Dostupni linkovi

logo-print

Pančić: Zvižduk u osam i neliberalna demokratija


Aleksandar Vučić

Aleksandar Vučić

Da li je moguće i da li je stvarno da institucionalni politički život jedne evropske države može da zavisi od raspoloženja okupljenih navijača na nekoj sportskoj priredbi? Ili bar od raspoloženja onoga prema kojem su navijači neraspoloženi?

Pitanje, mora se priznati, zvuči pomalo sumanuto, to jest, priziva odlučno odrečan odgovor - osim ako se ne tiče Srbije u ovom trenutku. Jer, ispada da za današnju Srbiju neke samopodrazumevajuće stvari mogu i da ne važe.

Krenimo redom.

"Trakavica" kojom su premijer Vučić i njegovo okruženje dojadili bogu i narodu - a onda, sledstveno, njome politički komentatori poput gorepopisanog dosađuju sebi i publici - a koja bi se mogla nazvati "Da li da se suzdržimo od kapitalizovanja trenutnog rejtinga veštačkim izazivanjem vanrednih izbora ili da se tome, ipak, prepustimo i pod kojim izgovorom" i do sada je bivala sve bizarnija sa svakim sledećim nastavkom, no čini se da se ovaj put malo prekardašilo čak za ovako "visoke" standarde.

A šta se, zapravo, dogodilo?

Ministar sporta otvarao je Evropsko prvenstvo u vaterpolu i tom prilikom našao za shodno da udari u slavljeničke talambase po prisutnom predsedniku države i odsutnom premijeru, pa su obojica počašćena salvom zvižduka; teško da su im svi zviždači zviždali jer su im politički protivnici: mnoge je naprosto iziritiralo neukusno ministrovo javno udvaranje prvim ljudima države u tome neprimerenom kontekstu.

Posle se Vučić zgodno dosetio da "njemu nisu zviždali jer nije bio ni prisutan", da već koju sekundu kasnije ipak ne bi odoleo, dodavši da će ti koji su zviždali imati ubrzo priliku da izaberu sebi neke bolje, marljivije, poštenije...

Moglo bi se raspravljati o tome je li Srbija potpala pod vlast infantilno sujetnih ljudi kojima je sve dobar povod za "iznenađenost i uvređenost", ili se samo radi o ciničnom manipulisanju, to jest, o novom nastavku potrage za zlatnim gralom dostojnog povoda za vanredne izbore tamo gde legitimnog povoda zapravo nema, a kako i da ga bude kad vlast ima ogromnu većinu u skupštini i sve uzde u svojim rukama?

To nas raspravljanje, međutim, neće odvesti baš daleko, jer se ishod svodi na isto: izbora će biti - osim ako ih ne bude. To laviranje i previranje traje već mesecima, pre samo nedelju dana izgledalo je da je gotovo prelomljeno da ih ne bude, sada se tas vage opet jako okrenuo na drugu stranu.

I tako bi to moglo da traje još nekih mesec dana, dok ne dođe krajnje vreme za raspisivanje lokalnih i pokrajinskihizbora po redovnom voznom redu.

Suzdržavajući se od prognoza, vredi tek napomenuti da mnogo šta ukazuje da je rubikon pređen, i da "slatko iskušenje" za Vučića i SNS postaje prejako.

Ovo nas zakonito vodi sledećem pitanju: zašto je onima koji "već imaju sve" toliko stalo do vanrednih izbora, na kojima to u najboljem slučaju mogu samo da potvrde?

Dobro, jedna grupa razloga je svakako prolongiranje "prirodnog" završetka sopstvenog mandata u beskonačnost, a na sitno, mic-po-mic, svakih godinu-dve, uz niz "restartovanja" koja bi imala nekako zabašuriti činjenicu da Vučić i ekipa skoro četiri godine u Srbiji imaju potpunu kontrolu. To je na svaki način dubiozno ponašanje, ali nije lišeno neke mračne racionalnosti.

Šta, međutim, ako su vladajući bar mrvicu iskreni dok se žale na "atmosferu" u kojoj rade i koja ih nekako misteriozno ometa da napokon zablistaju punim sjajem?

Naime, u tom se slučaju neizbežno postavlja pitanje: a kakva bi ih "atmosfera" uopšte zadovoljila, ako se žale na ovu u kojoj imaju svakovrsnu premoć kakva se u Srbiji ne pamti od ranih devedesetih?

"Više" od ovoga što već jeste (i to ne mnogo više!) mogao bi biti samo nekakav jednopartijski režim, ili dirigovana kvazidemokratija fasadnog tipa, možda nešto nalik na "neliberalnu demokratiju" za kakvu se Viktor Orban hvali da ju je uspostavio u Mađarskoj, a koja je uzor i novim, desničarskim vlastima u Poljskoj. O "putinovskim" modelima da i ne trošimo reči.

Možda bi i o tome glasači mogli da povedu računa na tim famoznim vanrednim izborima, ako ih bude.

Mada, teško da će od toga biti neke vajde, jer je stvar sa "neliberalnom demokratijom" takva da ka njoj može da odvede i jedno jedino glasanje, ali iz nje je put mnogo teži, složeniji, neizvesniji i opasniji. I duži, naravno, beskrajno duži.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG