidljiva kako po tome ko su nosioci nove vlasti, tako i po tome kakva im je retorika i tehnologija vladanja. Otvaranje unutarpartijskih borbi u Demokratskoj stranci ima za posledicu njenu političku defanzivu, što jako slabi opozicijski blok. Da nije Liberalno demokratske partije, skupština Srbije bi se pretvorila u političku spavaonicu.

Jovo Bakić: Demokratska stranka je u neku ruku izgubljena i obezglavljena. Njih je politički poraz veoma iznenadio. Bili su ubeđeni u pobedu. Uljuljkani u tom uverenju oni su sami sebi iskopali jamu, pa bi se moglo reći da su dobrim delom sami sebe pobedili. Niti je Tomislav Nikolić pobedio zbog toga što su građani Srbije njemu poverovali da donosi neke značajne promene na bolje, niti je njegova stranka nešto naročito dobro prošla na izborima. Razlika između naprednjaka i demokrata je svega oko dva procenta. To je gotovo zanemarljivo. Međutim, nije loše što su otišli u opoziciju. Vreme je da se oslobode taloga koji opterećuje tu stranku. Ako u tome uspeju Demokratska stranka će se vratiti na staze stare slave, a ako ne - potonuće.

Omer Karabeg: Desetog novembra se održava skupština Demokratske stranke na kojoj će biti izabran predsednik. Najviše šansi imaju dva kandidata - sadašnji šef stranke Boris Tadić i njegov zamenik Dragan Đilas. Mislite li da će od toga ko će doći na čelo stranke zavisiti njen budući profil i orijentacija?

Milan Podunavac: Dakako da će od toga ko bude na čelu te stranke u velikoj meri zavisiti njen budući politički projekt. U izbornoj utrci i u unutarpartijskoj borbi učestvuju dva snažna politička lidera - Boris Tadić i Dragan Đilas koji reprezentuju dva različita krila unutar Demokratske stranke. Ono čega se pribojavam i što bi mogao da bude rezultat ove unutarpartijske borbe je da se iz dva politička krila, koja personalizuju Boris Tadić i Dragan Đilas, formiraju dve stranke. Po mom mišljenju, krilo koje personalizuje Dragan Đilas je pragmatično. Ono će insistirati na stabilnosti političkog poretka i na efikanosti i ići će na snažniju liberalizaciju u narednom periodu. To je krilo koje će u velikoj meri svoj politički kapital graditi na nespornoj činjenici da je Dragan Đilas jedan od najuspešnijih gradonačelnika Srbije. Nepodeljeno je mišljenje da se Beogradom upravlja na moderan način i da se Beograd razvija kao moderna evropska metropola. Drugo krilo, koje predvodi Boris Tadić, je više ideološko. Ono će ići na snažniju socijaldemokratizaciju Demokratske partije.

Jovo Bakić: Đilas je zaista pragmatičan političar koga zanima efikasno upravljanje. On ne troši mnogo energije na ideološka pitanja. Boris Tadić je sigurno mnogo zainteresovaniji za ideološku priču. Problem je, međutim, u aparatu Demokratske partije. Njega čine uglavnom bogatiji ljudi i vrlo teško je očekivati da oni imaju sluha za interese radnika i niže srednje klase. Demokratska stranka, koja se trudi da postane neka vrsta socijaldemokratske partije, je u stalnom raskoraku između strukture svoga članstva i društvene strukture Srbije. Zbog toga ta socijaldemokratizacija ide prilično tegobno. U programskom dokumentu možete napisati šta god hoćete, ali, kada dođe do sprovođenja politike, onda to teško ide. Nije slučajno što socijalne karte u Srbiji nisu izrađene ni posle 12 godina od oktobarskih promena, niti je slučajno što Srbija nema progresivno oporezivanje, a bar te dve stvari je neko, ko se zove socijalnim demokratom, trebalo da uradi dok je bio na vlasti. Zbog toga je veoma teško govoriti o nekim ideološkim stvarima u Demokratskoj stranci. Jedno su htenja, a drugo su realni dometi političara.

Omer Karabeg: Da li je glavna slabost Tadića njegovo okruženje, tu pre svega mislim na ljude iz njegovog predsedničkog kabineta kojima on bezrezervno veruje? Kritičari prebacuju Tadiću da se je okružio ljudima koji su skloni korupciji.

