Dostupni linkovi

logo-print

Rusija: Strogo kontrolisani rokenrol


Zemfira na koncertu u Tbilisiju

Zemfira na koncertu u Tbilisiju

Piše: Valentin Barišnikov (Priredila Anamaria Ramač Furman)

Početkom jula ruske su društvene mreže bile preplavljene žustrim diskusijama oko video snimka sa koncerta poznate ruske rok pevačice Zemfire snimljenog u Gruziji.

U jednom se trenutku na snimku vidi kako se pevačica naginje, od nekoga iz publike uzima ukrajinsku zastavu, podiže je i počinje da maše njom.

U internet-diskusiji je učestvovao čak i predsednik Komiteta za međunarodne poslove državne Dume.

Sudeći prema osudama komentatora, Zemfira može da očekuje napade poput onih koji su se desili drugom poznatom ruskom pevaču Andreju Makareviču, frontmenu grupe Mašina vremeni, nakon što je on održao koncert izbeglicama na istoku Ukrajine.

Zemfira treba da održi novi koncert u Moskvi 25. jula na festivalu pod nazivom “Afiša piknik”. Jedan od organizatora, novinar Jurij Saprikin, kaže da ga ne uzbudjuju reakcije koje je izazvao koncert u Tbilisiju.

“Ljudi koji traže pogodan trenutak da se okome na nekoga: umetnika, novinara ili bilo koga ko je, po njihovom mišljenju napravio pogrešan potez, to su ljudi koji traže nove mete. Glavni zagovornik cele ove kampanje jeste “Life News” (televizijski kanal i web-sajt ) koji sa Zemfirom odavno ima napete odnose. U njenom postupku nema ničeg skandaloznog niti kriminalnog, nema uopšte nikakvog povoda za diskusiju. Ona nije pozivala nikoga na ubistvo ili bombardovanje, što uporno rade mnogi njeni sadašnji oponenti. Ona je samo uzela zastavu u ruke. Da bi se ovakvi gestovi interpretirali kao nešto antirusko treba imati sasvim izopačenu fantaziju. Stoga ja na sve to gledam potpuno smireno”, kaže Saprikin.

RSE: Proteklih dana, kada se proslavljao dvadeseti rođendan postojanja FM radija “Srebrna kiša”, posetili su ga pravoslavni aktivisti. Da li strahujete da će i na vaš festival oni doći kako bi protestvovali protiv Zemfire?

Saprikin: Zar je ona uradila nešto protiv pravoslavlja ili nešto bogohulno? Mislim da bi analiziranje tog čina s religijskog aspekta bilo veoma čudno. Da li će doći ili neće doći – to unapred ne može da se predvidi. Ako dođu – dobrodošli su. Ako ne dođu – odlično, znači da se bave nekim korisnijim stvarima za dušu. Ne želim unapred da pogađam niti da se pripremam za nešto što se možda neće ni desiti.

​RSE: To je u neku ruku žmurenje pred stvarnošću, jer rusko pravoslavlje trenutno predstavlja svojevrsna trijada – spoj patriotizma, pravoslavlja i očigledno, u izvesnom stepenu – militarizma.

Saprikin: To uopšte nije žmurenje pred stvarnošću. Ako na festival dođu pravoslavni aktivisti, antiukrajinski aktivisti, bilo kakvi aktivisti, obezbeđenje će ih odvesti ka ulazu i zamoliti ih da kupe ulaznice, a dalje neka rade šta hoće. Količina ljudi koja može da se okupi u Moskvi da bi napravila neke neprijatnosti je s aspekta ukupnog broja posetilaca festivala “Afiša Piknik” potpuno zanemarljiva. Ljudi, koji dolaze da bi slušali muziku i radovali se životu u Moskvi ima nekoliko hiljada puta više nego onih koji žele nekoga da napadnu ili povrede, da nekom unište život. Stoga izvolite, kupite kartu, uđite kao i ostali, svakako ništa loše tamo nećete uspeti da uradite.

​RSE: To je zanimljiv stav, pošto vi očigledno imate osećaj da u Moskvi ima mnogo više ljudi koji dele vaše mišljenje, nego onih koji su aktivni protivnici vašeg stava. Zar se ne plašite da će, na primer, Zemfiru masa bojkotovati jer je uzela u ruke ukrajinsku zastavu?

Saprikin: Ne, uopšte se ne plašim. Većina je na našoj strani. Počev od toga što nam se čini da su oko nas sve sami ludaci, ali su oni samo dobili pristup mikrofonima i kamerama, i sve vreme se guraju u te kamere. Njihov broj je u stvari sasvim zanemarljiv. Oni samo izražavaju stav svoje bolesne iskrivljene svesti, ništa drugo.

​RSE: Hoćete reći da je u Moskvi raspoloženje kakvo je bilo i pre nekoliko godina – da većina misli poput vas?

Saprikin: Ja sam sve to doživeo bezbroj puta, ne samo na “Afiša pikniku”, već i na drugim masovnim događajima. Sećam se marševa mira koji su se kretali po bulevarima, pa i sada za vreme ukrajinskog konflikta. Pre svakog marša internet je bio preplavljen porukama nekih ljudi koji su na sav glas vikali da će odmah okupiti ratne brigade, sve poubijati, uništiti te nacionalne izdajice. Ali, realno to izgleda tako da pedesetak hiljada ljudi šeta bulevarima, a sa strane stoje neke malobrojne grupice koje nešto dobacuju. Na festivalima na kojima sam bio kao organizator ili posetilac, ponekad se dešavalo isto to. Kada je 2009. dolazila grupa Madness, plašili su nas da je to omiljena grupa svih skinheda u Moskvi, da će oni doći i izazvati strašne i žestoke nerede. Oni su zaista došli, ali ih uopšte nije bilo mnogo u odnosu na ukupan broj posetilaca. Bilo je nekih tuča na putu od festivala prema metrou, ali na samom festivalu se nije desilo ništa naročito. Ja smatram da većinu čine mirni, radosni i ljudi zdravog razuma.

RSE: Pomenuti Makarevič je nakon svog putovanja na istok Ukrajine ipak bio “odbačen” u društvu. Imao je probleme s organizacijom koncerata u Rusiji?

Saprikin: S tim se problemima u Moskvi susreću mnogi umetnici. Problemi ne nastaju tako što ljudi prestaju da kupuju karte, ili što na koncerte dolaze neki radikali koji ih upropaste. Za vreme nastupa Makareviča u Moskvi u poslednjih godinu i po dana poznat je samo jedan slučaj kada je na koncert došao čovek sa suzavcem. Jedan slučaj na sve Makarevičeve koncerte!!! Što se tiče otkazivanja koncerata, to se jednostavno dešava tako da organizatore zovu i kažu im kako “dolazi umetnik koji je poznat po svojim radikalnim političkim stavovima, pa su mogući neredi”, pa ih se svesrdno “savetuje da koncert otkažu”. Niko nikoga ne primorava, dalje odluka uvek stoje na samim organizatorima koji se: ili boje sukoba s vlastima, ili se zaista boje tih nereda, ili se boje da će zatim o njima “Life News” nešto ispričati.

RSE: To je interesantna stvar – otkazivanje koncerata zapravo nije posledica nekog pokreta nezadovoljne mase, već nasuprot tome – pritiska sa vrha?

