Rokom protiv turbo folka

Bilo je reči o devedestim godinama kada su se rok muzičari suprotstavili mržnji i ratu, o tome da li rokenrol može povratiti stari sjaj, ko danas dolazi na rok koncerte, kakav je odnos političara prema rok muzici, kao i o tome zašto turbo folk, koji je u ratnim vremenima predano služio nacionalistima, danas najlakše prelazi državne granice.

Omer Karabeg: Koliko je rok muzika, koja je bilo izuzetno popularna osamdesetih godina, prisutna danas u regionu? Ima li šanse da povrati staru sjaj?

Bruno Langer: Kad se kaže povratak starog sjaja misli se na vrijeme kada je naš rok bio u najmanju ruku među pet vodećih u Europi. Taj sjaj koji je on tada imao teško da će se vratiti. Tada smo bili ispred narodnjaka, vodeće rok grupe svirale su po stadionima i po velikim sportskim halama. A da li će se to vratiti? Ustvari, rokenrol ima najveću snagu kad je u ilegali. Dokaz tome je rokenrol u istočnom bloku. Evo, u Češkoj, na primjer, za vrijeme komunizma članovi benda The Plastic People su robijali zato što su se bavili rokenrolom. To je bila zabranjena stvar. Zašto? Jer rokenrol nosi poruku, a temeljna njegova poruka je ljubav i sloboda.

Dejan Cukić: Ja mislim da se mnogo toga promenilo od takozvanog zlatnog doba rokenrola na ovim prostorima, a to su svakako osamdesete godina. Nama su se dogodile devedesete, to je bilo vreme zatvaranja koje nije pogodno tle za rokenrol jer je on, pre svega, umetnost komunikacije, spajanja, otvaranja. Za nas je to bio medij koji nas je spajao sa drugim.

Omer Karabeg: Rok muzika je odigrala pozitivnu ulogu u devedestim godinama, u vreme narastanja nacionalizma i širenja mržnje. Dok su se folk pevači, tako da kažem, takmičili ko će više da se uključi u nacionalističku propagandu, najveći broj rok muzičara je bio protiv rata i pozivao je na mir i toleranciju. Zašto su se rokeri tako snažno usprotivili nacionalističkoj euforiji?

Bruno Langer: Sam naziv Atomsko sklonište je nastao kao antiratna priča. Prvi naš album “Ne cvikaj generacijo“, koji je izašao krajem sedamdesetih, bio je antiratni. Boško Obradović je napisao seriju antiratnih tekstova i svima je u ono vrijeme bilo čudno što se bavimo tim temama. Pokazalo se, nažalost, da su se sve one priče koje smo spominjali u tim pjesmama obistinile. Rokenrol je sam po sebi - uzmimo samo rat u Vijetnamu, sjetimo se slogana “Vodimo ljubav, a ne rat“ - antiratni, antinacionalistički, on je protiv bilo kakvih granica, protiv bilo kakvog dijeljenja ljudi po vjeri, rasi, nacionalnosti, po bilo čemu, on je pozitivan u svakome smislu.

Omer Karabeg: Koliko znam Atomsko sklonište je u avgustu 1991. godine, u jeku rata u Hrvatskoj, sviralo na Gitarijadi u Zaječaru, u Srbiji. Kako ste se uopšte usudili da odete tamo?

Bruno Langer: Znate kako. Počeo se događati rat i ja sam mislio da jedino sa gitarom mogu voditi svoj rat. Prihvatili smo poziv da dođemo na Gitarijadu i bili smo jedini sa zapadne strane bivše države koji su tamo došli. Letjeli smo tog petka posljednim avionom iz Pule za Beograd. Povratnog leta nije bilo. Uvečer smo svirali na Gitarijadi na stadionu u Zaječaru, a tog popodneva je u Šumaricama u Kragujevcu bio jedan antiratni koncert na kome smo svirali zajedno sa grupom Smak.