Milan Podunavac: Tačno je da je taj prvi prsten oko Borisa Tadića bio relativno uzak, da stranka nije otvarala ozbiljne unutarpartijske debate, niti je pokazivala dovoljno otvorenosti za one socijalne i političke grupacije koje su prirodni saveznici socijaldemokratskog koncepta. Slažem sa kolegom Bakićem da Demokratska stranka nije dovoljno vodila računa da je Srbija zemlja siromašnih ljudi i razbijene srednje klase koja traži svoje mesto u raspodeli političke moći. To je bila slaba strana Demokratske stranke i političkog bloka koji je personalizovao Boris Tadić.

Jovo Bakić: Da li je okruženje bilo glavna slabost Tadića, teško je reći. Svakako da je u njegovom okruženju bilo dosta problema. Uticaj savetnika nije bio javan, tako da je javnost bila u relativnom mraku šta se dešava u kabinetu predsednika i koliki je bio njegov stvarni uticaj. Sve je to bilo u domenu nagađanja. S druge strane, javnost je upozoravala predsednika Tadića da ima ministara koji su korumpirani, da nije normalno da firma. koja pripada jednom ministru, prodaje vladi kompjutere. To je direktan sukob interesa. Kada je vlada rekonstruisana, taj ministar nije zamenjen. Sada, kada se taj bivši ministar goni, Demokratska stranka staje iza njega. To je politička greška. Nema šta da se staje iza tog ministra, niti da se priča o političkom progonu nego, ako se veruje u sudstvo, onda se čeka ishod onoga što će se desiti na sudu. Druga je stvar što je sudstvo takvo da mu niko u Srbiji ne veruje za šta snosi odgovornost Demokratska stranka, jer imala je Ministarstvo pravosuđa u svojim rukama.

Omer Karabeg: Kritičari zameraju Đilasu da želi da napravi menadžersku stranku blisku tajkunima.

Milan Podunavac: Nisam sasvim siguran da će Dragan Đilas praviti takvu vrstu političke stranke, ali po mom mišljenju moguće je da on primeni obrazac gradonačelnika Ljubljane Zorana Jankovića koji je napravio stranku koja počiva na efikasnosti i na principima liberalizma. Po mom mišljenju, Dragan Đilas će nastojati da iz Demokratske stranke izmesti velike političke teme, kao što je, na primer, Kosovo. On će raditi ono što najbolje radi - baviti se rešavanjem problema koji se tiču svakodnevnog života ljudi.

Jovo Bakić: Iskustvo nas uči da je, bez ijednog izuzetka, svaka politička stranka u Srbiji bliska bogatašima. Ništa novo pod kapom nebeskom. Demokratska stranka je imala bliske veze sa bogatašima. Imaju ih i Srpska napredna stranka i Socijalistička partija Srbije, a Ujedinjeni regioni Srbije Mlađena Dinkića su bukvalno izvršioci želja krupnog kapitala. Ta stranka je apsolutni šampion. Ono što Dinkić govori - to Mišković misli, i obrnuto. Sve u svemu, političke stranke ovde izvršavaju naloge krupnog kapitala. Da li će, ukoliko Đilas dođe na njeno čelo, Demokratska stranka u većoj meri nego do sada biti stranka krupnog kapitala - to je teško reći. Pretpostavljam da tu neće biti krupnih promena.

Omer Karabeg: Po nekima, jedini spas za Demokratsku stranku je povratak na izvorni Đinđićev put. Da li je to uopšte moguće?

Milan Podunavac: Ne samo da je moguće da se Demokratska stranka vrati političkom nasleđu Zorana Đinđića, nego je to i njena nasušna potreba. Povratak Đinđićevom nasleđu podrazumeva tri stvari. Prvo, to je afirmacija političke ideje Evrope. Toj ideji mora da se vrati njena temeljna vrednosna supstanca. To pitanje treba razdvojiti od pitanja koja su vezana za birokratiju Evropske unije, za ispunjavanje onih 150 različitih imperativa. Drugo, Srbija mora da traga za pretpostavkama kako da se uspostavi kao moderna i demokratska država. To je bio ključni zahtev Đinđićeve strategije i ideologije. Treće, to je socijaldemokratija. To je politički projekt koji je u Demokratsku stranku doneo Đinđić. Demokratska stranka mora na njemu da intenzivno radi i da se otvori prema onim socijalnim i političkim grupacijama koje su prirodni saveznici socijaldemokratskog projekta - mladim ljudima, obrazovanoj inteligenciji, srednjoj klasi i manjinama.