Saprikin: Аpsolutno. Uvek se uključuje neko iz birokratskih struktura. I to uvek onih nižih, u lokalnoj administraciji ili policiji, a to je već dovoljno da bi se organizatori zabrinuli. Ja shvatam da postoje instrumenti koji omogućavaju čak i izolovanim radikalno nastrojenim aktivistima da potpuno unište život organizatorima ili učesnicima festivala. Kako to može da izgleda videli smo prošle godine na primeru festivala “Park-Life”, kada je poznati pravoslavni aktivista nekoliko nedelja saopštavao da neće dopustiti nastup sataniste Marilyna Mansona, posle čega je koncert otkazan zbog dojave o podmetnutoj bombi. Nikakve istrage, koliko se ja sećam, nije bilo, niko nije preuzeo odgovornost. Dakle, ako neki pokvareni ljudi požele da naprave probleme, sigurno će ih napraviti. Ali to ne znači da ti pokvareni ljudi predstavljaju volju većine niti da su predstavnici nekog masovnog društvenog pokreta. Ne, to su samo svojevrsne sitne štetočine.

RSE: Popularni ruski muzički festival “Našestvie” (Najezda), koji postoji od 1999.godine, već se treći put za redom organizuje uz podršku Ministarstva odbrane, ujedinjujući rok i patriotizam. Nekoliko poznatih muzičara je optužilo organizatore da festival postaje previše militarizovan.Prisustvo ratne tehnike bilo je izraženije nego ikada prije: tenkovi, haubice, oklopna vozila. Neki umetnici – poput poznate ruske rok grupe “Mašina vremeni” – su još pre par meseci otkazale učešće, izjavivši da nemaju želju da pevaju pesme sa tenkovima u pozadini. Ovu izjavu je frontmen pomenute grupe Andrej Makarovič dao tri nedelje pre početka festivala. Organizatori su reči umetnika shvatili dosta bukvalno i odgovorili su da “rastojanje od scene do najbližeg tenka iznosi više od jednog kilometra”.

Saprikin: To se ne dešava prvi put, to nije nešto što je izmišljeno 2015. godine. Ove ili one vojne akcije, počev od akrobacija ratnih aviona do izložbi borbene tehnike tamo se dešavaju više godina. To je prilično dosledna pozicija organizatora. Pretpostavljam da je ona u početku bila vezana samo za želju da se za posetioce priredi spektakularni šou. Ne možemo da osuđujemo aviosalon za to što je učesnik neke militarističke državne politike. Masa ljudi ga svake godine posećuje da gleda avione. Isto tako su i na ovom festivalu odlučili da pokažu avione, jer se ljudima avioni dopadaju. Sada je to zaista dospelo u svojevrstan vojno-patriotski kontekst i zapevalo u isti glas sa svom državnom propagandom. Moguće da su posetioci festivala “Našestvie” skloniji nekom jačem izražavanju patriotskih osećanja nego posetioci drugih festivala, zato ih prisustvo aviona i tenkova uopšte ne uzbuđuje, već naprotiv raduje i ispunjava osećanjem ponosa. Svaka država ima onakav “Vudstok” kakav zaslužuje.

Ako se ljudi grupišu, ne bazira na idealima mira, ljubavi i pacifizma, već na idejama sile, državne moći i antizapadnjaštva, prirodno je da se to odrazi i na muzičkim festivalima. Za mene to uopšte nije prijatna pojava, ali je sasvim zakonita. Dalje – kakve zaključke iz ovoga izvlače muzičari koji učestvuju u tome, to je već pitanje za njih. Ja na takav festival ne bih otišao da učestvujem, ali na sreću niko me ni ne zove.

S tim problemom se ljudi suočavaju na različite načine. Makarevič je odbio da dođe, muzičar Kortnev je došao ali je na sceni izgovorio reči podrške pevačici Zemfiri koja je na svome koncertu podigla ukrajinsku zastavu, što je po meni veoma fer. Grupa “Tarakani” je došla ali je otpevala set odabranih antiratnih pesama, što je takođe dobar potez. A ostalima je, verovatno, svejedno. Razumete, ovde ima i trikova. Recimo: sa VIP tribina ili mesta odakle dolaze muzičari, ne vide se tenkovi. Tako da možeš da budeš na festivalu i da ništa posebno da ne primetiš, čak će ti se činiti da su svu tu priču o tenkovima specijalno naduvali neki neprijateljski nastrojeni ljudi. Svako vidi ono što želi da vidi.