To što se događalo krajem osmog mjeseca 1991. godine ostati će mi u pamćenju dok sam živ. To je bio jedan od naših najljepših nastupa u životu. Trideset hiljada ljudi bilo je na stadionu, bilo je puno emocija, puno naboja. Bio je rat i svirali smo. Znali smo da se ne može ratna mašinerija zaustaviti, ali ipak smo bili tamo. I onda smo u nedjelju odletjeli za Ljubljanu, posljednjim avionom koje je letio prema zapadnom dijelu bivše države. Atomsko sklonište je bio prvi rok bend iz Hrvatske koji je nakon svih tih ratnih događanja svirao u Beogradu 2001. na dočeku Nove godine.

Omer Karabeg: A da li ste imali nekih neprijatnosti, bilo u Srbiji za vreme koncerta, bilo u Hrvatskoj kad ste se vratili?

Bruno Langer: Aposlutno ne. Mi smo na Gitarijadi nastupali predzadnji, a Bajaga i Instruktori su bili zadnji. Imali smo jedno pet, šest biseva. Publika nije dopuštala Bajagi da nastupi, stalno su tražili da sviramo, sve do trenutka dok ja nisam zagrlio Bajagu i zamolio publiku da dopusti Bajagi da svira. Dakle, naprosto nas nisu htjeli pustiti što govori da smo ne samo mi, muzičari, nego i svi oni koji su voljeli rokenrol bili iznad svih tih mržnji, iznad svih tih zala. A kada sam došao kući, mnogi su se čudili, ali, moram biti iskren, nisam imao nikakvih problema.

Omer Karabeg: Pročitao sam da je vođa grupe Partibrejkers Zoran Kostić Cane u jednom intervjuu izjavio da su rat na ovim prostorima izazvali “narodna muzika, masna hrana i alkohol“. Slažete li s tim, gospodine Cukiću?

Dejan Cukić: Dobro zvuči svakako. Ja ne volim da potcenjujem bilo koju vrstu muzike, ali ono što je bitno u rokenrolu i zašto mislim da će ta vrsta muzike ostati zauvek bitna i da će imati svoje poklonike je neka doza iskrenosti koja postoji u toj muzici. Suština rokenrola je u iskrenom pristupu. Pevajući i svirajući rokenrol ljudi rade ono što misle i osećaju za razliku od neke druge vrste muzike koju ja zovem muzika sa predumišljajem, a koja je napravljena sa namerom da kaže nekome nešto za šta zna da će mu prijati. Upravo zbog te svoje iskrenosti rokenrol je guran u geto zato što nije bio politički podoban.

Omer Karabeg: Kakva je funkcija roka danas? Mnogi kažu da je ta muzika danas pre svega nostalgično sećanje na sedamdeste i osamdesete godine. Ili je možda i danas rokenrol muzika protesta, muzika koja želi da pošalje neku poruku?

Bruno Langer: Ja se ne bih složio s tim da je to muzika nostalgije. Na ovim prostorima se još uvijek svira pravi rokenrol, ali on nema podršku. Kad su me pitali šta će biti sa hrvatskim rokenrolom, ja sam uzvratio - a šta bi bilo sa hrvatskim nogometom da nema nijedno nogometno igralište. Mi nemamo nijedan rok klub. Postoje neki polivalentni - malo disko, pa malo rok, malo ovo, malo ono. Sve je svedeno na profit. Teško se baviti rokenrolom ako nemate infrastrukturu. Ali to ne znači da rokenrol ne postoji. Danas na našim nastupima nitko nema preko 20 godina.

Omer Karabeg: Znači, ne dolaze nostalgičari nego najmlađa generacija?

Bruno Langer: Ne. Oni su u komi, ne znaju kako da prežive, skupo im je. Nikakve nostalgije tu nema. Dolaze njihova djeca ili unuci koji zahvaljujući interentu jako puno znaju o rokenrolu, pjevaju sa nama sve pjesme. To je ono što me još uvijek drži da putujem i da sviram jer znam da dolazim među svoje. A kada me nacionalni dušebrižnici pitaju ko su ti svoji, ja kažem - svi oni koji vole rokenrol. To su naši, neovisno koje su vjere i nacije.

