https://www.slobodnaevropa.org/z/533 Dijaloška emisija o politici, ekonomiji i kulturi koju uređuje i vodi Omer Karabeg https://www.slobodnaevropa.org/Content/responsive/RFE/sh-SH/img/logo.png https://www.slobodnaevropa.org/z/533 sh Sva prava zadržava 2010 - RFE/RL, Inc. 60 Tue, 09 Jun 2026 09:19:45 +0200 Pangea CMS – RFE/RL Tema Mosta Radija Slobodna Evropa bila je zašto je Kini potrebna Srbija. Sagovornici su bili Vuk Vuksanović, predavač iz oblasti spoljne politike i velike strategije na Odeljenju za ratne studije King’s Collegea u Londonu, i Igor Novaković, direktor istraživanja Centra za međunarodne i bezbednosne poslove iz Beograda. Bilo je reči o tome da li su raskošni doček koji je Peking priredio Aleksandru Vučiću prilikom njegove nedavne posete Kini i najviši orden kojim ga je odlikovao kineski predsednik Si Đinping potvrda da je Srbija evropska zemlja koja posle Rusije ima najbliže odnose sa Kinom, šta znači zajednička budućnost Kine i Srbije koja je promovisana prilikom te posete i da li Srbija pored ekonomskog za Kinu ima i geostrateški značaj. Razgovaralo se i o tome da li je Kina zainteresovana za Srbiji i zbog sličnosti autoritarnog modela vladanja koji je karakterističan za obe zemlje, da li rukovodstvo Srbije računa da će Kina kao velika sila u usponu biti zaštitnik Srbije, da li predsednik Vučić, čija je pozicija poslednjih godinu i po dana znatno uzdrmana protestima studenata i građana, vidi slamku spasa u snažnoj podršci Pekinga i velikim kineskim investicijama koje su najavljene tokom njegove posete Kini, kao i o tome da li bi nakon eventualnog Vučićevog pada Kina nastavila saradnju sa novim vlastima u Srbiji. Omer Karabeg: Da li je Srbija nakon Rusije evropska zemlja sa kojom je Kina uspostavila najbliže odnose? Vuk Vuksanović: Rusija svakako predstavlja veoma bitnog saveznika za Kinu, a ne može se reći ni da je Srbija važnija za Kinu od Nemačke, Francuske i drugih velikih zemlje Evropske unije. Ali svakako je veoma zanimljivo da jedna mala zemlja, kao što je Srbija, privlači toliku pažnju Kine i njene tolike investicije. I mogu da vam kažem da je na osnovu onoga što čujem od Kineza sa kojima komuniciram Srbija zaista prisutna u medijskom i javnom diskursu u Kini. Oni kažu da je Srbija zemlja sa kojom Kina ima veoma dobre odnose i koja se često spominje u kineskom medijskom prostoru. Znači, nije baš sve samo hiperbolična propaganda vladajuće garniture u Srbiji. Prozor u EvropuIgor Novaković: Kineska saradnja sa Srbijom počela je kao probni balon za ono što će postati inicijativa Pojas i put. Dobar deo onoga što je Kina radila u Srbiji bilo je neka vrsta izložbe za druga tržišta. Recimo, most između Zemuna i Borče, koji je izgradila Kina, bio je preporuka da jedna od kineskih kompanija dobije tender za izgradnju mosta na Pelješcu koji je finansiran iz evropskih fondova. Kina gleda na Srbiju kao na njen prozor u Evropu gde može da demonstrira svoje proizvode i tehnologiju. Sa druge strane, Srbija je sprema da podrži kineske međunarodne inicijative što Pekingu svakako odgovara. Naravno, to sigurno ne znači da je Srbija za Kinu najbitnija zemlja u Evropi, ona je samo koristan partner manjeg formata koji je istovremeno i kandidat za članstvo u Evropskoj uniji. U tom kontekstu Kina je zainteresovana za Srbiju, ali svakako u skladu sa svojim principima i interesima. Omer Karabeg: Da li je važnost Srbije za Kinu potvrdila i nedavna poseta predsednika Srbije Aleksandra Vučića Pekingu? Predsednik Srbije je stigao u Kinu odmah nakon Trumpa i Putina. Da li to nešto govori? Vuk Vuksanović: To svakako ima simbolički značaj iako ne mora nužno da znači da je to namerno urađeno. Naravno da je vladajuća koaliciju u Beogradu, u trenutku kada se suočava sa protestima, to iskoristila da kaže da je to pokazatelj abnormalnog poverenja i poštovanja koje predsednik jedne male države uživa kod ključne sile u usponu. Ali mnogo je veća važnost svega toga za Kinu. Ona se predstavlja ne samo kao sila kojoj na noge dolaze i ruski i američki predsednik, nego i kao snaga koja je u stanju da komunicira sa svim akterima na međunarodnoj sceni bez obzira da li se radi o velikim silama kao što su SAD i Rusija ili o maloj dalekoj evropskoj zemlji kao što je Srbija. Kina se tako promoviše kao akter koji ima pragmatične i produktivne odnose sa svima u međunarodnoj areni bez obzira da li su male ili velike države. Omer Karabeg: Predsednik Vučić je prilikom posete Kini odlikovan Ordenom prijateljstva, najvišim državnim odlikovanjem za strane državljane, koje je do sada dobilo samo 12 lidera među njima i ruski predsednik Putin, a kineski predsednik Si Đinping lično je uručio to odlikovanje Vučiću. Da li ta činjenica posebno izdvaja Vučića i Srbiju? Igor Novaković: U nekom smislu da i ukazuje na bliskost odnosa. Srbija, kao što sam već rekao, podržava kineske međunarodne inicijative kao što je, recimo, Globalna bezbednosna inicijativa i nije se usaglašavala sa kritikama Evropske unije kad je u pitanju kršenje ljudskih prava u Kini. Pragmatična KinaOmer Karabeg: Do sada se smatralo da Kinezi prave fabrike u Srbiji da bi imali otvorena vrata prema evropskom tržištu kad Srbija uđe u Evropsku uniju, ali sada je jasno da nema ništa od ulaska Srbije u Evropsku uniju. Međutim, i pored toga Kina je spremna da još više ulaže u privredu Srbije iz koje se povlači zapadni kapital. Da li je reč o geopolitičkom interesu i na koji način Srbija može da geopolitički bude važna Kini? Vuk Vuksanović: Uvek je postojala geopolitička komponenta u kineskom angažmanu i prema Srbiji i prema širem regionu. Za njenu rastuću privredu dobro dođu sirovine poput bakra ili čelika, koje je obezbedila u Srbiji, kao i mogućnost plasiranja proizvoda njihovih fabrika u Srbiji na evropsko tržište. Osim toga, ulaskom u ključne industrijske sektore Kina jača svoj uticaj u partnerskim evropskim zemljama. Kad reč o odnosu prema Zapadnom Balkanu, postoji značajna razlika u tome kako deluju Kina i Rusija. Dok Rusija nastoji da Zapadni Balkan bude daleko od članstva u