Jovo Bakić: Trebalo bi znati šta je izvorni Đinđićev put. Uvek postoji mogućnost više tumačenja. Đinđić je, recimo, jako insistirao na efikasnom upravljanju i na pragmatičnosti u politici. S te strane bi Dragan Đilas mogao tvrditi da je upravo on njegov nastavljač. Istovremeno, Đinđić je prilično bio okrenut i ideološkim pitanjima, pa bi i Boris Tadić mogao da kaže - ja sam njegov nastavljač. Ne treba zaboraviti da Čedomir Jovanović već godinama tvrdi da je on jedini legitimni Đinđićev nastavljač. Kada neki veliki čovek ode, onda se manji ljudi bore oko njegovog nasleđa. Tako to ide u politici. Postavlja se, međutim, pitanje da li promena u samoj Demokratskoj stranci, bilo kakva da bude, može nešto značiti za politički sistem u Srbiji. Bojim se da je taj sistem toliko truo, da njemu samo radikalna promena može pomoći, pa je onda sasvim nebitno šta će biti sa Demokratskom ili bilo kojom drugom strankom.

Omer Karabeg: Da li bi se moglo desiti ovo što je pomenuo gospodin Podunavac - da nakon izbora dođe do rascepa u Demokratskoj stranci, to jeste da onaj ko izgubi formira novu stranku?

Jovo Bakić: Uvek je moguće da dođe do rascepa, kada je Demokratska stranka u pitanju. Treba se setiti da su i Demokratska stranka Srbije i Liberalno demokratska partija i Demohrišćanska stranka Srbije i Srpska liberalna stranka nastale iz Demokratske stranke. Sada je malo smanjena mogućnost daljnjeg cepanja, jer su se intelektualci, koji smatraju da su oni rođene vođe, uglavnom već izdelili, tako da nema ko više da kaže - moram ja da vodim. A Dragan Đilas i Boris Tadić ne spadaju u intelektualce. Oni su profesionalni političari. Verujem da će, ukoliko pobedi Đilas, Boris Tadić izabrati da ostane veran stranci. Meni ne deluje preterano realno da će on ići u formiranje neke nove stranke. Međutim, ukoliko bi Boris Tadić dobio izbore, što mislim da je manje verovatno, onda bi Đilas i ljudi oko njega mogli da razmišljaju o formiranju nove stranke. Na žalost, stranke u Srbiji nisu došle do takvog nivoa zrelosti da dopušstaju formiranje frakcija. Mislim da ne bi loše, ako bi se to dogodilo u Demokratskoj stanci.

Milan Podunavac: Meni se, rekao sam, rascep čini dosta realnim. To vidim kao neku vrstu potencijalnog ishoda ovih unutarstranačkih borbi. Imamo dva snažna politička lidera koji predvode dva krila - od kojih jedno snažnije ide ka liberalizaciji, a drugo ka socijaldemokratizaciji stranke. I jedan i drugi lider imaju dovoljno ideološkog i političkog nasleđa da brane svoja polazišta. Kada imate takvu situaciju u kojoj su snage prilično izjednačene, sa malim prednostima na jednoj ili drugoj strani, čini mi se da će ishod biti dve nove demokratske stranke.

Omer Karabeg: Da li bi rascep u Demokratskoj stranci značio da ova sadašnja vlast u Srbiji praktično ostaje bez značajnije opozicije, što bi joj omogućilo nesmetano vladanje u dužem periodu?

Milan Podunavac: Dakako da bi rascep u Demokratskoj stranci na duži rok imao veoma negativne posledice po političku i demokratsku konsolidaciju Srbije, da bi bio blokiran proces političkih promena i da bi se restauracija starog režima još snažnije etablirala.

Jovo Bakić: Teško je to proceniti. Nisam ubeđen da će sadašnja vlada potrajati ceo mandat. Osim toga, za razliku od gospodina Podunavca, ja ne mislim da se stari režim restaurira. Drugo je ovo vreme i drugačiji su političari. Recidiva, naravno, ima i to smo videli kod premijera, ali čini mi se da nije sve gotovo, da ispod žabokrečine, koja je tako gusta na površini, vri politički život. Imaćemo prilike da gledamo razna dešavanja, tu je štošta moguće. Ne bih donosio dalekosežne zaključke, bilo da Demokratska stranka ostane cela ili da se pocepa.