Dejan Cukić: Na rok koncertima u Srbiji se mogu videti i oni koji su željni malo nostalgije, ali i njihova deca i sasvim mali klinci. Jedna ovdašnja kompanija, koja je odlučila da uloži novac u videospot jednog sasvim novog i nepoznatog rok benda, nedavno me je angažovala da koordiniram taj konkurs. Nećete verovati, ali na konkurs se javilo 350 mladih rok sastava sa neverovatno kvalitetnim radovima. I to je meni povratilo nadu.

Omer Karabeg: A da li je rok i danas angažovana muzika, muzika protesta, ili je više okrenut zabavi?

Dejan Cukić: Muzička scena se je okrenula zabavi što je na neki način marginalizovalo rok na ovim postorima, a bogami i u svetu. Ne vidim da se stvari, koje se dešavaju na svetskoj sceni, mnogo razlikuju od turbo folka i drugih stvari na koje mi stalno kukamo. Dominira komercijalna, praznjikava muzika, sračunata na to da se samo otmu pare. Prava rok muzika je, tu se potpuno slažem sa Brunom, najbolja kada je u ilegali, kada je kao nekakav pokret otpora, kao nešto što se dešava nasuprot opšteg stanja duha.

Omer Karabeg: Kako političari gledaju na rokere? Sudeći po predizbornim kampanjama rekao bih da oni više vole folk i pop zvezde koje veoma često učestvuju u njihovim kampanjama.

Bruno Langer: Kad je bio rat, onda sam u “Slobodnoj Dalmaciji“ procitao da su rokeri, pogotovu oni stari iz doba Juge, gori od kninskih četnika, što me je jako uvrijedilo. Politika je tada bila protiv rokenrola. Zašto? Jer, kada upalite televiziju, samo što vas nisu grizli sa ekrana - mržnja, mržnja, mržnja. A kad se širi mržnja, šta će tu rokenrol koji je antimržnja. Zato je rokenrol bio potisnut. Međutim, sada, kada su izbori, moram reći da su rokeri zastupljeni na tim skupovima. Problem je međutim nešto drugo. Ja sviram rokenrol, a iz domova vikendom kroz otvorene prozore razležu se pjesme sa Radio Pule. Tu imate malog Hozelita koji plače za mamom, Saritu Montiel sa ljubičicama koja opet nešto plače, pa Slavka Perovića, najvećeg Meksikanca poslije Emiliana Zapate. To je bilo prije 40 godina - i ništa se nije promijenilo. A kulminacija svega je bio izbor pjesme koja će predstavljati Hrvatsku na ovogodišnjem Eurosongu. Ja sam ostao skamenjen u fotelji - da li je to moguće na kraju prve dekade 21. stoljeća. Prvo, zanatski falš se pjevalo. Pjesme - kao da sam rođen u Meksiku. To vam je - Viva Mexico. Prema tome, nisu tačne teze velikih Hrvata da mi nismo Slaveni nego da smo porijeklom Iranci, ja tvrdim da smo mi porijeklom Meksikanci.

Omer Karabeg: Kako politička scena u Srbiji gleda na rok? Da li su folk i pop zvezde glavne u predizbornim kampanjama?

Dejan Cukić: Pa, ovde je to mešovito. Rokeri, zavisno od njihovih političkih ubeđenja, u to se uključuju ili ne uključuju. Kada su političari u Srbiji u pitanju, ukazao bih na jedan fenomen. Skoro svi glavni igrači naše političke scene pripadaju rok generacije, neki su čak bili aktivni zaluđenici rok revolucije koja se dešavala u staroj Jugoslaviji, ali su otišli sasvim drugim putem, što pokazuje da se stvari drastično menjaju kada se umeša politika.