Evropskoj uniji, Kini odgovara da uđe u Evropu i svoje prisustvo na Zapadnom Balkanu vidi kao benefit zbog njegove geografske blizine Evropskoj uniji. Specijal RSE: Kina na BalkanuNjihova je filozofija - ako bi Srbija i zemlje Zapadnog Balkana ušle u evropski klub, to bi za njih bilo korisno, a ako ne uđu, ne bi imali mnogo štete. U svakom slučaju, Kina u sve to ulazi sa jasnom računicom. Igor Novaković: Jedan od pravaca kineske inicijative Pojas i put, čiji je cilj prodor u Evropu, ide preko teritorije Srbije. Kreće iz Grčke, preko Severne Makedonije i Srbije, i završava u Mađarskoj. U tom kontekstu, Srbija je veoma bitna i ona je, dok je na vlasti u Mađarskoj bio Viktor Orban, zajedno sa Mađarskom činila prokinesku osovinu u ovom delu Evrope. Omer Karabeg: Ali to je padom Orbana propalo. Igor Novaković: Nemojmo biti naivni. I nova mađarska vlast sigurno će zadržati određeni nivo prijateljskih odnosa sa Kinom jer Mađarska ima više kineskih investicija, nego Srbija. Pompezne frazeOmer Karabeg: Si Đinping i Vučić su potpisali izjavu o zajednici Kine i Srbije koja će imati zajedničku budućnost. Šta praktično znači zajednička budućnost Kine i Srbije? Vuk Vuksanović: Ne mogu da kažem da iza toga postoji neka preterana dubina. Postojala je i zajednička izjava o strateškom partnerstvu između Beograda i Pekinga u vreme kada je dvojac Tadić-Jeremić vodio spoljnu politiku Beograda, ali od toga nije bilo ništa sve dok kineska strana nije pokrenula projekt Pojas i put. Priča o zajedničkoj budućnosti je više retorička potvrda da Beograd i Peking žele da istraju na trenutnom partnerstvu. Ali koliko će dugo ono opstati? Ja već nekoliko godina tvrdim da Beograd ne bazira svoju politiku prema Pekingu na osnovu toga šta o njoj misli Brisel ili neka od evropskih prestonica, nego šta misli Vašington. Nakon što je Trump na svojoj društvenoj mreži Truth Social podelio intervju koji je Vučić dao za američki portal Breitbar news, postoji mogućnost da Trumpova administracija otvori kanal komunikacije prema Beogradu, ali to podrazumeva da će se Beograd naći između američkog čekića i kineskog nakovnja. Uostalom, za sve male države, uključujući i Srbiju, sada je ključni izazov kako se pozicionirati u jeku američko-kineskog rivaliteta. Omer Karabeg: Prilikom susreta sa Vučićem Si Đinping je izjavio da će strateško prijateljstvo Kine i Srbije dostići nove visine. Da li je to kurtoazna fraza ili iza toga stoje neki novi zajednički projekti? Igor Novaković: Ne vidim neki dramatični napredak u odnosu Kine prema Srbiji iako su ga mnogi očekivali. U određenim krugovima u Beogradu kružile su glasine da će doći do nekog novog spektakularnog zajma ili do novih velikih projekata. Ovo što je najavljeno svakako je značajno, ali ne vidim da je to neko veliko odstupanje od dosadašnjeg trenda. Tako da nisam siguran u neke nove visine. Ja bih to pre svega okarakterisao kao tipičan rečnik kineske diplomatije koji obiluje pompeznim frazama koje u praksi ne znače mnogo. Omer Karabeg: Kako gledate na činjenicu da jača saradnja između Komunističke partije Kine i Srpske napredne stranke. Nije reč samo o državnim odnosima. Vuk Vuksanović: Što se tiče saradnje Srpske napredne stranke i Komunističke partije Kine, verujem da ta inicijativa više dolazi od stane SNS-a nego od Kineza. Kina ima pristup koji je državocentričan. Oni se uvek fokusiraju na onoga ko u partnerskoj državi ima vlast. Ako ponekad i komuniciraju sa opozicijom, to se radi sporadično, diskretno, na način da se ne gura prst u oko vladajućoj strukturi. Ali uveren sam da će Kinezi veoma brzo uspostaviti kontakt sa bilo kojom strukturom koja bude naslednik vladajuće koalicije. Jer oni su velike pragmate. Najčešće se trude da se ne mešaju u unutrašnje stvari partnerskih država, već samo gledaju da obezbede svoj interes. Verujem da će Kinezi onog trenutka kada dođe do promene vlasti u Beogradu biti veoma pragmatični i uspostaviti komunikaciju sa novom vladom. A verujem da će čak i Moskva slično postupiti. Moćan džokerOmer Karabeg: Šta snažna podrška Kine Srbiji i njemu lično znači za Aleksandra Vučića čija je pozicija znatno uzdrmana protestima studenata i građana koji traju evo već godinu i po dana? Da li je to za njega neka vrsta slamke spasa i da li će ta podrška i pre svega najavljena kineska ulaganja u srpsku privredu pomoći Vučiću da sačuva vlast? Igor Novaković: Vladajuća elita i predsednik Vučić iskoristili su ovu posetu da svom biračkom telu emituju poruku o tome kako zahvaljujući njima Srbija profitira u međunarodnim odnosima. Kina se prikazuje kao jedan od stubova svetskog poretka na koji se Srbija u ovom globalnom nevremenu vrlo uspešno oslanja. Ove poruke su bitne za one koji podržavaju vlast, ali nisam siguran da mogu da dramatično promene stav onih koji ne podržavaju režim. Vuk Vuksanović: U Srbiji se već dosta dugo spoljna politika koristi kao instrument unutrašnje političke promocije. To je počelo još u vreme vlade Demokratske stranke, ali otkako je SNS došao na vlast spoljna politika se redovno koristi za unutrašnju promociju. U tom smislu Kina je proteklih osam do devet godina bila i te kako moćan džoker unutrašnje političke promocije. Setimo se samo kako su tokom pandemije zgrade u Beogradu bile osvetljene u bojama kineske zastave. Otkako se nakon pada novosadske nadstrešnice vlast oseća ugroženom zbog studentskih i građanskih protesta, diplomatija se veoma često koristi kao pokušaj da se vladajuća koalicija na neki način oporavi. S obzirom na probleme koje Beograd ima bilo sa Evropskom unijom, bilo sa Sjedinjenim Američkim Državama, bilo sa Moskvom, Kina se nameće kao partner koji ne izaziva drame i tenzije jer se ponaša kao pragmatična sila koja ne pokušava da promeni bilo šta unutar same Srbije. U odnosu na druge partnere u međunarodnoj areni Kina je za vladajuću koaliciju u Srbiji prilično bezbedan partner koji se može iskoristiti za unutrašnju promociju. Autoritarni režimiOmer Karabeg: Da li je Kina naklonjena Srbiji i zbog Vučićevog autoritarnog modela vlasti koji je