Omer Karabeg: Vi, dakle, mislite da rascep u Demokratskoj stanci ne bi imao pogubne posledice za političku scenu u Srbiji?

Jovo Bakić: Ne mora da bude. Ako se prisetimo rascepa kada se izdvojila Liberalno demokratska partija, to je Demokratsku stranku direktno ojačalo. Ona je iz tog rascepa izašla jača. Naravno, to ne znači da bi i ovog puta tako bilo. Slažem se da bi ona bila oslabljena, ali to ne znači da bi to bilo na dugi rok. Stvari se u Srbiji brzo menjaju. Na sceni su slabe političke vođe, pa su vrata za nove ličnosti otvorena. Jedini je problem što je politika skup sport, pa ako uđete u tu igru morate imati novac, a u Srbiji ga malo ljudi ima. Zna se ko su oni, a onda njima dugujete. To je suštinski problem političkog sistema u Srbiji.

Milan Podunavac: Politička legura, koja je formirana nakon majskih izbora, ima toliko defekata da ne može na dugi rok vladati. Ispod političke žabokrečine, kako je rekao kolega Bakić, vibrira politički život. Vidimo mobilizaciju civilnog društva i intelektualnih grupa. To će otvoriti prostor za stvaranje snažne alternative sadašnjoj vlasti koja koristi retoriku iz devedesetih i koja svojim odnosom prema Vukovaru, Srebrenici, fašizmu i antifašizmu pokazuje potpunu neosetljivost na rđave naslage prošlosti, Ono čega se naročito bojim jeste jedan vrlo snažni, vrlo robusni proces brutalizacije političkog polja u Srbiji koji proizvodi strah, nosi u sebi potencijalno nasilje i stalno derogira pravne i političke institucije. U ovom trenutku prisustvujemo, ne samo restauraciji starog režima, nego i procesu razaranja političkog tela Srbije. To što dominira u ovom trenutku u političkom životu Srbije je nešto što bih, oslonivši se na Bendžamena Konstana, koji je autor možda najboljih tekstova o odnosu revolucije i restauracije, nazvao politikom reakcije. Razaraju se sva ona demokratska, emancipacijska i kulturološka jezgra društva koja su stvorena nakon oktobarske promene.

Omer Karabeg: I na kraju, šta je bolje za budućnost Srbije, tu pre svega mislim na njenu evropsku budućnost, da lider Demokratske stranke i dalje bude Tadić, ili da na njeno čelo dođe Đilas? Dakle, Tadić ili Đilas?

Jovo Bakić:Što se tiče Srbije, to je manje-više svejedno, ali sa stanovišta stranke mislim da bi mnogo bolje bilo da Dragan Đilas preuzme njeno vođenje, jer u politici najbolje uspeva uspeh, a Đilas je na gradskim izborima ostvario za 14 procenata bolji rezultat nego Demokratska stranka na republičkim. To je drastična razlika i to govori o poverenju koje neki političar uživa. S druge strane, Boris Tadić je izgubio na predsedničkim izborima i tako trasirao put ovoj sadašnjoj vladi. Kada sve to saberemo, ispada da je za samu stranku bolje da joj Dragan Đilas bude šef, a kada je Srbija u pitanju, ponavljam, ja sam skeptik u svakom slučaju.

Milan Podunavac: Po mom mišljenju u političkom životu Srbije narednih godinam gledaćemo podjednako i Borisa Tadića i Dragana Đilasa.

Omer Karabeg: A ko bi bio bolji za Srbiju kao predsednik Demokratske stranke?

Milan Podunavac: Najbolje bi bilo kada bi obojica ostala unutar demokratskog političkog bloka. Tom bloku je podjednako neophodno i ono što nosi Boris Tadić i ono što nosi Dragan Đilas.

Jovo Bakić: Mislim da bi Boris Tadić dobro uradio prvenstveno za zemlju, a onda i za samog sebe, kada bi se u budućnosti više usmerio na spoljnu politiku. Tu vidim njegovu perspektivu. On je zreo čovek, u najboljim godinama, i mogao bi dosta da uradi na spoljnopolitičkom planu.

Omer Karabeg: Znači, dobitna kombinacija je - Đilas predsednik Vlade, a Tadić ministar inostranih poslova.

Jovo Bakić: U nekoj budućnosti to bi moglo da bude interesantno rešenje.