Bruno Langer: Ja sam, evo, već četiri godine gradski vijećnik. Nisam išao tamo da zgrabim neku sinekuru, da me netko kupi. Govorio sam kao roker, pa sam vidio da ne ide, i onda sam postao gradski vijećnik i to vrlo neogodan. Ako govorite istinu, svima ćete se zamjeriti. Ja sam se odgajao na “Glasu Amerike“, slušao sam sa ocem Grgu Zlatopera, slušao sam radio Luksemburg, optuživali su nas da se bavimo rokenrolom, da u Jugoslaviju dovodimo štetne vjetrove Zapada. Ali mogu vam reći da sam zatečen ovim što se sada dešava. Ovo je diktatura mafijaša. Političke elite su stravični mafijaši koji su od demokracije i pluralnog društva napravili tešku karikaturu.

Omer Karabeg: Da li rokeri na području Zapadnog Balkana danas zajedno nastupaju, da li zajedno snimaju albume, da li ima zajedničkih akcija?

Dejan Cukić: Ne kao nekada, ali ja mislim da je to nešto čega će biti sve više. Što se mene tiče, prošle godine sam učestvovao na jednom koncertu u Banjaluci gde su svirali bendovi iz Hrvatske, Srbije i iz čitave Bosne. Promociju svog novog albuma počeo sam koncertima u Mostaru i Sarajevu. Te stvari će se razvijati, voleo bih da se vrati ona atmosfera zajedništva iz osamdesetih godina koja mi tako nedostaje i koje se tako rado sećam. Najlepše u svemu tome bio je osećaj pripadnosti jednoj velikoj rokerskoj porodici. Znalo se da ćemo se, ako dođemo u Pulu, javiti Brunu, da će nas on negde odvesti, da ćemo se družiti, da ćemo zajedno biti na koncertu. Isto tako je bilo i kad Atomsko sklonište dođe u Beograd.

Omer Karabeg: Da li Atomsko sklonište često priređuje koncerte po državama Zapadnog Balkana?

Bruno Langer: Apsolutno da. Istina ove godine ćemo biti nešto prisutniji u Hrvatskoj nego ranijih godina, ali rekao bih da je u posljednje tri godine 80 posto naših nastupa bilo izvan Hrvatske.

Omer Karabeg: Kako tumačite paradoks da turbo folk, koji je predano služio nacionalistima u ratnim vremenima, sada najlakše prelazi državne granice?

Dejan Cukić: Kada bi ljudi zaista slušali ono što se dešava u toj muzici, ona bi im verovatno vrlo brzo dosadila, ali ta muzika, pre svega, služi za neobuzdani provod, za zaboravljanje stvarnosti. Za razliku od te muzike mi rokeri imamo potrebu da uz zabavu, uz provod, uz dobru energiju koju muzika nosi sa sobom, pokušamo da menjamo neke stvari. Rok je uvek imao ambiciju da na neki način menja svet, mi smo se zabavljali na angažovan način, koliko god priča o tome sada zvučala starinski i možda potpuno van ovoga vremena u kome muzika sve više služi kao fon za gubljenje svesti o stvarnosti.

Omer Karabeg: Ima tu jedna neverovatna stvar. Nacionalistima smeta sve što dolazi od onog drugog naroda sem turbo folka, a upravo ta vrsta muzike u sebi sadrži veliku količinu nacionalističkog naboja. To nikako ne mogu da razumem.

Dejan Cukić: Umesto komentara ispričaću vam šta se desilo jednom rok bendu koji je devedesetih godina prolazio kroz onaj čuveni koridor kojima išlo u Republiku Srpsku da bi se sviralo u Banjaluci ili negde drugde. Ušli su u jednu kafanu i jedan član benda zatražio je tursku kafu. Kelner mu je na to rekao: “Nema ovde turske kafe, to ne postoji“. “A kakvu kafu imate?“ “Ovde je domaća kuvana kafa.“ Dok je kelner to govorio iz zvučnika je treštala muzika Radio Teherana ili nešto slično tome. Onda je momak iz benda upitao: “Izvini, je li ovo domaća kuvana muzika?“ Davno sam čuo tu priču, ali taj izraz “domaća kuvana muzika“ za mene je do danas ostao sinonim za tu vrstu muzike.