sličan kineskom - glavne odluke i u jednoj i u drugoj zemlji donosi samo jedan čovek? To su slični modeli. Igor Novaković: To sigurno olakšava komunikaciju između dve političke elite. Ali Kina bez problema funkcioniše i sa zemljama koje su demokratske. Kinezi se prilagođavaju lokalnim okolnostima i u suštini od partnerske zemlje zavisi kako će ti odnosi biti formatirani. Naravno da Kina ima svoje pragove i limite, ali unutar njih postoji veliki prostor i za prilagođavanje. Vuk Vuksanović: Ne bih odnos između Kine i Srbije sveo na logiku kompatibilnosti političkih režima jer se Kina prilagođava partnerima. Dokle god postoji otvorenost za saradnju Kinezi će to da prigrle. Osim toga, ni svi autoritarni režimi nisu isti. Kineski sistem je mnogo kompetentniji i mnogo više baziran na meritokratiji od vladajućeg sistema u Srbiji. Kina je izvela jednu od najimpresivnijih socioekonomskih transformacija u istoriji i pozicionirala se kao potencijalno vodeća ekonomija i vodeća sila, a vladajući sistem u Srbiji nema baš mnogo stvari kojima bi mogao da se pohvali. Kina i KosovoOmer Karabeg: Može li Vučić da računa da će Kina kao velika sila biti zaštitnik Srbije? Vuk Vuksanović: Vladajuća koalicija u Beogradu bi sigurno volela da joj Kina bude veći zaštitnik u kosovskom sporu. Iako je Rusija proteklih 20 godina podržavala Srbiju u tom sporu, Beograd vidi i da Moskva koristi kosovski presedan da bi opravdala nametanje teritorijalnih promena u Ukrajini i Gruziji. Vlastima u Beogradu bi mnogo više odgovaralo da Kina, koja ne nema bagaž poput ukrajinskog koji ima Rusija, preuzme tu ulogu. To je, međutim, malo verovatno. Prvo što je Kina do sada istočnoevropske probleme prepuštala Rusiji, a drugo što Kina ne želi da se meša u sporove i sukobe koji direktno ne zadiru u njene strateške interese. Za nju je Kosovo daleki spor na evropskom tlu. Igor Novaković: Kina će podržati interese Beograda u Ujedinjenim nacijama i drugim globalnim organizacijama. A što se tiče direktnije involviranosti, to smo videli samo jednom kada je tokom pandemije COVID-a 19 predsednik Srbije uputio Kini javnu molbu za pomoć, a Kinezi su promptno reagovali šaljući vakcine. Mislim da su to uradili pre svega zato što je to pomoglo širenju slike o Kini kao odgovornoj državi i da bi se neutralisala slika koja je stvorena činjenicom da se virus pojavio u Vuhanu i da se odatle prošio najverovatnije zbog neodgovornosti kineskih zvaničnika. U svakom slučaju, Kina se do sada nije značajnije mešala u lokalna pitanje u ovom delu Evrope. Jedini slučaj kada se Kina direktnije umešala bio je izbor Christiana Schmidta za visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini kada se Kina u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija pridružila Rusiji i bila protiv njegovog izbora. Inače, uglavnom je bila uzdržana kada je reč o spornim pitanjima na Zapadnom Balkanu. Ako se vlast promeni...Omer Karabeg: U zaključku, da se vratimo pitanju iz naslova emisije - koliko je Kini potrebna Srbija? Vuk Vuksanović: Ne mnogo ako gledamo veliku globalnu sliku. Ali Kina svakako ima benefite od partnerstva sa Srbijom. Igor Novaković: Odnos sa Srbijom prilično je koristan za Peking. Ali i kada bi došlo do promene režima u Srbiji, mislim da to ne bi previše pogodilo kineske interese. To smo već videli u Južnoj Americi i na nekim drugim mestima. Kada su se dogodile promene, Kina je umela da se prilagodi. Mislim da je za sadašnji visoki novo odnosa između dve zemlje pre svega zainteresovana vladajuća elita u Srbiji jer joj proces evropskih integracija ne ide baš najbolje. Ali, kao što smo već rekli i kolega Vuksanović i ja, ukoliko dođe do promene vlasti u Srbiji, Kina će se vrlo brzo prilagoditi novonastaloj situaciji. https://www.slobodnaevropa.org/a/most-kina-srbija-si-djinping-xi-jinping-vucic/33774047.html https://www.slobodnaevropa.org/a/most-kina-srbija-si-djinping-xi-jinping-vucic/33774047.html Sun, 07 Jun 2026 10:17:13 +0200 MostSrbijaIntervjuAktuelnoKina na Balkanuwebteam@rferl.org (Omer Karabeg) Tema RSE bila je zašto je Kini potrebna Srbija. Sagovornici su bili Vuk Vuksanović, predavač iz oblasti spoljne politike i velike strategije na Odeljenju za ratna studije King’s Collegea u Londonu, i Igor Novaković, direktor istraživanja Centra za međunarodne i bezbednosne poslove iz Beograda. https://www.slobodnaevropa.org/a/kina-si-djinping-srbija-vucic-poseta/33773363.html https://www.slobodnaevropa.org/a/kina-si-djinping-srbija-vucic-poseta/33773363.html Sun, 07 Jun 2026 10:16:40 +0200 Mostwebteam@rferl.org (Omer Karabeg) Tema Mosta Radija Slobodna Evropa bila je kakve su šanse antirežimskog bloka na sledećim izborima u Srbiji. Sagovornici su bili Bojan Pajtić, profesor Pravnog fakulteta iz Novog Sada, i Zoran Gavrilović, direktor BIRODI-a, Biroa za društvena istraživanja iz Beograda. https://www.slobodnaevropa.org/a/most-studentski-pokret-srbija/33769009.html https://www.slobodnaevropa.org/a/most-studentski-pokret-srbija/33769009.html Sun, 31 May 2026 16:06:17 +0200 Mostwebteam@rferl.org (Omer Karabeg) Tema Mosta Radija Slobodna Evropa bila je kakve su šanse antirežimskog bloka na sledećim izborima u Srbiji. Sagovornici su bili Bojan Pajtić, profesor Pravnog fakulteta iz Novog Sada, i Zoran Gavrilović, direktor BIRODI-a, Biroa za društvena istraživanja iz Beograda. https://www.slobodnaevropa.org/a/most-studenti-protesti-pokret-srbija/33767464.html https://www.slobodnaevropa.org/a/most-studenti-protesti-pokret-srbija/33767464.html Sun, 31 May 2026 12:13:53 +0200 MostAudiowebteam@rferl.org (Omer Karabeg) Tema Mosta Radija Slobodna Evropa bila je kakav je odnos predsednika Srbije Aleksandra Vučića prema Kosovu. Sagovornici su u bili Srećko Đukić, bivši ambasador Srbije, i Ognjen Gogić, politički analitičar iz Beograda. Bilo je reči o tome zašto Vučić, otkako su počeli studentski protesti u Srbiji, sve ređe govori o Kosovu? Da li zbog toga što je svestan da ta tema više ne može da se koristi u propagandne svrhe jer je građanima jasno da Kosovo nije više deo Srbije