​RSE: Interesantan je odnos rok muzike i vlasti. S jedne strane, muž poznate ruske estradne pevačice Valerije, pop-producent Valerije Prigožin, snažno podržava vlast, a neki rokenrol muzičari su protiv vlasti i protiv rata. Ali s druge strane, iako se izvorni R’N’R istorijski smatra antiratnom muzikom i na Zapadu je bilo mnogo rok muzičara koji su u potpunosti podržavali vlast.

Saprikin: Ja se ne sećam slučajeva da su zapadni muzičari masovno podržavali rat. Šta znači podržavati vlast – prilično je teško reći. Vlast se na Zapadu regularno menja na izborima, pa ako muzičar agituje u svojoj publici da glasaju za konzervativce ili laburiste – to ne znači da je to podrška vlasti, to podrazumeva samo podršku ovog ili onog političkog pravca. U tome se Rusija radikalno razlikuje. Kada su se na početku rata u Iraku održavale masovne antiratne demonstracije, muzičari su, sve do onih najistaknutijih kao što su Tom Jork (Thom Yorke), lider grupe “Radiohead”, ili Dejmon Alabrn (Damon Albarn), frontmen sastava “Blur”, išli u prvim redovima. To je u Rusiji teško zamisliti.

U stvari, razlika između pop i rok muzike u svetu odavno ne postoji, svi se nekako dio jedinstvenog muzičkog establišmenta. Ali i pored svog bogatstva, ili statusa, ili bliskosti sa moćnicima, čak i najpoznatiji muzičari po pravilu uvek vole da naglase svoju nezavisnost i svoju humanističku, pacifističku i humanitarnu orjentaciju. Vrlo lako ćete doći do svakog od njih, od Kanje Vesta (Kanye West) do Pola Mekartnija (Paul McCartney), ako ih pozovete na neku humanitarnu akciju za pomoć siromašnima. Ali, pokušajte ih naterati da nešto kažu u korist rata u Iraku ili napada na Avganistan, koje vodi njihova vlada – i videćete da je to praktično nemoguće.

Stvar je u tome što blagostanje zapadnih muzičara gotovo uopšte ne zavisi od vlasti. Zašto ruski muzičari pristaju da se redovno pojavljuju na državnim akcijama ili da nastupaju na koncertima koje je organizovao državni vrh; da se pojavljuju u nekom neprijatnom društvu ili da potpisuju neko agresivno kolektivno pismo? Zato jer od vlasti zavise budžeti, od vlasti zavisi televizija, i popularnost…U izvesnom smislu ovaj interes je opravdan. Na Zapadu ovakav problem jednostavno ne postoji, tamo ne postoji neki jedinstveni taster ili jedinstveni sanduk iz kojeg se raspodeljuju pare, a iza čega stoji država.

RSE: Pevačica Šer (Cher) se medjutim slikala na nosaču aviona kako peva ispred mase vojnika.

Saprikin: Šer je imala takav spot, u tome nema ničeg lošeg. Znate, voleti domovinu i voleti armiju – to je normalno i prirodno, niko to ne brani. Pevačica Šer je pevala na nosaču aviona, ali istorija se ne seća slučajeva da je pevačica Šer u nekom trenutku u Twitteru, recimo, zahtevala da se neko stavi iza rešetaka, ili da se strelja, ili istera iz zemlje zbog toga što on nedovoljno voli svoju domovinu. Razlika je isključivo u tome. Ako si patriota, možeš da podržavaš domovinu, da podržavaš oružane snage, šta god. Ruski pevač Gazmanov se uvek, još u potpuno demokratskoj i liberalnoj Rusiji razmetao u vojnim pantalonama sa pesmom “Gospoda oficiri”, i u tome je njegov stav dosledan. Ali zašto je potrebno stalno tražiti neke neprijatelje u Rusiji, pronalaziti ih ili izmišljati, te smišljati najraznovrsnije kazne za njih – to ne mogu da shvatim. To je ono što na Zapadu praktično ne postoji.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG