Ispitivanje prvog prljavog miliona novopečenih bogataša, čije je mesto rođenja Miloševićeva Srbija pod sankcijama, nikada se nije dogodilo, a kako stvari u Srbiji stoje, nikada i neće.
U vreme Miloševićevog režima i sankcija, svi su se bavili ilegalnim uvozom svega i svačega. Radila su to i najveća državna preduzeća, tako da je novoj peto-oktobarskoj vlasti bilo teško da principijelno sprovede „lustraciju” prljavog novca, rekao je nedavno Žarko Korać, poslanik i jedan od nekadašnjih potpredsednika Đinđićeve Vlade:
„To nije odluka koju sam lično doneo, ali svakako snosim odgovornost jer sam bio u toj prvoj Vladi. Odluka je donesena da se napravi Komisija za utvrđivanje porekla imovina, koju je vodio pokojni Vuk Obradović. Ona je bila donela odluke gde su samo dva poznata Miloševićeva
tajkuna platili porez. To su Bogoljub Karić i Željko Mitrović iz Pinka. Da stvar bude apsurdnija, zbog nekakve sudske pogrešne formalne odluke Boguljubu Kariću je to pred kraj Vlade vraćeno. Znači sigurno je da ta odluka nije imala nikakav pravi domašaj. Problem je bio što je to morala biti jedna arbitrarna odluka u kojoj bi neko prosto rekao – ti plaćaš toliko jer je to bogatstvo nastalo u potpuno neregularnim uslovima, za vrijeme sankcija, za vrijeme ilegalnog uvoza akciznih proizvoda. Znači, država je bila glavni švercer, a onda su oni švercovali zajedno sa državom, i na crnom tržištu. Tu su šticovanje deviza, primarna emisija, uvoz cigareta. Delta se bavila uvozom cigareta, ali bavio se i JAT, bavila se i Politika, Dnevni list. U jednom trenutku je nas Đinđić pitao da li treba da
srušimo praktično sve institucije u Srbiji. To je bila njegova dilema. Ta Komisija je trebala nešto da uradi, ali ona se nije, kao što vidite, ni dotakla Miškovića, što je vrlo zanimljivo pitanje, Jedna stvar je činjenica - njegovo bogatstvo se mnogo više uvećalo posle 2003. godine nego za vreme Đinđićeve i Živkovićeve Vlade.”
I sami tajkuni daju Koraću za pravo. Pre nekoliko meseci je krupni biznismen Milan Beko u intervjju magazinu „Ekonomist” izjavio da ako su Mišković i on to uopšte, onda su više Koštuničini i Tadićevi, nego Miloševićevi tajkuni.
Razume se, tajkuni ili „prljavo bogati ljudi“, kako ih poslednjih meseci populistički proziva predsednik Srbije, Boris Tadić, nisu svoje poslovne imperije mogli steći bez sprege i sinergije sa korumpiranim političkim vrhovima i državnim institucijama. Beko je pre nekoliko dana svedočio o tome da srpska politička i državna vrhuška uredno reketira.
„Politička oligarhija zauzela je feudalizovanjem sve krupne nacionalne resurse. Reket se kreće odozgo prema dole i utoliko je opasnija društvena pojava“, saopštio je na jednom beogradskom skupu. Uz to je i priznao da je finansirao političke partije, uz dodatak da je to najneisplativiji posao jer se domaćim političarima i njihovim rečima ne može verovati.
Brutalna pljačka
Iako je korupcija i koruptivne sprege vlasti i tajkuna bilo u svim privatizacijama, srpska privatizacija se verovatno može smatrati najbrutalnijom pljačkom tranzicije, u kojoj je šačica političara i tajkuna državu i njene resurse rasparčala i totalno uništila, a ogromnu većinu građana pretvorila u robove XXI veka. Gotovo bi se to što su učinili moglo nazvati udruženim zločinačkim poduhvatom protiv sopstvene zemlje i ljudi.
Milan Beko važi za jednog od vodećih srpskih tajkuna
Savet Vlade Srbije za borbu protiv korupcije uzalud se bori sa vetrenjačama, krivičnim prijavama protiv tajkuna, ministara i drugih državnih institucija, koje su omogućile najkrupnije prljave privatizacije.
Da li će više uspeha imati Evropska unija koja je pre nekoliko dana Srbiji naložila da ispita 24 slučaja sumnjivih privatizacija – ostaje da se vidi.
Verica Barać, predsednica Antikorupcionog saveta, kaže da je Evropa ovim zahtevom htela da srpske izveštaje o napretku u borbi protiv korupcije testira u praksi.
„Ovo je dobar test. Dobar je i za nas jer mi sada treba da vidimo da li su sve te stvari, koje su navodno rađene, a mi znamo da nisu, dale neki stvarni efekat, jer ako jesu, vi ćete sada moći ozbiljno da procesirate krivična dela te krupne korupcije, bez toga ko u njima učestvuje. Da li učestvuje tajkun, ministar ili šef političke stranke. Oni hoće da vide da li to u Srbiji može da se uradi. Ako to ne može realno da se uradi, ako to faktičko stanje ne dozvoljava, onda će sami znati da postoji velika razlika između onoga šta se dostavlja u izvještajima i onoga šta se u praksi može sprovesti”, navodi Barać.
Ona ne veruje da će istraga spornih privatizacija biti uspešna jer za to, ni posle takozvane reforme pravosuđa, ne postoji samostalno tužilaštvo i nezavisno sudstvo. Na medijske vapaje krupnih biznismena, čija uloga u spornim privatizacijama treba da se istraži, da će takva istraga od Srbije oterati strane investitore, ovako se osvrće:
„Pravih stranih investicija mi nismo imali ni do sada, upravo zbog korupcije i upravo zbog tih koji su sada najglasniji. Ti špekulanti koji su svih ovih godina prali novac iz Miloševićevog režima, ovde kupovali firme da bi ih upropastili i da bi posle trgovali nekretninama i sada, kroz konverziju,
dobili zemljište besplatno, što je i bio njihov cilj na početku ove desetogodišnje propasti. Neka oni pokažu šta proizvode i čime se to u stvari bave. To su samo špekulacije i pranje novca, a ozbiljni investitori će doći ako se obuzda korupcija u Srbiji.”
Ekonomista Miroslav Prokopijević, iz Centra za slobodno tržište, ocenjuje da stalno teranje veštica nije korisno, ali dodaje:
„Od početka tvrdim da prodaja imovine, koja nije vraćena bivšim vlasnicima, je kriminal i to nezavisno, što nije kvalifikovano kod nas kao krivično delo. Svi bi morali da odgovaraju koji su krali javne fondove preko javnih nabavki ili na druge načine, ili kroz privatizaciju koju su činili raznim biznismenima da dođu ispod tržišne cene do njihove imovine. Ali država, ovakva kakva je, malo je moguće da će to ikada uraditi. Tako pretpostavljam i ovde će se nešto zabašuriti na jednom-dva slučaju i tako će se završiti. Što naravno nije dobro jer kad tad će opet neko pokrenuti to pitanje i to će samo uticati na kvarenje poslovne klime - i neke 2021. i 2031. godine“
U vreme Miloševićevog režima i sankcija, svi su se bavili ilegalnim uvozom svega i svačega. Radila su to i najveća državna preduzeća, tako da je novoj peto-oktobarskoj vlasti bilo teško da principijelno sprovede „lustraciju” prljavog novca, rekao je nedavno Žarko Korać, poslanik i jedan od nekadašnjih potpredsednika Đinđićeve Vlade:
„To nije odluka koju sam lično doneo, ali svakako snosim odgovornost jer sam bio u toj prvoj Vladi. Odluka je donesena da se napravi Komisija za utvrđivanje porekla imovina, koju je vodio pokojni Vuk Obradović. Ona je bila donela odluke gde su samo dva poznata Miloševićeva
tajkuna platili porez. To su Bogoljub Karić i Željko Mitrović iz Pinka. Da stvar bude apsurdnija, zbog nekakve sudske pogrešne formalne odluke Boguljubu Kariću je to pred kraj Vlade vraćeno. Znači sigurno je da ta odluka nije imala nikakav pravi domašaj. Problem je bio što je to morala biti jedna arbitrarna odluka u kojoj bi neko prosto rekao – ti plaćaš toliko jer je to bogatstvo nastalo u potpuno neregularnim uslovima, za vrijeme sankcija, za vrijeme ilegalnog uvoza akciznih proizvoda. Znači, država je bila glavni švercer, a onda su oni švercovali zajedno sa državom, i na crnom tržištu. Tu su šticovanje deviza, primarna emisija, uvoz cigareta. Delta se bavila uvozom cigareta, ali bavio se i JAT, bavila se i Politika, Dnevni list. U jednom trenutku je nas Đinđić pitao da li treba da
srušimo praktično sve institucije u Srbiji. To je bila njegova dilema. Ta Komisija je trebala nešto da uradi, ali ona se nije, kao što vidite, ni dotakla Miškovića, što je vrlo zanimljivo pitanje, Jedna stvar je činjenica - njegovo bogatstvo se mnogo više uvećalo posle 2003. godine nego za vreme Đinđićeve i Živkovićeve Vlade.”