u šta ih je Vučićeva vlast godinama ubeđivala i da li se položaj Srba na Kosovu počeo naglo da pogoršava nakon što su na poziv Beograda krajem 2022. napustili kosovske institucije, a potom u proleće 2023. bojkotovali lokalne izbore u opštinama na severu Kosova i tako izgubili vlast u tim opštinama. Razgovaralo se i o tome da li je oružani sukob u Banjskoj bio katastrofalna greška Beograda nakon koje je politika Srbije prema Kosovu izgubila međunarodni kredibilitet, zašto Srbi na Kosovu uporno glasaju za Srpsku listu, koja je pod kontrolom Srpske napredne stranke, iako su nezadovoljni svojim položajem, i da li Vučić ima ikakvu politiku prema Kosovu ili je digao ruke od brige o kosovskim Srbima. Kardinalna greškaOmer Karabeg: Imate li utisak da predsednik Vučić, otkako su počeli studentski protesti, sve manje govori o Kosovu? Srećko Đukić: Rekao bih da je to počelo i pre studentskih protesta nakon što je Vučić krajem 2022. napravio grešku pozivanjem tamošnjih Srba da napuste kosovske institucije. Čini mi da je shvatio da je tada napravio kardinalnu grešku koja više ne može da se popravi, pa je digao ruke od Kosova i preneo to pitanje na Kancelariju za Kosovo i Metohiju koja se svaki dan oglašava nekakvim saopštenjima i vokabularom koji samo još više produbljuje jaz između Srba i Albanaca. Vučić je svojim potezima doveo Srbiju i srpski narod u bezizlaznu situaciju kad je reč o Kosovu. Zahvaljujući njemu Kosovo je postalo maksimalno samostalno, nezavisno i suvereno s obzirom da su sve državne funkcije praktično prepuštene vladi u Prištini. Time je Aleksandar Vučić završio svoju misiju na Kosovu na način kako to nije uradila nijedna vlast pre njega. A imao je mogućnosti da na dostojanstveniji način reši pitanje Kosova i Metohije. Ognjen Gogić: Ako se ne varam, poslednje veliko obraćanje predsednika Vučića povodom situacije na Kosovu bilo je u septembru 2024. godine nakon incidenata koji su tamo dogodili. On je tada naveo niz mera koje će Srbija da preduzme da bi se poboljšao položaj Srba na Kosovu od kojih se nijedna nije ostvarila. To je pokazalo svu nemoć, pa i poraz srpske politike prema Kosovu. Budući da nema rezultata kojima može da se podići, Vučić nema razloga da previše govori o Kosovu. Poslednjih nekoliko godina vlast u Prištini je sprovodila jednostrane akcije ukidajući srpske institucije i hapseći ljude, a Beograd nije mogao da uradi ništa, pa kad je tako onda ćuti prećutkujući poraz. Nakon pobune studenata i građana u novembru 2024. Vučić i ljudi oko njega nisu koristili Kosovo da bi homogenizovali birače i skrenuli pažnju sa zahteva demonstranata kao što to ranije radili u sličnim situacijama. Ta tema ne može više da se koristi u propagandne svrhe, njena upotrebna vrednost je pala jer ne izaziva veliko interesovanje građana kao što je to nekada bio slučaj. Srećko Đukić: Vučić je svestan da je politika prema Kosovu, koju on oličava zajedno sa svojim prethodnikom Tomislavom Nikolićem, doživela totalni poraz. Nijedna vlast u istoriji Srbije nije toliko promašila što se tiče Kosova i Metohije. Setimo se mitinga u Kosovskoj Mitrovici kada se je Nikolić zaklinjao u boga da će vratiti Kosovo u ustavno-pravni sistem Srbije. Nakon toga sve se obrnuto desilo. Vučić je uradio ono što je Boris Tadić, dok je bio predsednik, odbio Angeli Merkel. To je od početka do kraja pogrešna politika. A ceh plaća Srbija i srpski narod i ne samo srpski narod, već i svi građani Srbije. Suština problema je u tome što se srpska politika nalazi između realnosti i emocija. Emocije su postale politika i strategija i zato smo sa Kosovom i Metohijom došli u apsolutni ćorsokak. Recept za katastrofuOgnjen Gogić: Kada su novembra 2022. godine predstavnici Srba napustili kosovske institucije, ja sam to nazvao pokušajem SAO-izacije severa Kosova. To je delovalo kao nešto što je viđeno na početku ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Namera je bila da Srbi odbiju da priznaju kosovske institucije, da proglase srpsku autonomnu oblast, pa da onda usledi oružana akcija kojom bi se uspostavio novi poredak na severu Kosova. Sve se zapravo počelo da odigrava po tom scenariju. Nakon što su Srbi u novembru 2022. napustili institucije već u decembru su nikle prve barikade. Postalo je jasno da se na Kosovu nalazi naoružana grupa ljudi o kojoj se do tada nije govorilo. U maju 2023. godine došlo je do sukoba ispred opštine Zvečan između Srba i pripadnika KFOR-a, a kulminacija je bila oružani napad u Banjskoj koji je osujećen i nije dostigao one razmere koje je trebalo da ima i po priznanjima samih učesnika, pre svega Milana Radoičića koji je govorio da je to bio pokušaj da se podigne narodna pobuna. To je, dakle, bila neka vrsta oružne pobune na severu Kosova što je zapravo bio recept za katastrofu. Teško je reći ko je bio vinovnik te politike. Da li je ona bila dirigovana iz Beograda ili je veću autonomiju u svemu tome imala grupa na severu Kosova oko Milana Radoičića. Ko god da je za to kriv to je bilo katastrofalno i višestruko se negativno odrazilo na položaj Srba na Kosovu jer je nakon toga usledila serija jednostranih akcija prištinske strane počev od ukidanja platnog prometa sa Srbijom i zabrane dinara do ukidanje svih srpskih institucija na Kosovu. Nekim od tih akcija bio je ozbiljno narušen socijalni i ekonomski položaj Srba na Kosovu. Uvek je bio isti izgovor - da se time sprečava ponavljanje Banjske. Srećko Đukić: Po mom mišljenju SAO-izacija Kosova bila je uvod u ucenjivanje međunarodne zajednice da napravi Zajednicu srpskih opština ili neku vrstu Republike Srpske na Kosovu. Verovatno je postojao takav plan - najpre izlazak Srba iz institucija, pa onda SAO-izacija ili pravljenje Republike Srpske bilo mirnim putem ili oružanim akcijama koje su počele, pa su doživele fijasko i sad od toga svi peru ruke. Na kraju je Srbija izgubila i sever Kosova i autonomiju koju su imale tamošnje opštine. Ja sam 1999. i 2000. proveo na Kosovu tri meseca kao šef predstavništva Ministarstva spoljnih poslova u Ranilugu i stalno sam se suočavao sa apsolutnim nepoverenjem Vlade Srbije prema međunarodnim misijama i prema Albancima. Jedva su mi dozvoljavali da se sretnem i sa predstavnicima UNMIK-a i KFOR-a. I jedni i drugi su za vlast u Beogradu bili neprijatelji. Ali ako su vam i jedni i drugi neprijatelji, nemate s kime da pregovarate. Da bi opstao srpski živalj na Kosovu, morate sarađivati sa predstavnicima međunarodne zajednice i normalizovati odnose sa Albancima. Bez toga nema rešenja kosovskog pitanja. Ali vidimo da vlast ne priznaje greške. I dalje se zavlači glava u pesak i dalje se emocije prodaju za politiku i strategiju. Hvatanje za slamkuOmer Karabeg: Gospodine Gogiću, vi ste često na severu Kosova. Veruju li Srbi sa Kosova Vučiću? Ognjen Gogić: Provodim puno vremena Kosovu. Jedno vreme sam tamo stalno živeo i mogu da vam kažem da su ljudi sve više razočarani. Osećaju da su ostavljeni, da su pušteni niz vodu. Ali kada dođu izbori, bilo na Kosovu ili u Srbiji, oni daju podršku Srpskoj listi i Srpskoj naprednoj stranci. Kao da ponovo poveruju u iste laži ili žele da veruju da će ovaj put biti drugačije. U stvari Srbi na Kosovu ne mogu sebi da dozvole da istovremeno budu u sukobu i sa Beogradom i sa Prištinom. Glasaju za Srpsku listu i Srpsku naprednu stranku da bi održali savezništvo sa Beogradom. Jer kada bi u većoj meri glasali za opoziciju, onda bi imali protiv sebe i Beograd i Prištinu. Nije stvar u tome da li veruju ili ne veruju Vučiću, u pitanju je pragmatizam. Hvataju se za slamku. Prihvataju sve što dođe od vlasti u Beogradu jer drugu opciju nemaju. Srećko Đukić: Srbi na Kosovu su uvek glasali za vlast. Glasali su i za Miloševića i za njegove naslednike. Nikad nisu uspeli da inaugurišu svoj autonomni stav koji bi odgovarao realnoj situaciji. Mislim da veliki “patrioti“ iz Beograda, koji se toliko glasno busaju u prsa da se čuje sve do Kosova, nemaju veze sa životom na Kosovu. Dok sam bio na Kosovu i Metohiji išao sam u najzabitija mesta gde žive Srbi. Shvatio sam koliko oni veruju Beogradu i koliko nikada nisu mogli da osmisle svoju politiku koja ne bi bila politika Srbije. A beogradski političari, koji su definisali politiku Srbije prema Kosovu, u 99 posto slučajeva nisu ni tri dana proveli na Kosovu, niti znaju kako izgleda srpsko selo na Kosovu, kako ljudi tamo žive, kako komuniciraju sa susedima Albancima. Ti ljudi su kosovskim Srbima prodavali emocije, mitove i istoriju umesto da rešavaju njihove muke. "Otpriznavanje"Omer Karabeg: Vučić se ranije svaki čas hvalio kako je ova i ona država povukla priznanje Kosova i da je to rezultat aktivnosti srpske diplomatije. Nekada je to bilo tačno, nekada nije, a sada o tome retko govori. Ognjen Gogić: Jedno vreme se vodila kampanja za takozvano otpriznavanja Kosova. Srpska diplomatije je lobirala uglavnom kod manjih zemalja u razvoju iz Afrike i Azije da povuku svoja priznanja Kosova i neke od tih država su zaista promenile svoj stav i povukle priznanje. To nije bilo preterano značajno jer te zemlje nisu ni imale diplomatske odnose sa Kosovom. Ali to je završeno. Države koje su za neke protivusluge Srbije mogle da povuku priznanje već su to učinile. Novih nema, a u međuvremenu je jedan broj država priznao Kosovo. Tako da efekat kampanje “otpriznavanja“ nije značajan. To nije promenilo niti položaj Kosova u međunarodnim odnosima, niti položaj Srba na Kosovu. Srećko Đukić: Kampanja takozvanog otpriznavanja je dokaz krize srpske spoljne politike. Plasira se teza da što je manji broj država koje su priznale Kosovo time je Kosovo manje država - što nije tačno. Pa se onda kaže da Kosovo nije država zato što nije primljeno u Ujedinjene nacije. Ali ja bih podsetio da ni Savezna Republika Jugoslavija, koja je nastala nakon raspada SFRJ, osam godina nije bila članica Ujedinjenih nacija sve do 1. novembra 2000. kada je ponovo primljena. Po toj logici Savezna Republika Jugoslavija osam godina nije bila država. Švajcarska je 2002. postala članica Ujedinjenih nacija. Značili li to da pre toga nije bila država? Neko u timu oko Aleksandra Vučića smisli neku besmislicu i onda se to reprodukuje u medijima i pravi priča kako Kosovo nije država. A država je po osnovnom opredeljenju ona koja drži vlast na određenoj teritoriji. Ako vlada u Prištini vrši vlast na celoj teritoriji Kosova, onda Kosovo ima sve atribute države. Što je mi ne priznajemo i što je ne priznaje određen broj država - to ništa ne znači. Mi je ne moramo priznati, ali moramo rešiti status Srba koji tamo žive. Kosovski Srbi u ĆacilenduOmer Karabeg: U zaključku, ima li Vučić trenutno ikakvu politiku prema Kosovu ili beži od te teme jer mu je jasno da je tu bitku izgubio? Ognjen Gogić: Ja bih rekao da predsednik Vučić i vlada u Beogradu nemaju nikakvu predstavu šta da rade s Kosovom i kako da se prema njemu postave. Oni u izvesnoj meri finansijski podržavaju Srbe na Kosovu mada se ta podrška često pretvara u sredstvo za ucene i pritiske. Kosovski Srbi su dovođeni u Ćacilend kao da nemaju svoje probleme na Kosovu. Vlada u Beogradu gleda na Srbe na Kosovu samo kao na upotrebna vrednost, oni su za nju važni u onoj meri u kojoj se mogu upotrebiti za održanje vlasti. Mimo toga Kosovo nije predmet preteranog interesovanja. Politika Beograda je doživela potpuni debakl. Mislim pre svega na 2023. godinu kada su se na severu Kosova pojavili naoružani ljudi i kada se spremala pobuna. To se vratilo kao bumerang i izuzetno je naškodilo položaju Srba na Kosovu. Jedini način da im Beograd pomogne bio je da preuzme odgovornost i procesuira odgovorne za Banjsku. Kako se to nije desilo, neko drugi je morao da plati cenu, a to su Srbi koji žive na Kosovu. Oni danas plaćaju cenu pogrešne politike Beograda koji i dalje nastavlja da štiti ljudi koji su odgovorni za Banjsku. Srećko Đukić: Vučić može i da nema nikakvu politiku prema Kosovu jer se on više ne pita o Kosovu. Međunarodna zajednica je rešila pitanje Kosova Briselskim i Ohridskim sporazumom. Sa stanovišta međunarodne zajednice kosovski problem je rešen. U okviru ta dva dokumenta napravljena je normalizacija odnosa između Srbije i Kosova. Što Srbija to ne priznaje i gura pod tepih - to je druga stvar. Ovo nije bilateralni, već međunarodni problem. Međunarodna zajednica će se vratiti rešavanju kosovskog problema i tada će Srbija morati da sprovede dogovore koje su u Ohridu napravili Aleksandar Vučić i njegov partner Albin Kurti. Rešenje za Kosovo postoji, ono je dogovoreno, samo ga treba primeniti. Ognjen Gogić: Strateška greška srpske politike je to što je, kada je prihvatila Ohridski sporazum koji de facto znači priznanju Kosova, istovremeno pripremala oružanu akciju na terenu koja je doživela potpuni debakl. To je nepovratno urušilo međunarodni kredibilitet srpske spoljne politike i mislim da Beogradu, kad je reč o Kosovu, niko više ne veruje. Posledice se nisu osetile odmah. Nije bilo oštrih i burnih reakcija na napad u Banjskoj koji bi, da je uspeo, ostavio katastrofalne humanitarne posledice na terenu. Cena te pogrešne politike plaća se na rate. Došlo je do ukidanja platnog prometa sa Srbijom i zabrane dinara i do gašenje svih srpskih institucija na Kosovu. Na kraju će na dnevni red doći i članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama. Potrošen je kredit koji je Srbija imala u međunarodnoj zajednici, kada je reč o Kosovu, i stvari dolaze na naplatu. https://www.slobodnaevropa.org/a/kosovo-srbija-vucic-sjever-/33763243.html https://www.slobodnaevropa.org/a/kosovo-srbija-vucic-sjever-/33763243.html Sun, 24 May 2026 13:52:50 +0200 MostSrbijaKosovowebteam@rferl.org (Omer Karabeg) Tema Mosta Radija Slobodna Evropa bila je kakav je odnos predsednika Srbije Aleksandra Vučića prema Kosovu. Sagovornici su u bili Srećko Đukić, bivši ambasador Srbije, i Ognjen Gogić, politički analitičar iz Beograda. https://www.slobodnaevropa.org/a/aleksandar-vucic-srbija-kosovo-studenti-/33762576.html https://www.slobodnaevropa.org/a/aleksandar-vucic-srbija-kosovo-studenti-/33762576.html Sun, 24 May 2026 12:43:12 +0200 Mostwebteam@rferl.org (Omer Karabeg) U Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo o tome zašto se tri i po decenije nakon raspada Jugoslavije i dalje crtaju karte podjele Bosne i Hercegovine. Sagovornici su bili dva istoričara – Tvrtko Jakovina iz Zagreba i Husnija Kamberović iz Sarajeva. Bilo je riječi o tome koliko zabrinjavaju poruke sa nedavnog Tradfesta u Zagrebu koji je okupio konzervativne teoretičare i aktiviste iz Hrvatske i svijeta i na kome je prezentirana nova mapa podjele Bosne i Hercegovine, zašto se vlada Hrvatske nije ogradila od poruka tog skupa i da li je Katolička crkva, koja se devedesetih godina oštro protivila podjeli Bosne i Hercegovine, promijenila svoj stav. Razgovaralo se i o tome da li su karte podjele Bosne i Hercegovine počele da kruže nakon famoznog sastanka Franje Tuđmana i Slobodana Miloševića marta 1991. u Karađorđevu na kome je navodno postignut dogovor o podjeli Bosne i Hercegovine, ko je stajao iza takozvanog non papera koji je pojavio aprila 2021. i proširio po evropskim prestonicama i u kojem se govorilo o prekrajanju granica Zapadnog Balkana uključujući i podjelu Bosne i Hercegovine, da li zvanični Beograd ne crta mape podjele Bosne i Hercegovine zato što za njih taj posao obavlja Milorad Dodik, kao i o tome da li priče o podjeli Bosne i Hercegovine može zaustaviti jedino njen ulazak u Evropsku uniju. Omer Karabeg: Povod za ovaj razgovor je karta podjele Bosne i Hercegovine koja je prezentirana na nedavnom Tradfestu u Zagrebu koji je okupio konzervativne teoretičare i aktiviste iz Hrvatske i svijeta. Ta karta teritorijalno dijeli Bosnu i Hercegovinu na hrvatski, srpski i bošnjački dio. Koliko su ozbiljne poruke ovog skupa? Husnija Kamberović: Mislim da značaj tih poruka ne bi trebalo niti preuveličavati, niti ignorirati. Ne bi ih trebalo preuveličavati zato što to nije prvi put da se slične karte pojavljuju bilo kod nas, bilo u susjedstvu, ili negdje vani, ali ih ne bi trebalo ni ignorirati jer je očito u pitanju ispitivanje terena za možda neke ozbiljnije akcije. Kod nas u Bosni i Hercegovini najviše pažnje posvećeno je istupu kardinala Puljića na tom skupu mada se ispostavilo da je njegovo obraćanje namjerno selektivno preneseno kako bi se izazvala negativna reakcija. Poruke sa skupa u Zagrebu su ozbiljna stvar o kojoj treba voditi računa, ali nije toliko ključna da treba dizati čitav svijet na noge zbog toga. Tvrtko Jakovina: Rekao bih da 35 godina ne traje samo isti tip iscrtavanja granica Bosne i Hercegovine, nego da veliki dio naših zemalja 35 godina govori o istim temama sa često slabašnim direktnim posljedicama. Tako bih gledao i na taj skup u Zagrebu. Veliki dio hrvatske politike, možda još i prije nego je Hrvatska postala samostalna država, govori o Bosni i Hercegovini u smislu nekakvih razgraničenja i podjela. Postoji veliki broj takvih pojedinaca, naročito na desnici, ali nisam siguran da je to nešto što se izravno preljeva u aktivnu i stvarnu politiku Katolička crkvaOmer Karabeg: Kako tumačite činjenicu da se zvanični Zagreb nije ogradio od poruka tog skupa o podjeli Bosne i Hercegovine? Naprotiv, tom skupu je prisustvovao i savjetnik ministra vanjskih poslova Hrvatske. Tvrtko Jakovina: To je zbog toga što je vladajući HDZ (Hrvatska demokratska zajednica) matična desna stranka među Hrvatima. Nemate gotovo nijednu ekstremnu desnu stranku čiji političari ili osnivači u jednom trenutku nisu bili u HDZ-u, pa onda iz HDZ-a iskočili, da bi se potom često u HDZ vratili. Takva je bila Hrvatska zora, takav je bio Hrvatski istinski preporod, takav je sada Domovinski pokret. Kada bi se HDZ ogradio od tog skupa, riskirao bi da se te ekstremne satelitske stranke, koje povremeno otpadnu sa njihovog desnog krila, možda ne vrate matičnoj stranci ili da s njom ne koaliraju kada dođe trenutak da se potvrdi HDZ-ovu nadmoć. Mislim da je to jedini razlog. Husnija Kamberović: Bilo bi dobro da je Vlada Hrvatske imala svoj stav o tom skupu. Ali ona nije bila organizator, pa nije imala ni formalnu obavezu da se ograđuje što, naravno, ne znači da neki