Bruno Langer: Mi živimo u vremenu apsurda. Pula je rokerski grad, ali mladi ljudi od 12 do 30. godina su ošamućeni turbo folk muzikom, i to usred Istre. Nekada je ovdje iz auta treštao rok, a sada ta muzika. To je vjerojatno zato što tu vrstu muzike ne možete čuti na hrvatskim radio i televizijskim stanicama. Tamo se vrti pop muzika, ali ono što narod sluša u Hrvatskoj, posebno u Slavoniji, to je isključivo turbo folk. A tu muziku su ovdje uvezle upravo one najžešće, najveće hrvatine. Znate, oni su propagirali veliko hrvatstvo, ali prvo je iz njihovih auta počela treštati ta muzika. Ceca je sinonim zla, žena ratnog zločinca, a svi slušaju Cecu. Šta je sad to? Da ti mozak stane. To se ne može ni sociološki niti bilo kako izanalizirati. Mislim da živimo u jednom šizofrenom vremenu u kome je sve inverzno - istina je laž, laž je istina. Sve se okrenulo. Ja spadam u onu generciju koja je imala jako malo, ali smo bili sretni, imali smo svoje gitare, neke svoje ideale. A ovo danas - previše je nasilja, previše primitivizma, previše svega onog negativnog. Kažu da je to rat proizveo. Ma, nije samo rat. Prošlo je od rata već skoro 20 godina. Zar nismo nakon Drugog svjetskog rata već nakon 15 godina ugošćavali Švabe, dolazili su nam kao turisti. A ovo sada, dokle će trajati na ovim prostorima - 200 godina, za ime Boga?

Omer Karabeg: S obzirom na ovu pesimističku sliku, na siromaštvo, na turbo folk koji se tako raširio po Zapadnom Balkanu, kakva je onda perspektiva rok muzike koja širi toleranciju, koja širi pozitivnu energiju?

Dejan Cukić: Ne možemo očekivati da će ikada više ta vrsta kulture biti dominantna na način kako je bila osamdesetih godina kada smo svirali po halama i po stadionima i kada je rokenrol bio glavna vrsta zabave. Vremena su se promenila, neki drugi ideali se uspostavljaju u svetu. U vreme o kome Bruno priča bilo je moderno biti dobar. Mi smo na neki način voleli da nas smatraju dobrim. Danas generalno, ne samo ovde na Balkanu nego i u čitavom svetu, uspostavljen je neki novi sistem vrednosti po kome je dobro biti loš, po kome je, kako se to danas kaže, kul biti zao, agresivan. To stvarno deluje zastrašujuće. Ja ipak verujem da oni koji se bave lepotom i umetnošću mogu dati makar mali doprinos da se to promeni, ako ništa drugo da podsete ljude na vrednosti dobrote i lepote. U tom smislu mislim da će rok kultura opstati i da ima perspektivu.

Bruno Langer: Ja sam vidio fenomenalne bendove na ovim prostorima, a mi, rekao sam, sviramo i u Srbiji, i u Cnoj Gori, i u Bosni i Hercegovini. Nisam im popamtio imena, ali sam zapamtio da strahovito dobro sviraju, isto kao što ovdje, u gradu u kojem ja živim, djeca nekih mojih kolega izuuzetno sviraju. A što se tiče budućnosti, mislim da je ima jer vidim da ti mladi bendovi ne pjevaju ono “cinca, marinca“ ili “Tri palme na otoku sreće“, da imaju angažirane tekstove, barem ovi ovdje u Istri. To me jako veseli jer rokenrol ima, prije svega, zadaću da nosi poruku, a ona je, u pravilu, uvijek pozitivna.