I sami tajkuni daju Koraću za pravo. Pre nekoliko meseci je krupni biznismen Milan Beko u intervjju magazinu „Ekonomist” izjavio da ako su Mišković i on to uopšte, onda su više Koštuničini i Tadićevi, nego Miloševićevi tajkuni.
Razume se, tajkuni ili „prljavo bogati ljudi“, kako ih poslednjih meseci populistički proziva predsednik Srbije, Boris Tadić, nisu svoje poslovne imperije mogli steći bez sprege i sinergije sa korumpiranim političkim vrhovima i državnim institucijama. Beko je pre nekoliko dana svedočio o tome da srpska politička i državna vrhuška uredno reketira.
„Politička oligarhija zauzela je feudalizovanjem sve krupne nacionalne resurse. Reket se kreće odozgo prema dole i utoliko je opasnija društvena pojava“, saopštio je na jednom beogradskom skupu. Uz to je i priznao da je finansirao političke partije, uz dodatak da je to najneisplativiji posao jer se domaćim političarima i njihovim rečima ne može verovati.
Brutalna pljačka
Iako je korupcija i koruptivne sprege vlasti i tajkuna bilo u svim privatizacijama, srpska privatizacija se verovatno može smatrati najbrutalnijom pljačkom tranzicije, u kojoj je šačica političara i tajkuna državu i njene resurse rasparčala i totalno uništila, a ogromnu većinu građana pretvorila u robove XXI veka. Gotovo bi se to što su učinili moglo nazvati udruženim zločinačkim poduhvatom protiv sopstvene zemlje i ljudi.
Da li će više uspeha imati Evropska unija koja je pre nekoliko dana Srbiji naložila da ispita 24 slučaja sumnjivih privatizacija – ostaje da se vidi.
Verica Barać, predsednica Antikorupcionog saveta, kaže da je Evropa ovim zahtevom htela da srpske izveštaje o napretku u borbi protiv korupcije testira u praksi.
„Ovo je dobar test. Dobar je i za nas jer mi sada treba da vidimo da li su sve te stvari, koje su navodno rađene, a mi znamo da nisu, dale neki stvarni efekat, jer ako jesu, vi ćete sada moći ozbiljno da procesirate krivična dela te krupne korupcije, bez toga ko u njima učestvuje. Da li učestvuje tajkun, ministar ili šef političke stranke. Oni hoće da vide da li to u Srbiji može da se uradi. Ako to ne može realno da se uradi, ako to faktičko stanje ne dozvoljava, onda će sami znati da postoji velika razlika između onoga šta se dostavlja u izvještajima i onoga šta se u praksi može sprovesti”, navodi Barać.
Ona ne veruje da će istraga spornih privatizacija biti uspešna jer za to, ni posle takozvane reforme pravosuđa, ne postoji samostalno tužilaštvo i nezavisno sudstvo. Na medijske vapaje krupnih biznismena, čija uloga u spornim privatizacijama treba da se istraži, da će takva istraga od Srbije oterati strane investitore, ovako se osvrće:
„Pravih stranih investicija mi nismo imali ni do sada, upravo zbog korupcije i upravo zbog tih koji su sada najglasniji. Ti špekulanti koji su svih ovih godina prali novac iz Miloševićevog režima, ovde kupovali firme da bi ih upropastili i da bi posle trgovali nekretninama i sada, kroz konverziju,
dobili zemljište besplatno, što je i bio njihov cilj na početku ove desetogodišnje propasti. Neka oni pokažu šta proizvode i čime se to u stvari bave. To su samo špekulacije i pranje novca, a ozbiljni investitori će doći ako se obuzda korupcija u Srbiji.”
Ekonomista Miroslav Prokopijević, iz Centra za slobodno tržište, ocenjuje da stalno teranje veštica nije korisno, ali dodaje:
„Od početka tvrdim da prodaja imovine, koja nije vraćena bivšim vlasnicima, je kriminal i to nezavisno, što nije kvalifikovano kod nas kao krivično delo. Svi bi morali da odgovaraju koji su krali javne fondove preko javnih nabavki ili na druge načine, ili kroz privatizaciju koju su činili raznim biznismenima da dođu ispod tržišne cene do njihove imovine. Ali država, ovakva kakva je, malo je moguće da će to ikada uraditi. Tako pretpostavljam i ovde će se nešto zabašuriti na jednom-dva slučaju i tako će se završiti. Što naravno nije dobro jer kad tad će opet neko pokrenuti to pitanje i to će samo uticati na kvarenje poslovne klime - i neke 2021. i 2031. godine“