ljudi iz vlade nisu znali o čemu se radi. Ali za mene je poražavajuća jedna druga činjenica – da se u krugovima Katoličke crkve mijenja stav o Bosni i Hercegovini i da sve više preovlađuje ideja o potrebi podjele Bosne i Hercegovine ili barem stvaranja trećeg, hrvatskog entiteta. A znamo koliko je Katolička crkva, pogotovo početkom devedesetih godina, bila protiv podjele Bosne i Hercegovine i protiv trećeg entiteta. To znamo iz brojnih izvora, o tome svjedoči i dnevnik kardinala Franje Kuharića. Taj stav se danas mijenja i trebalo bi istražiti šta se u međuvremenu desilo da su neki ljudi u Katoličkoj crkvi, uključujući i kardinala Puljića, koji su nekad bili protiv podjele promijenili stav i došli do toga da je treći entitet možda jedno rješenje. Mene više zabrinjava taj stav Katoličke crkve s obzirom i na uticaj koji ona ima među Hrvatima u Bosni i Hercegovini, nego to što se Vlada Hrvatske nije ogradila. KarađorđevoOmer Karabeg: Da li su karte podjele Bosne i Hercegovine počele da kruže nakon sastanka Franje Tuđmana i Slobodana Milošević marta 1991. godine u Karađorđevu? Šta su istoričari utvrdili – da li je tamo stvarno bio postignut dogovor o podjeli Bosne i Hercegovine? Tvrtko Jakovina: Razgovor u Karađorđevu i razgovori koji su u tom kontekstu vođeni sigurno su mogli ohrabriti neke ljude da urade ono što su uradili. Ali ne treba vam razgovor u Karađorđevu. Ratne operacije koje su se iza toga događale i stanje na terenu, koje je nastalo, forsira taj tip rasprava. I to ne bi prestalo čak ni da imate idiličnu situaciju na prostoru Bosne i Hercegovine i Federacije BiH. Husnija Kamberović: Nije nikakva tajna da je bio taj susret u Karađorđevu. O tome su izvjestili mediji, ali je ostala tajna o čemu su oni sve razgovarali i da li su postigli nekakav dogovor. Niko nije pronašao nikakav pisani dokument, ali postoji velika vjerovatnoća da se razgovaralo o podjeli Bosne i Hercegovine. Te informacije su tada stizale i do krugova Katoličke crkve. Opet ću pomenuti kardinala Kuharića koji je svjedočio da su do njega došle vijesti da su u Karađorđevu Tuđman i Milošević razgovarali o podjeli Bosne i Hercegovine. A kao što je kolega Jakovina rekao i ratne operacije, koje su se događale nakon tog razgovora, ostavljale su dojam da je u Karađorđevu postignuta neka vrsta dogovora o podjeli Bosne i Hercegovine. Ali tih razgovora je bilo i prije susreta u Karađorđevu. O tome svjedoči Tuđmanov razgovor sa delegacijom HDZ-a i SDS-a (Srpska demokratska stranka) iz BiH 8. januara 1991, dan prije proglašenja Republike Srpske. Tada su predstavnici SDS-a, saopćavajući Tuđmanu da će oni sutra proglasiti Republiku Srpsku, sugerirali da bi nešto slično trebalo da naprave i bosanskohercegovački Hrvati. Non paperOmer Karabeg: Nakon završetka rata mape podjele Bosne i Hercegovine pojavljivale su se u raznim prilikama. Najozbiljniji je bio takozvani non paper koji se pojavio aprila 2021. godine i koji se zalagao za prekrajanje granica Zapadnog Balkana što je uključivalo i podjelu Bosne i Hercegovine. Taj papir se proširio i po nekim evropskim prestonicama. Koliko je tačno da je iza njega stajao tadašnji slovenački desničarski premijer Janez Janša? Tvrtko Jakovina: To nije bila osobita tajna. Samo se razmišljalo koji je bio razlog i šta je htio time postići. Takav potez je uvijek kompliciran kad imate političare i zemlje koje time mogu dosta izgubiti ili poslati lošu poruku, a same nisu u mogućnosti nešto promijeniti. Stvar postaje ozbiljna ako iza neke takve inicijative stoje Francuska ili Njemačka. One to neće izravno plasirati nego će zamoliti neku zemlju ili neke političare da to plasiraju. Tada se stvari mogu zakomplicirati. Međutim, u svijetu kakav je danas prilike se do te mjere mogu destabilizirati da uđemo u totalni kaos. Zato vjerujem da će se doći do procjene da je evropskom kontinentu već dosta kaosa i da si nitko ne može priuštiti dodatni kaos u centru Balkana, pa će se stvari nastaviti kao i proteklih 30 godina. Omer Karabeg: Gospodine Kamberoviću, mislite li da je Janša to uradio na svoju ruku ili je neko stajao iza njega? Husnija Kamberović: Teško je odgovoriti na to pitanje jer, kad je riječ o non paperima, nikad se ne zna ko sve stoji iza njih i kako se oni interpretiraju. Desetak godina prije non papera, koji se pripisuje Janezu Janši, bio je jedan izvještaj bivšeg predsjednika Slovenije Milana Kučana koji je krivo interpretiran kao prijedlog o podjeli Bosne i Hercegovine. Ali ključno je da prekrajanju granica, pogotovo na Balkanu, nije moguće bez rata. I zato bi najbolje bilo priču o potrebi promjene granica na Balkanu zaustaviti na vrijeme da ne bi došlo do novog krvoprolića. A jedan novi rat na Balkanu sigurno bi snažno pogodio i Evropu. Beograd bez novih mapaOmer Karabeg: Koliko znam u Srbiji nisu crtane mape podjele Bosne i Hercegovine ili bar nisu objavljivane. To je radio i još uvijek radi Milorad Dodik, lider Republike Srpske. Da li Beograd prećutno podržava njegovo zalaganje za otcjepljenje Republike Srpske i njeno pripajanje Srbiji? Tvrtko Jakovina: To ne mora da radi Beograd kada postoji Republika Srpska koja ne može više i glasnije govoriti o izlišnosti postojanja Bosne i Hercegovine. Mi to praktički slušamo od prvoga dana. Zbog toga u Srbiji nije bilo potrebe da se nešto dodatno crta. Uostalom nove mape u kojima bi se povećala Republika Srpska izazvale bi ne samo žestoku reakciju druge strane, nego bi mogle dovesti do približavanja Hrvata i Bošnjaka. Zbog toga se to u Srbiji ne radi iako vjerojatno postoje mnogi koji smatraju da bi cijela Bosna i Hercegovina trebala da pripada srpskom svetu. A sto se tiče Hrvatske, mi danas ponovo govorimo o 8. svibnju 1945. godine, danu oslobođenja Zagreba, više nego o bilo čemu drugome. Doći će uskoro i Bleiburg koji će, naravno, opet biti centralni događaj. To su stvari koje su ovdje stalno prisutne zato jer jednom dijelu hrvatske i regionalne politike odgovara da to postane lajtmotiv da bi se tim pričama probudio isti tip osjećaja kao što je bio prije 30 godina. To je politika koja troši vrijeme. Ta vrsta politike u Hrvatskoj nije napravila osobite probitke ni prema Bosni i Hercegovini. Naši zagovori takve politike nisu prihvaćeni od naših evropskih partnera. Umjesto da se bavimo korisnijim stvarima mi znamo u kojem mjesecu, u kojem tjednu i u kojem danu koju temu ćemo ponovo otvoriti. Husnija Kamberović: Mislim da podrška Beograda Dodikovom zalaganju za otcjepljenje Republike Srpske više nije ni prećutna. Možda se to ne čuje iz Vučićevih usta, ali to čujemo od ključnih političara u Srbiji – od Vulina, pa dalje. U Srbiji se ne crtaju nove mape jer oni već imaju iscrtane mape i granice. Beograd se s jedne strane grčevito bori da sačuva i učvrsti postojeće granice Republike Srpske, a s druge faktički integrira Republiku Srpsku u prostor Srbije u infrastrukturnom, privrednom, obrazovnom, kulturnom i svakom drugom smislu. Ne znam da li je to u interesu običnih ljudi u Srbiji i Republici Srpskoj, a ne znam ni koliko je to u interesu rukovodstva Republike Srpske. Milorad Dodik stalno prijeti secesijom, a nisam siguran kakva bi bila njegova pozicija ako bi došlo do totalnog uključivanja Republike Srpske u državni okvir Srbije. Zagreb i treći entitetOmer Karabeg: Da li zvanični Zagreb prećutno podržava zalaganje bosanskohercegovačkog HDZ-a za osnivanje trećeg, hrvatskog entiteta u Bosni i Hercegovini? Da li se u Zagrebu smatra da bi jedino u tom slučaju Hrvati u Bosni i Hercegovini bili ravnopravni? Tvrtko Jakovina: Mislim da je jedino pitanje da li HDZ BiH upravlja Zagrebom ili je obrnuto. Drugog pitanja tu nema. Ali to ne mora biti ništa ni posebno neobično, ni čudno. Pa, za vrijeme rata imali smo generale koji su služili i na području Bosne i Hercegovine i na području Hrvatske i prelazili iz jedne vojske u drugu. Sada imate bivšu ambasadoricu Bosne i Hercegovine koja je zastupnica Hrvatske u Europskom parlamentu. To je poruka koju ekstremni desni pokret HDZ šalje svojim biračima ili barem najekstremnijem krilu svoje stranke. Pitanje je samo jesu li te politike uspješne. Osim toga imate demografiju zbog koje uskoro te politike uopće neće biti relevantne. Omer Karabeg: Mislite na iseljavanje Hrvata iz Bosne i Hercegovine? Tvrtko Jakovina: Apsolutno, mnogi su iskoristili mogućnost dvostrukih putnih dokumenta, ali ne događa se ništa specijalno što se ne događa svima drugima. Samo kad vas je malo, to se jako osjeti. Husnija Kamberović: Mislim da je stav zvaničnog Zagreba da bi osnivanjem trećeg entiteta Hrvati konačno postali ravnopravni. Čini mi se da se u tome slažu i vlada i predsjednik Hrvatske. Moje je, međutim, uvjerenje da bi stvaranje trećeg entiteta pogoršalo situaciju mnogih Hrvata u Bosni i Hercegovini. Mislim da bi pogotovo Hrvati u srednjoj Bosni, pa ako hoćete i u Sarajevu, zapravo tek tada bili marginalizirani. Naravno da bi to dovelo i do dodatne marginalizacije Bošnjaka u Hercegovini – u Mostaru, Stocu i drugim gradovima. Dakle, ja mislim da treći entitet nije rješenje i da bi puno bolje bilo tražiti neki drugi put kako bi nestao taj osjećaj Hrvata da su u Bosni i Hercegovini marginalizirani. Tvrtko Jakovina: Očito je da kod Hrvata postoji nezadovoljstvo. Bilo je to vidljivo i sa izborom Željka Komšića za hrvatskog člana Predsjedništva BiH. Uostalom i Plenković i Milanović, koji se međusobno ne mogu podnijeti, svejedno imaju poklapajuće poglede oko politike prema Bosni i Hercegovini. Cunami i poplaveOmer Karabeg: Mislite li da crtanje mapa podjele Bosne i Hercegovine neće prestati sve dok Bosna i Hercegovina jednog dana, a taj dan je daleko, ne uđe u Evropsku uniju? Husnija Kamberović: Ulazak Bosne i Hercegovine u Evropsku uniju sigurno je rješenje. Ali ne treba biti apsolutno uvjeren da bi ulazak u Evropsku uniju značio da će prestati crtanja granica. Svjedočimo koliko su danas čak i među članicama Evropske unije granice itekako važne i sve više dobijaju na značaju. Ali ulazak u Evropsku uniju je daleko i trebalo bi se okrenuti nečemu što je bliže ili izvjesnije. Mislim da je najvažnije da postignemo dogovor o našoj budućnosti. Taj dogovor bi morao imati nekoliko ključnih tačaka. Jedna je eliminacija straha da će vas potisnuti i marginalizirati, druga je garantiranje cjelovitosti države, a treća odbacivanje svih vrsta secesionizma. Mislim da bi se na takvom dogovoru mogla graditi neka nova, prihvatljivija Bosna i Hercegovina koja bi garantirala ravnopravnost svih. Vjerujem da bi to moglo obeshrabriti i obesmisliti diskusije o novim mapama i novim podjelama Bosne i Hercegovine. Tvrtko Jakovina: Provincija Aceh u Indoneziji godinama je zagovarala otcjepljenja zbog islamskih zakona koji su tamo stroži i nafte koju imaju i sve je to tako trajalo do cunamija nakon čega su shvatili da je solidarnost sa ostatkom Indonezije puno važnija jer se sami ne bi mogli izvući iz takve krize. S obzirom da mi vjerojatno nikad nećemo imati cunami da bi nas prirodna katastrofa ujedinila i da nemamo novu generaciju političara, čini mu se da ćemo nastaviti živjeti kao i do sada uz manju ili veću trešnju našeg vlaka koja stoji ili se po inerciji kreće vrlo sporo. To je zapravo najviše što možemo očekivati. Husnija Kamberović: Slična situacija bila je u Bosni i Hercegovini 2014. kada su bile velike poplave. Tada su ljudi pokazali nevjerovatnu solidarnost, gradovi iz Federacije pomagali su gradovima u Republici Srpskoj i obratno, nesreća je ujedinila Bosnu i Hercegovinu, ali su političke elite to brzo zaboravile. Zato bih pravio razliku između potrebe građana da prevazilaze granice koje ih razdvajaju i potrebe političara da stalno crtaju nove granice. https://www.slobodnaevropa.org/a/most-mapa-podjela-bih/33758340.html https://www.slobodnaevropa.org/a/most-mapa-podjela-bih/33758340.html Sun, 17 May 2026 11:58:52 +0200 MostBosna i HercegovinaAktuelnowebteam@rferl.org (Omer Karabeg) https://www.slobodnaevropa.org/a/most-bih-podjela/33757617.html https://www.slobodnaevropa.org/a/most-bih-podjela/33757617.html Sun, 17 May 2026 11:56:55 +0200 MostAudiowebteam@rferl.org (Omer Karabeg)