Dostupni linkovi

logo-print

Predstava o ubistvu Zorana Đinđića uzburkala Srbiju


Scena iz predstave "Zoran Đinđić, FOTO: Večernje novosti

Scena iz predstave "Zoran Đinđić, FOTO: Večernje novosti

Nije skoro neka pozorišna predstava u Beogradu izazvala toliko polemika, različitih komentara, i onih koji su je gledali i koji nisu, kao predstava “Zoran Đinđić” o ubistvu premijera koja je premijerno prikazana prošle nedelje u Ateljeu 212.

"Ovu predstavu režirao je Oliver Frljić – Hrvat! Vi se sada sigurno pitate što jedan Hrvat režira predstavu o mrtvom srpskom premijeru, i to u vreme izbora. Pa, ja ovde imam dokument koji je Frljić potpisao sa jednom marketinškom agencijom koja radi za Demokratsku stranku, i to na 60.000 evra”.

Ovim monologom počinje predstava koja je uzburkala Srbiju.

Frljić je uoči prvog izvođenja najavio da dramski sukob neće biti među likovima, već između publike i izvođača. Pre toga i neki glumci su odbijali uloge, počinjali rad na predstavi, pa odlazili, a sve to je prikazano na sceni.

Ne treba se čuditi, jer u predstavi se prozivaju i Crkva i političari i patriote, Koštunicu pitaju sme li da pogleda u oči Đinđićevu decu. Tim povodom neko je napisao da pozorište, umesto suda, saslušava Vojislava Koštunicu.

“Ja sam u nekoliko navrata u Hrvatskoj rekao da je više ljudi ubila politika HDZ-a nego što ih je ubijeno u domovinskom ratu. Vi ne morate pucati nekome u glavu ili gađati granatom da ga ubijete. Vi ga možete ubiti na drugi način. A ovde se radi o duhovnom ubijanju puno ljudi koji su verovali da su 5. oktobra došle neke promene”, objašnjava reditelj Oliver Frljić šta ga je, između ostalog, isprovociralo da napravi predstavu koja je žestoka kritika srpskog društva.

Kokan Mladenović, upravnik Ateljea 212 kaže da je bila namera da se ovom provokativnom predstavom vrati u pozorište građanska hrabrost, građanska sloboda da se nešto kaže o temama koje tište ovo društvo. Da se prekine muk koji je nastao posle demokratskih promena.

“Ja verujem da će ovo biti značajan datum za savremeno pozorište i da ovu predstavu čeka dug i buran život. Ako je cilj predstave bio da uzburka javnost, da se iznova progovori o nekim temama koje su gurnute pod tepih, taj cilj je već sada ostvaren u ovih sedam dana nakon premijere“, zadovoljno konstatuje upravnik Ateljea.

Fasada iza koje se krije "patriotizam"

Teatrolog i pozorišni kritičar Ivan Medenica ne negira značaj ove predstave “svesnog pamfletskog pozorišta”, ali on smatra da su neka druga Frljićeva ostvarenja mnogo uspešnija od ovog.

“Ono što meni smeta u ovoj predstavi jeste neka vrsta pojednostavljenosti i umetnička i politička. Prihvatam načelno nešto što se deklariše kao pamfletski teatar, ali tu ima razlike, kako će se neke scene umetnički artikulisati i do koje mere će se ići u političkom problematizovanju”, kaže Medenica.
Oliver Frljić

Oliver Frljić


Tokom predstave izvođači se presvlače, a kostimi su svešteničke mantije ispod kojih su maskirne uniforme, odela japija, majice sa oznakom Otpora, krvava košulja ubijenog premijera... Dekor je maketa Hrama Svetog Save, Ustav sa parafrazom poznate rečenice jednog petooktobarskog političara „Ruke su mi krvave, ali mi je savest čista“.

Deo glumačke ekipe koja je vratila uloge, kao i deo publike, imaju primedbe na scenu povraćanja po srpskoj zastavi. Kako tu scenu obrazlaže reditelj Oliver Frljić?

“Glumica Tamara Krcunović na početku te scene pokazuje stvari koje je Zoran Đinđić imao kod sebe u trenutku kada je ubijen, njegovu košulju, i onda počinje povraćati po zastavi. Ja mislim da ono u što se patriotizam može pretvoriti kod normalnih ljudi ne može izazvati drugačiju reakciju nego povraćanje. Ako je Legija patriota, a srbijansko društvo je dugo bilo uveravano da jeste, ako je Radovan Karadžić patriota, ako je Slobodan Milošević patriota, onda mislim da svaki normalni građanin u ovoj zemlji ima problem sa patriotizmom i simbolima, odnosno fasadom iza kojih se taj patriotizam krije. “

Ivan Medenica takođe smatra da je ova scena umetnički opravdana.

“To nije vređanje nacionalnih simbola, to je na metaforički način artikulisan stav jedne generacije koja ima razloga da ne bude zadovoljna onim što joj je ovo društvo pružilo”, ocenjuje Medenica.

Publika je, kako pišu mediji, mlakim aplauzom otpratila kraj predstave. Među onima koji su uzbuđeni i zamišljeni napuštali salu je bio i pisac sledećih redova:

“Ljubazna dama koja mi pomaže da nađem štap kako bismo izašli na ulicu mrmlja nešto da je režiser hrvatski i poznat po scenskim provokacijama. Ono njeno „hrvatski“ nisam dobro ni čuo, ali sam počeo da mrmljam nešto o tome da sam u dvorani video sen pokojnog Radomira Konstantinovića (autora Filosofije palanke). Izašli smo na ulicu koja je bila okupana svetlošću istom onom sa pozornice koju smo napustili.”
  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG